ДАРОВИ

ПОЕЗИЈА

ИЗБОР

ПРЕВОДИ

ЛИНКОВИ

ПОСАДА ДЕЦА

ПОСАДА SF

ПРЕУЗМИ ИЛИ ЧИТАЈ

ЕСЕЈИ

НЕОРА

ПОСАДА АРХИВА

ПУТОПИСИ

     Оптужба, исповест

       Изговори, чињенице или.....

     

---

---

     

         Светозар Влајковић

   

Бубе

                 Уморих се у уздисању моме.
                                            Пс. 6,7

Следећих дана Странац се усамљивао и претресао своје мисли. Шта би друго? Живот је превише сложен, чак и кад човека нико не прогања, нико не узнемирава, кад му је све потаман. На послу су почели да га прозивају што се не укључује у догађања, што одбија да пише коментаре.
О чему? О противницима власти. Ви се бавите политиком, ви сте на власти, ви пишите, био је његов уходани одговор. Знао је колико ризикује таквим понашањем. Кад загусти, власт не штеди никога. Или си са нама или против нас.

Али, нису га одстрелили. Сматрали су га настраним, али употребљивим за посао који је обављао.

Штитиле су га и књиге које је до тада објавио, иако није био звезда арене. Да су га сменили због одбијања послушности, још су могли да направе од њега хероја. Применили су правило: не дирам те, не дирај ме. А он, уистину, никога није дирао. Одједном, указала му се прилика да се од свега одмакне на извесно време. Организација која га је пре толико година позвала на студијско путовање, опет се појавила. Један кандидат је одустао, неко се сетио Странца, понудили су му, отишао је на тестирање и очекивао резултат. Имао је током испита јасне наговештаје да ће бити прихваћен.

Док се то одвијало, лупао је главу размишљајући о невидљивим дешавањима: ко га се сетио, зашто, шта све то треба да значи у овом тренутку за њега? Тешко је бити странац, а, ево, потребан је некоме, па нека му се подсмевају тиме што га хоће, док он кука да је туђин.
Поново му је бурбон постао најбољи друг.

Баш ме брига и за једне и за друге. Шта је истина, то је најважније, тешио се касно увече по изласку из бара. Истина је да он никога неће издати, никоме се продати, да ће покушати да заврши са тим својим маглама, и да ће, ако изађе на чистину, бити кориснији свима, и другима и себи, и Богу. У овом стању, ако би одбио путовање, наставио би да се врти у зачараном кругу туђих обмана и сопствених самообмана.
Где су његови другови са којима је некада могао да разговара о свему, па макар се и не разумели? Растачу се у свакодневици, испуњеној буком застрашивања. Нема разговора, нема интересовања. Нема ничега. Млако постојање, таворење.

Однекуд му је стизало наслућивање да ће све бити у реду, да ће бити добро.

Однекуд. Где је Однекуд?

Погледао је навише. Тамо су били облаци боје олова и сумрака. Колико је сати? Које је годишње доба? То однекуд није имало везе са облацима, ни са временом, ни са раном јесени која се огледала на ободу лишћа. Његов поглед је без препрека отишао кроз облаке, тамо где је могло бити то однекуд. Онда се његов поглед суновратио попут сокола, пробио му срце и осветлио га на тренутак.

Морам да отпутујем, рекао је Странац гласно и осврнуо се. Да ли га је неко чуо? Нико. Морам да отпутујем, рекао је сасвим слободно и сасвим гласно. И било му је смешно. Морам да проверим себе у односу на своју прошлост. Онај лекар је добро уочио главну ствар. Моја прошлост је за мене мртва. За особе које су у њој учествовале можда није, али за мене јесте. Зашто да још једном прођем, макар овлаш, кроз све? Да би из разних буџака искочиле авети, којих се нисам ослободио?

Шта би рекао тај драги лекар кад бих му саопштио да својим уздасима заправо плаћам раније грехове. Али, уздаси нису само казна, они су и награда. Наслућујем да су и награда. Наслућујем. Рано је да о томе ишта кажем. Волео бих да је тако. Он би ме сигурно разумео.
Корачао је стазом у парку. Корпе за отпатке су опет биле пуне. Ђубре, као сведочанство да је протекао још један дан. На травњацима, хартије. Голубови су се преморили кљуцајући, негде су се завукли. Нема ни оног брадатог клошара без кога тај парк не би био овакав какав јесте.
Зашто да отпутујем? Није важно. Колико пута сам мислио да знам зашто путујем, данас видим да није било никаквог разлога. Е, па сад ћу да путујем да бих се уверио колико сам дуго био странац и себи и другима.

И док је прескакао пса који се испружио насред стазе, можда мртав, сетио се свог детињства. Тада се није плашио паса луталица, ничега се није плашио. И кад је пострадао неколико пута, пребачен у болницу, оперисан, није страховао. Био је танак, вижљаст дечак, који гледа свет. Била је јесен као ова, само мало дубља. Ишуњао се из болничке собе, отишао на кров у танкој пижами. Дрхтао је. Облаци су летели око крова. У тој магли су се назирале тешке птице. Оне су њега виделе кроз маглу и нису се плашиле. Ваздух је мирисао на дим и чађ. Није се плашио, иако су птице биле јаче од њега. Могле су и да га однесу, да су хтеле.

А сада му се догађа да без икаквог разлога осети промену у читавом телу, самим тим у читавом себи, нагло занемоћа, мора да потражи где ће да седне да не би пао, срце скаче, помисао да ће тог тренутка да умре све је јача, стид због других којима ће донети неприлике, а некима и патњу, неспособност да схвати шта му се догађа, да савлада панику, то је можда главни разлог што ће се одважити да отпутује, да доиста буде странац, у шта га убрајају самим тим што путује с пасошем своје земље у неку тамо земљу која издаје своје пасоше. Па, нека буде шта буде.

Сетио се дугих лета и буба које су милиле по земљи, између стабљика, и свуда.

Живео је у кућици обраслој растињем. Птице су певале и зими. Дечица су се чула од јутра, кад се пробуде. Звоник цркве на Неимару подсећао је на време за ручак, то јест на глад. Странац је волео да гледа бубе. Највише пажње је посветио оним црвенкастим, пљоснатим, које се понекад појаве по две, спојене задњим деловима тела, тако да једна од њих тера у свом правцу, а друга је следи, хтела не хтела, корачајући унатрашке. Странац је знао да постоји нека тајна између тих буба, али није знао која. Помислио је како би било да се људи тако нечим споје и да један иде куд му се иде, а други хода наопако, приморан. То му се није свидело.

Сетио се тих буба кад се први пут оженио. И кад се други пут оженио. Жена је хтела да иде куда она хоће, а он да је прати унатрашке, после је хтела да иде куда она хоће, а он да је не прати и да не зна куда она иде. И прва и друга. Бубе, инсекти, а мислиле су да су важне особе, планетарно важне.

Није сматрао бубе ништавним. Свака је била савршена. И све је било савршено. Паучина кроз коју сунце пролази. И сунце је било савршено. И траве около. Попонци, ладолеж и зубача. Кад се једном загледао  у кокочицу, разумео је да такву биљку човек не би могао да направи, ма колико се хвалио својим вештинама и машинама за производњу свега, осим савршенства.

Унаоколо су се сви нечим хвалили. Странац се није хвалио. Био је дечак. Бубе су биле бубе. Траве траве. Сви су имали право на постојање. И све је било добро, тихо, ванвремено. Осим кад су људи кварили тишину дреком, чекићем, лупњавом о лим или о ексере. Странац је понекад мислио да између њега и буба нема никакве разлике. Савршени су једнако. У ствари, није он ни мислио о савршенству као о некаквом достигнућу, већ је то касније тако назвао.

Док је био дечак, Странац је мислио да су бубе као и он, као и траве, нешто чему не треба ништа додати нити одузети. Заправо, он и није мислио, он је то осећао. Осетио је све што треба да би се опремио заувек на то да му свет остаје непрозиран, али и поред тога леп, леп, леп. А знао је и да је нешто више од буба. Битно друкчије. То наслућивање је понекад било толико снажно да га је доводило до несвестице. Не, није губио свест, није падао, али било је блиско томе.

Непрозирност је преточена у тајанственост, а са годинама, Странац је све више волео тајанственост. Што је мање тајанствености било, она је више вредела. Зато није волео науку и научнике који су хтели да скину вео тајни са света који је толико тајанствен да нико, чак ни они, нису могли да га разголите и претворе у нешто сасвим познато. Волео је Ханса Кристијана Андерсена, који је једном рекао да је свет пун чудеса, али људи су на њих навикли, па их сматрају обичним стварима.

Сетио се много тога још. Сећања за писца имају већу вредност, уколико их стави на папир. Можда ће покушати и то. Лекар му је препоручио да овлаш прође још једном своју прошлост, да би се уверио у промену која је наступила. Али он, Странац, то још није препознао. Аааах!
До сада је писао о многим важним стварима, сад му се одједном чини да све то није било толико неопходно - пропали бракови, чежња за отетом децом, глупост националних лидера, осредњост светских вођа, ламенто ди Тристано, позориште као замена за живот - једини проблем вредан удубљивања јесте странствовање и покушај спасења. Удубљивања и жртве, то му предстоји.

Од чега почети?
Белешке, белешке, белешке.
А после?
Видеће шта после. Увек се дешава оно што није могао да претпостави. Увек, да.

Говорио је, говорио, ухватио је себе да помиче усне. Раније, кад би видео пролазнике који причају сами са собом, одмах је знао да људи учествују у невидљивим збивањима, разговарају са невидљивим особама, сасвим ретко је неко од њих имао блажени израз лица. При сусрету са таквим особама, Странац би се обрадовао, замислио је предео у коме та усамљена особа сапостоји са неком, која је испуњава срећом, а она јој узвраћа. Никад није успео да замисли сасвим тачно шта се тамо збива, у том невидљивом, а ипак тако моћном свету. Није му се допадало када би његови другови закључили да таква особа није „сама“ и када би том, заправо исправном закључивању, неизоставно дали подругљив тон.

Још као врло млад отписивао је људе који су се подсмевали занесењацима, отписивао их за тананије дружење. С њима је могао играти фудбал, ићи на пецање, јурити за девојкама на игранкама. За нешто тананије, за поверавање својих потајних размишљања, они нису били. Подсмех и изругивање,  то су они.

Шта очекивати од човека који никад не сања будан, који не разговара са вољеним бићем које је тренутно негде далеко, а удаљеност поништава сликама будног сна? Од другова је очекивао грубости, вицеве, препричавање свакодневице, за њега су они били посебна врста лудака који се читавог живота гласно преслишавају, који свој живот претварају у припросте, празне речи.

Нити до њих допире нечији глас, нити се они истински некоме обраћају.

Нажалост, већина света је таква. Ко је онда коме стран? Такви никада не помисле да су странци. Ни они, ни други које такви не примећују, па нека су ти други и њихови животни сапутници, њихова деца или браћа. Не журити. Никуд не журити. Прошло је доба ужурбаности. Нема куд да се стигне, ако се јури за нечим приземним.

Прошло је то доба. Ово путовање, ако до њега дође, представљаће врсту испита, искушење свакако.

Посетилац

 Код неких од вас се стално пројављује немир.
                              Он долази од недостатка љубави.

                                                                      Теодор Студит                        

        Некада присутан у многим гужвама где се нешто слави и точи алкохол, на кућним седељкама, током снимања филмова и позоришних проба, учесник на књижевним трибинама, извештач са симпозијума, Странац је познавао многе људе и са некима се дружио. Долазио је до новца довољно за друштвени живот без великих тешкоћа, јер је радио на више места и у разним областима. Није се продавао, некако је испало да може да бира оно у шта верује да је корисно. Телевизија, радио, филм, позориште, новине, издавачи, то су били његови извори. Понекад би у шали претпоставио колико би био богат да је живео  у некој од земаља где се више цени радник његовог типа. Могао бих да купим јахту, говорио је. Било како било, није оскудевао у могућностима да води буран световни живот. Ограничења су стизала тако што их је сам поставио улазећи у бракове. За њега је брак био лука спаса од света, иако ни тада није стављао катанац на свој дом, претварајући га у заклон од непријатеља. Али, лакше је било успоставити мере и придржавати их се.

         Један од малобројних пријатеља са којим није морао редовно да се виђа како би стално потврђивали пријатељство, чуо је да Странац одлази на пут, бануо је, као толико пута раније, да се поздраве. Сликар по негдашњем занимању, али већ дуго рентијер, који издаје станове наслеђене од деде и оца, тај пријатељ није сасвим запустио још нека своја интересовања, између осталих, за књиге. Куповао их је, читао, није се обазирао на критичаре, сам је стварао своје судове. Волео је тај Боба да разговара са Странцем. Засмејавао се кад би Странац избљувао оштре речи на рачун неке нове звезде на тамном небу српске књижевне стварности, или кад би се разгневио на неког великана из књижевне историје који је уграђен у канон и као такав недодирљив. Најслађе би се смејао кад би шетали Скерлићевом улицом, гледајући у пролазу опскурну фасаду највеће библиотеке у њиховој земљи, а Странац осуо паљбу на тог критичара који није препознао таленат Владислава Петковића Диса. Терао би га да се присети свог сусрета са Андрићем и досаде која га је притом захватила, док је нобеловац гласно читао своје „Знакове покрај пута“, још необјављене, за потребе станице на којој је Странац био запослен.

         А најсмешније му је било кад би Странац самог себе посипао пепелом због тога што је годинама био у заблуди у вези са модернистима, губећи време у насилном покушају да плива у тим таласима.. Боба се тресао од смеха. Странцу је било мило што се Боба смеје. Тај Боба је једини уметник из његовог окружења који је престао да се бави уметношћу и не жели да се икада помене његово сликарство. Наљути се кад неко покаже да зна да је ушао у историје и енциклопедије, па и у хронике политичког дисиденства.

    - Толико сам радио на томе да се вратим у анонимност, а неке силеџије ме ваде одатле - говорио је.

       Странац одавно не разговара са људима о књижевности, али Боба је незлобив, непристрастан, а то што поштује неке с брда с дола покупљене мислиоце, попут Зенона Косидовског, Фридриха Ничеа и Умберта Ека, отписује му као заблуде каквим је и сам био склон, док није порадио на свом образовању, али и на уверењу да је Дух тајновит и да делује на свакога посебно.
Боба се управо вратио из Сан Франциска, где је седео код једног пријатеља и гледао телевизију. Ујутро рано су одлазили с пакетима поште, бацали у дворишта претплатника дебеле дневне листове са морем реклама. Да зараде који долар. Заволео је доларе док је живео у Америци и та љубав му је остала. Ту се ништа не може, закључио би Странац сваки пут кад би приметио ту особину свог друга.


   -   Како је било у Фриску? - питао је Странац, знајући да су таква питања сувишна, али, шта би друго.
   -   Добро - рекао је Боба. - Бацали смо те новине у дворишта на травњаке. После сам седео у хладовини и дремао. Око поднева сам одлазио до океана. Хе, замисли, на паркиралишту, између аутомобила, сместиле се фоке. Па, то је много смешно. Смести се поред врата, наслони, па сад, померај је да уђеш у своја кола и кренеш.
    Фоке?
    Да. И много галебова на ивицама крова.
    Баш лепо - рекао је Странац.

  Попили су чај. Боба је увек био странац, и себи и другима, али то га није жуљало. Чудно, али је тако. Понекад би изјавио да себе не разуме, истим тоном као кад би рекао да не разуме инфинитезимални рачун до кога му није ни најмање стало.
   -  Ма иди на тај пут, то је добро - рекао је Боба.
   -  Зашто је добро? - питао је.
   -  Зато што други плаћа - рекао је Боба. Ионако би се овде акао на том свом послу. Тамо је бар ваздух бољи.
   -  Мислиш да је ваздух у немачким градовима бољи?
   -  Неупоредиво бољи квалитет ваздуха, неупоредиво - рекао је Боба. - Договорио сам се са једним рођаком да одем код њега у Штутгарт чим падне снег и овде све почађави.
    - Онда у реду, ићи ћу - рекао је Странац.

   Попили су чај. Странац је предложио да попију и по једну ирску кафу, али Боба је одбио. Узео је најближу књигу која му се нашла под руком и почео да прелистава: „Казивања једног боготражитеља“. Поглед му се праћакао по страницама, тешко да је иједну реченицу ишчитао до краја. Али, схватио је о чемује ту реч.
    - Откад читаш овакве ствари - питао је.
    - Откако ме привлаче - рекао је Странац.
    - Волео бих да могу и ја да читам нешто тако озбиљно.
    -  Ако хоћеш, понеси ту књигу - рекао је Странац.
    - Не знам да ли ћу имати времена - рекао је Боба.
    - За овакве књиге није потребно много времена. Кад све завршиш, пре спавања, прођеш неколико страница, довољно.
    - Не знам да ли ћу имати снаге за такво нешто - рекао је Боба.
    - То је већ друга ствар - рекао је Странац.
   Боба је гледао кроз прозор бршљан који се распростро по дворишту.
    - Како се зове оно лишће? - питао је.
    - Бршљан - рекао је Странац.
    - Зашто код мене такво нешто неће да расте?
    - Бршљан свуда расте.
    - У мом дворишту расте само неко огромно дрвеће које се састоји од стабла. Нема чак ни гране. Тек на врху понешто лишћа.
    - Подигли су зграде око твоје куће, остао си у рупи - рекао је Странац.
    - Да, у рупи ништа не успева, рекао је Боба.
    - Шта толико радиш кад немаш времена за књиге - питао је Странац.

                 

    Видео је једном Бобу из тролејбуса како утрчава у локал са слот машинама, приметио је неколико пута да су му поцрнели прсти од новчића. И сам је у једном периоду често залазио у те губитничке просторе, брисао своје бучне мисли чангрљањем новчића које избацују апарати, звончићима и цингарањем тих изума за изгубљене типове какав је и сам био.


          Шта му је требало, на пример, да у Монтекарлу, остави видик на плаву пучину, тихе паркове, неговане откако су гусари породице Грималди стигли на тај рт и почели у њему да граде своју малу империју? Шта је очекивао да ће се десити у салону са безброј машина и сасвим мало људи, углавном сиротана који су изгубили све што су имали на рулету или на блекџеку? И што је најчудније, уопште није жалио за баченим францима монегежанске ковнице у те рупе без дна, напротив, као да је ту ушао да би био кажњен. Једном, ако буде имао времена, као сад што га Боба нема, написаће оглед о праведности коцкарских губитака и о коцкарницама као психотерапеутским радионицама.

           Видео га је и на бициклу, како у корпи иза седишта вози поморанџе, јабуке и новине. Никад није пријавио да нешто ради. Додуше, већ десетак година, откако се вратио из Америке са пензијом те државе, наговештава изградњу сликарског атељеа. Странац је отишао да прегледа како теку радови. Од свега, затекао је само купатило. Као да сликарство почиње од купања. Изгледало је, ипак, да ће наставити радове. Чему? Док је сликао, својевремено, живео је са женом и сликама у соби од петнаест квадрата, купатило је било у ходнику, за све станаре са спрата тог хотела у улици Бришолери која гледа на мост Солферино. Знао је Странац, по себи, шта значи кад уметник почне да тражи спољне услове за рад. Значи да је исушен. Сви ти његови познаници писци који кукају да нема пара и да зато пишу за жуту штампу и конферансе за естрадне звезде, нису ни за шта боље, све остало су јевтини изговори. Али, Бобу није хтео да дира. Тешко би се преселио мислима у човека који је старији од њега петнаест година, ближи се већ и седамдесетој. Нека се заварава, ту се ништа не може. Сви се заваравају, и он, Странац, враћајући се уназад, зна да је био необразован, површан, надобудан, трошаџија времена, да је себе заваравао да је уметник кога средина не схвата.

        Боба није одговорио шта толико ради кад нема времена за књигу десетак минута пред спавање. Можда нема концентрацију, а не времена, помислио је Странац и покајао се што је ишта питао. Некад није водио рачуна о другим људима. Млад, разуздан, понекад и бахат, претварао је људе у појаве, једино је себе сматрао јединственим, непоновљивим појединцем који се чуди и пати што га појаве не схватају. Заправо, тад је био неупоредиво више странац и себи и другима него сада. Али, зашто није уздисао? Зато што није знао да је странац. И, ето одговора због чега људи који би имали чак много више разлога да уздишу, то не чине.

У том тренутку Боба је оставио „Казивања једног боготражитеља“ и уздахнуо. Та књига, стављена на ивицу ноћног сточића и његов пријатељ деловали су као слика под називом „Удаљеност" Како је то несхватљиво. Све нам је на дохвату, а ми не примећујемо, све је ту, а ми нешто непотребно тражимо негде другде. Боба и та књига су одстојали ту као доказ, онда је Странац скренуо поглед на бршљан и престао да мисли.

        Утонули су у ћутање. Странцу је, ипак, било мило што је Боба свратио и што му је посаветовао да отпутује, јер је тамо ваздух бољег квалитета. Бар неко да благослови његово скорашње путовање. И да му понуди макар један разлог.

 

---

---

       У  НОЋИ ОРГАЗМА

                  
               Ненад Руменић

  У полумрачном клубу атмосфера је била напета. Искусни бенд је потурио три перкусионисткиње са изазовом у очима. Каснили су више од пола сата. Критична маса жељна рокенрола је негодовала. Почели су звиждуци као некад на протестима против режима 90-тих година.

  А онда су импровизована светла бљеснула и најавила да рок-крокодили долазе. Тројица од легенди су ускочили у своје електричне гитаре. Проломио се величанствени прасак. Клавијатуриста их је вешто пратио и давао шмек као каранфилић куваном вину. Ритам су хватали углавном како бубањ каже.

  Капетан Есид је преузео контролу над моћном посадом и немирним морем. Неуништива група музичара прашила је исто као некад.  35 година добрих вибрација и точеног пива. Јубилеј урезан у највећој бори чела.

  У тој усковитланој гомили нашла су се два преживела рок-диносауруса. Њихали су се у ритму бас-гитаре, стиснути на бочни зид шанка. Испијали су вруће коктеле турбулентне младости. Недуго затим, испред њих  укопале су се очуване женке из доба Јуре, са пластичним чашама пуним пива у нежним рукама. Вртоглаво су почеле да њишу куковима позивајући на скаредни плес. Стара гарда је узвратила ударац и у ваздуху су се узбуркале страсти. Савијали су се и играли као некад Југославија.

  Почела је ретроспектива догађаја. Из панк-рок фазе долетео је златни папагај и слетео на наша рамена. Затим су сви ентузијасти из Лисабонске психоделије обукли гротескна одела и пошли на скривена места наше домовине. На следећем степенику покуљао је изворни рокенрол и дебела девојка је певала о дисторзији друштва. Скривени у плашту вуду-блуза урлали смо познате текстове. Погледом вечитих губитника секли смо облаке дима. На крају заједничког путовања ушли смо у меку пену грув-рока са савршеним декрешендом звука. Схватили смо да можемо, да смо сваким даном ближи Сунцу.

  Пиво је избијало из грашки зноја док смо лебдели изнад хипнотисаног крда. Фијук ланаца и мирис уштављене коже доказивао је да ту има елемената колективног лудила. Најновији андроид мобилни изнад главе снимали су сваки покрет. Ни упаљачи се више нису палили као некад, али је зато музика прскала на све стране као фонтана са хиљаде Г и Ц – дур млазева. Били смо вампири-рониоци у неком свом лимбу као што то сликовито објашњава Пељевин.  Можда и либидо машине у креативно двострукој осмози.

  Мењале су се поставе на централној платформи голицајући нека у ветар однешена времена. Узаврели рок-дамари су нас довели до варљивог постојања у лепљивом кориту прождируће градске реке. Упркос црном пиву, насиљу и страху певали смо насумице : Шалалала о је, отвори очи бејбе овај дан је прекрасан...
  Државним коридором изгласане тортуре бежали смо у ескапизам саткан од меке паучине милозвучне перцепције. Љубичаста светла су затитрала на стропу, звучници су пожудно затреперили у високотонском простору. Наспрам тог перформанса били смо мањи од  зрна грашка што сади се у пролеће. Чак је и конобар почео да нас мрзи кад је пиво почео да точи у разјапљене чељусти других посетилаца.

  Ту пред нашим очима, истетовиране женке накићене металним копчама и амфетамином у мозгу причале су са странцима указујући на важност београдске супкултуре. Као и обично однеле су важну победу на покретном подијуму живота.

  Уз громогласан аплауз и три паклена биса са различитим распоредом гитара наше чаробно вече је умирало. Окупани добро лицитираним акордима у зноју сопствених благоугодности крочили смо у ледене контуре трга названог по великом музичару ове непостојеће земље.

   Последње Мохиканце београдске рок-калдрме је чекао поноћни аутобус. Требало је на време стићи кући, помиловати децу и неприметно се увући жени у кревет. Лишће је одавно прекрило Београд.

И ту се круг затвара.

  Те ноћи дуго у сну оргазам је праскао са танке жице електричног дискурса досегнувши свој најсјајнији врхунац. На плутајућој звезди  Хендрикс је свирао соло деоницу.

   Из поцепаних фармерки немарно пребачених преко столице, нешто скупљене ситнине у џеповима  звецкало је  за следећи бедни доручак.



                                                                                                                                                                 БГ јануар 2016

---

---

     
Зарф ентропија

Музика мери време. Сат је само заточеник без права на пресуду.
Маса узвикује „ми смо моћ“.

Појединац прижељкује само „упомоћ“.

Она свира. Њени прсти славе XVIII век. Тамо негде је њен љубљени. Сала је

полу-пола.

Појављује се аветињски посетилац.

Црна ролка, црне панталоне.

Музика побеђује простор. Сећа се љубави. Дирке се савијају без

напора.

Сваки прст, један уметнички чекић.

Зарф.

Бојлер без власника

Избио је сукоб између викендаша и узгајивача шишмиша.

На помолу је рат у коме неће бити-бити победника. Једног викендаша су стрељали када је кренуо код зубара. На том месту викендаши су изградили споменик са бронзано утиснутим текстом који упозорава сваког викендаша да не посећује поменутог зубара.

Шишмиши су се дали у потрагу за савезником који их неће изневерити. Тај посао је додељен искусном шишмишу чије име из конспиративних разлога остаје тајна.

Умало да видим бубашвабу !

Била је то кључна лозинка викендаша. Ко је није знао није могао да буде викендаш.

Ствар се искомпликовала када су шишмиши изградили викендице. На свечаном отварању шишмиш викенд насеља честитајући нове радне успехе натурализовани шишмиш вођа окупљенима је саопштио:

Умало да видим бубашвабу !

Након тога узгајивачи више нису имали избора.

И збор и избор

Мршти се небо.

---