Povjest utopija

       Sedmo poglavlje 
    

       Kako su neki utopisti smatrali da dobra za-
jednica počiva na pravednoj raspodjeli i kori-
štenju zemlje; i kakvu su vrstu zajednica osmi-
slila ova živa bića što hodaju i žive na zemlji.

  




            Luis Mamford     

1. 
Prije nego je industrijska revolucija narušila so-
cijalnu ravnotežu, u Engleskoj je bilo malenih sela
u kojima se, bez nekih velikih pretenzija, vjerojatno
vodio miran, tih i prilično veseo život. Zemlja je u tim
selima bila ili u neograničenom vlasništvu sitnih ze-
mljoposjednika ili je još uvijek bilo zajedničkih paš-
njaka i pustopoljina koje su mogli koristiti svi sta-
novnici. Vladalo je dakle blagostanje koje su mogli
omesti jedino vremenske nepogode i rat. Dio ozračja
ovakva života W. H. Hudson prenio je u djelu A tra-
veler in little things, a stoljeće prije Cobbett je donio
niz izvrsnih impresija u djelu Rural Rides.

Nakon urušavanja srednjovjekovnog poretka,
veliki su posjednici počeli prisvajati zajedničku
zemlju. Ovo se prisvajanje nezadrživo nastavilo i
u osamnaestom stoljeću, pod inicijativom krupne
poljoprivrede temeljene na znanosti. Seljak beze-
mljaš bio je prisiljen migrirati u nove gradove, što
su J. L. Hammond i Barbara Hammond prikazali u
živopisnu djelu Gradski radnik (Town Laborer).
Tako je rad seljaka i njegove obitelji hranio stro-
jeve koje su u osamnaestom stoljeću razvijali izu-
mitelji poput Jamesa Watta i Richarda Arkwri-
ghta. Industrijski napredak i siromaštvo išli su
ruku pod ruku. Razdoblje prije industrijske revo-
lucije u usporedbi s novonastalim prilikama izgle-
dalo je kao prava utopija, a ključ za ovu utopiju bila je ∑ zemlja.
Važnost zemlje u ustroju građanskog društva na-
glašavali su kopači  iz doba Cromwella; jedan od
njih, Gerard Winstanley, napisao je jednu manje
značajnu utopiju kako bi dokazao da zemlja treba
biti zajednička. Ovo je stajalište još više naglašeno
∑ samo bez primjese komunizma ∑ u jednoj čisto
političkoj utopiji iz istog razdoblja pod nazivom
Oceana, čiji je tvorac James Harrington. On je za-
govarao raspodjelu zemljišta prema kojoj bi pripad-
nici zemljoposjedničkog plemstva bili vođe,
dok bi puk imao veću moć.
Među suvremenim utopijama koje zavređuju
našu pozornost istaknut ćemo napose dvije kod
kojih je zajedničko vlasništvo zemljišta temelj svih
ostalih ustanova. To su Spensonija i Posjet Slo-
bodnoj Zemlji.

2.   
Za prvu polovicu devetnaestoga stoljeća znakovito
je što su mali dioničari, obično samoobrazovani, na-
stojali poboljšati životne uvjete svoje klase. Tako u
Londonu imamo jednog seljaka po imenu William
Cobbett, krojača po imenu Francis Place te proda-
vača knjiga i izdavača po imenu Thomas Spence ∑
svi su oni dobar dio slobodnog vremena koje bi im
ostalo nakon posla posvećivali planovima za una-
pređenje čovjekova položaja.

Thomas Spence imao je dućan u ulici High Hol-
born iz kojeg je objavljivao kratke pamflete neizbru-
šene filozofije pod nazivom Svinjsko meso (Pig's
Meat); 1795. objavio je Opis Spensonije, a 1801.
uslijedio je Ustav Spensonije: države u vilinskoj
zemlji smještenoj između Utopije i Oceane, kojeg
je odanle donio kapetan Swallow. Za Spencea se
može reći da je napisao savršenu utopiju jer pred-
laže povratak u okruženje koje je nekoć, na neki
način, zaista bilo savršeno.

Spensonija počinje parabolom o ocu koji je imao
nekoliko sinova. Sagradio im je trgovački brod i
odredio da se dobit od trgovine zajednički dijeli. No
brod se razbije o jedan otok, a sinovi ubrzo zaključe
da “ako ustav koji im je dao otac ne budu primje-
njivali na zemljišne posjede, vrlo će ih brzo zadesiti
nesagledive nevolje. Stoga odluče da vlasništvo nad
otokom bude zajedničko, jednako kao što je bio i
brod, i da na isti način dijele i dobit. Otok nazvaše
Spensonija, po brodu kojeg im je dao otac. Potom
izabraše dužnosnike da obilježe parcele koje je za-
uzeo svaki čovjek ili obitelj; korisnik svake parcele
primat će, ovisno o njenoj vrijednosti, određenu
rentu za njeno javno korištenje. Ovu će rentu ko-
ristili za javne potrebe ili je dijeliti međusobno na
način koji smatraju ispravnim. No kako bi očuvali
sjećanje na svoja prava, odlučiše da će uvijek, u za
to određeno vrijeme, dijeliti jednaku dividendu, bez
obzira koliko malena ona bila, i bez obzira koliko
javni zahtjevi bili hitni. (...) U skladu s odlukom da
svaki brod kojeg sagrade (...) bude vlasništvo po-
sade, odlučiše i da svaki okrug ili župa koju nasele,
zajedno s pripadajućom rentom, bude vlasništvo sta-
novnika. (...) Narodna skupština ili kongres kojeg
čine zastupnici iz svih župa brine o državnim pita-
njima, snosi državne troškove i financira stvari od
javne koristi, jednom funtom iz svake župe bez ika-
kvog drugog poreza”.

Što je župa i koji joj je zadatak? Dovoljno je da pogledamo englesko selo.
Župa je prvenstveno “dio države, ne prevelik
kako bi stanovnici lakše upravljali njegovim pri-
hodima”.

“Župe grade i popravljaju kuće, grade ceste, sade
živice i drveće, jednom riječju, obavljaju posao vla-
stelina. (...) Župa ima mnogo glava kako bi se mogli
obaviti svi potrebni poslovi. Umjesto raspravljanja
o popravljanju države, (...) (jer našoj nisu potrebni
nikakvi popravci) mi svoju domišljatost koristimo
bliže kući, pa se praktične posljedice rasprava mogu
vidjeti u svakoj župi ∑ kako iskopati taj i taj rudnik,
kako tu i tu rijeku učiniti plovnom, isušiti tu i tu mo-
čvaru ili poboljšati tu i tu pustopoljinu. Za takva se
pitanja svi zanimamo i svatko svojim glasom sudje-
luje u izvršavanju.”

Ovu utopiju odlikuje jednostavnost, i trebalo bi
posjetiti engleska sela u New Forestu ili Chiltern
Hillsu, gdje još uvijek ima zajedničkog zemljišta, da
bi se vidjelo kako bi izgledala ruralna utopija kada
bi se uspjela očuvati od uljeza koji bi htjeli uživati
bez rada. Spence je bio svjestan da nad ovim egali-
tarnim uređenjem treba budno stražariti. Stoga on
svoju utopiju stavlja pod zaštitu dvaju anđela ču-
vara ∑ tajnog glasovanja i uporabe oružja. Treba na-
pomenuti da su ovi anđeli u prvom desetljeću de-
vetnaestoga stoljeća djelovali mnogo moćnije nego
danas u dvadesetom jer tada je prvog tek trebalo
isprobati, a drugi je bio mnogo manje zamršen prije
izuma strojnica i otrovnih plinova.

U osnovi Spenceove utopije leži uvjerenje koje
dijeli s Platonom i svim ostalim pravim utopistima,
a to je da, kako kaže Thoreau, tisuću ljudi koji sjec-
kaju grane zla postižu manje nego jedan koji siječe
korijenje. Spence je, prisjetimo se, pisao u jeku ra-
sprava o parlamentarnoj reformi koja je davala ton
mnogobrojnim aktivnostima u devetnaestom sto-
ljeću ∑ čartistički pokret, parlamentarni socijalizam
i slični pokreti kao mnogobrojne duge na balonu
političkog nastojanja koji je snažno puknuo izbija-
njem Prvoga svjetskog rata. Spence je uvidio jalo-
vost ovih površnih zahtjeva. Rekao je:
“Svakodnevno se predlažu tisuće promašenih
planova za ukidanje nedaća i popravljanje ustava,
a cipele su toliko loše napravljene u samom po-
četku, i toliko iznošene, trule i već zakrpane da
nisu vrijedne ni truda ni troška, već bi ih trebalo
baciti u smeće; nov bi par trebalo napraviti, čist,
čvrst i lagan kao za stopalo onoga tko ljubi slo-
bodu i udobnost. Tada bi nestalo vaših vječitih
sporova o ovom ili onom načinu krpanja, te biste
po neravnu i blatnu životnom putu hodali udobno
i suhih nogu.”

3.   
Naša sljedeća utopija, Slobodna Zemlja, označava
prijelaz između utopije u kojoj je samo zemlja vla-
sništvo zajednice i utopije u kojoj zemlja, kapital i
svi strojevi za proizvodnju pripadaju nacionalnoj
državi.

Autor ove utopije jedan je austrijski ekonomist,
Theodor Hertzka; u knjizi Slobodna Zemlja: slika
društva budućnosti (Freiland: ein soziales Zu-
kunftsbild) najprije je prilično detaljno iznio svoje
poglede na aktualne ekonomske doktrine. Te je
doktrine sažeo u jednoj drugoj knjizi pod nazivom
Posjet Slobodnoj Zemlji ili povratak novog raja,
u pokušaju da oslika ovu zajednicu na djelu.

Ove su knjige tvorile središte vrtloga agitacije:
pokrenut je nov časopis,  u raznim europskim i ame-
ričkim gradovima organizirana su društva te je na-
pravljen odlučan pokušaj koloniziranja jednog po-
dručja Afrike kojeg je odabrao sam Hertzka ∑ po-
kušaj koji je, nažalost, ubrzo propao zbog tuposti i
međunarodne ljubomore raznih kolonijalnih činov-
nika. Prva je knjiga objavljena 1889. godine, a svi ovi
događaji odigrali su se ranih devedesetih. Možda je
jedini praktični efekt bio ∑ samo nagađam ∑ da su
se neki cionisti, primjerice Israel Zangwill, okrenuli
od osnivanja Ciona u Jeruzalemu i počeli se baviti mišlju o
njegovu podizanju u nekom prikladnijem području u srcu Afrike.
Slobodnu Zemlju možemo opisati kao individua-
listička utopija sa socijalnim temeljima. Hertzka je
bio pun simpatija i divljenja prema učenjima koja je
Adam Smith izložio u Bogatstvu naroda , pa je želio
ostvariti društvo u kojem će vladati maksimum in-
dividualne slobode i inicijative, napose u industrij-
skim poduzećima. Ovo je dovelo do paradoksa, to
jest da bi se osigurala sloboda, nemoguće je prak-
ticirati laissez faire; jer laissez faire dopušta slu-
čajno gomilanje bogatstva i moći što može ugroziti
slobodu koju bi manje sretni pojedinci htjeli uživati.
Daleko od toga da bi bila anarhistička utopija, Slo-
bodna Zemlja je zadružna zajednica u kojoj država
djeluje kao zainteresirana strana u proizvodnji i
raspodjeli dobara. Ona se od socijalizma razlikuje
po imenu, ali i od praktičnog socijalističkog agiti-
ranja toga vremena razlikovala se po tome što se
nije oslanjala na mijenjanje postojećih institucija
u Europi, već na okretanje nove stranice u planin-
skom području Kenije; no Hertzkin se “individua-
lizam” svodi gotovo na isto.

4.   
Posjet Slobodnoj Zemlji pomalo nas uči umijeću
drušvenog suživota, odnosno ustroju dobroga
društva. Možemo naučiti jednu od metoda pomoću
koje se ∑ barem teorijski ∑ može kontrolirati indu-
strijski mehanizam.

U Slobodnoj Zemlji vlada pet osnovnih zakona od kojih je najvažniji prvi, a glasi:
Svaki stanovnik ima jednako pravo na zajed-
ničku zemlju i na proizvodna sredstva koja osigu-
rava država.

Ostali temeljni zakoni odnose se na uzdržavanje
žena, djece, staraca i radno nesposobnih, tako da svi
imaju pravo na uzdržavanje, ovisno o veličini kredita
koji pripada državi; zatim na opće pravo glasa svih
starijih od dvadeset i pet godina, te na uspostavu
nezavisne zakonodavne i izvršne grane vlasti.
Pođimo sada za posjetiteljem Slobodne Zemlje,
koji po prvi put upoznaje Rajsku Dolinu, njezin
glavni grad, i saznaje kako se u njemu vode po-
slovi. Ako ovo i jest individualistička utopija, ona
nipošto nije lišena usluga birokracije; posjetitelj se
naime prvo obraća Središnjem uredu za statistiku
koji vodi registar o slobodnim radnim mjestima i ve-
ličini plaće koja se nudi za svako. “Svaki stanovnik
Slobodne Zemlje”, primjećuje posjetitelj, “ima pravo
postati sudionikom bilo kojeg posla, po svojoj želji.
Sve što treba jest ponuditi se za njega; jer upravi-
telji samo odlučuju o poslovima koje će članovi ra-
diti, a ne i tome gdje pripadaju.” U praksi, izgleda da
je broj osoba s privatnim firmama i partnerstvima
ograničen, jer velika trgovačka društva ne samo
da upravljaju tvornicama već i pružaju usluge pre-
hrane, grade kuće i čak osiguravaju kućnu poslugu
za pojedince i kućanstva.

(Posjetitelju je jedan od ovih slugu ulaštio čizme,
a njegova mu domaćica objašnjava kako se usluge
dostavljača hrane i pospremača mogu dobiti po-
zivom u središnju distribucijsku agenciju.)
Jedini uvjet pod kojim je privatnoj osobi ili tr-
govačkom društvu dopušteno baviti se nekim po-
slom jest da informacije o svim poslovnim transak-
cijama budu dostupne javnosti. “Trgovačka društva
su stoga obavezna otvoreno voditi svoje knjigovod-
stvo. U vremenskim razmacima koje odredi središnji
ured moraju stavljati na uvid cijene po kojima robu
kupuju i prodaju, te neto dobit i broj radnika.”
Primijetimo da Hertzka računa s činjenicom da
je u industrijskom društvu pristup strojevima jed-
nako važan kao i pristup zemlji, jer se na neki način
sve naše suvremene djelatnosti, pa čak i poljopri-
vreda, koriste strojevima. Zato se prikupljanjem i
raspodjelom kapitala upravlja u interesu čitave za-
jednice; prikupljanje se provodi godišnjim porezom
koji uklanja potrebu ∑ a možda i mogućnost ∑ in-
dividualne uštede, dok se kapital beskamatno ras-
podjeljuje posebnim društvima, koja za to pod-
nesu zahtjev. Zajednica plaća industrijski pogon
kroz dodatni namet koji snose potrošači, a dodije-
ljeni kredit se iskupljuje kroz proizvodnju. Taj aran-
žman ukida stalni namet za obnovu kapitala koji u
današnjoj proizvodnji ostaje čak i nakon isplate po-
četnog kapitala u obliku dividendi; štoviše, tako se
ukida praksa kapitaliziranja povećanih prinosa po-
većanjem stalne otplate kapitala. U Slobodnoj Ze-
mlji priznaje se društvena upotreba kapitala za una-
pređenje proizvodnje, a ne za osiguranje fiksnog do-
hotka rentijera.

Budući da je naš posjetitelj inženjer, prijavljuje
se u postrojenje za proizvodnju željezničke opreme
i doznaje da u njemu vrijede sljedeća pravila.

1.   Svatko se može slobodno pridružiti Trgo-
vačkom društvu Rajske Doline za proizvodnju
motora i željezničke opreme, čak i ako isto-
vremeno radi i za neko drugo društvo. Sva-
kome je također dopušteno napustiti društvo
kad god to poželi. Upravni odbor odlučuje u
    kojem će se ogranku novi član zaposliti.

2. Svaki član ima pravo na određeni iznos neto
    prihoda društva, ovisno o količini obavljena
    rada.
3.     Količina rada izračunava se prema broju sati,
na što se dva posto dodaje starijim članovima,
deset posto poslovođama i deset posto za rad
noću.
4.     Inženjeri su plaćeni kao da rade od deset do
petnaest sati, u skladu sa stručnosti. Vrijed-

nost upravitelja procjenjuje se na općoj skup-
štini.
5.     Od profita društva prvo se odbiijaju troškovi
otplate kapitala, a zatim se plati porez državi.
Ostatak se dijeli članovima.
6.     Dođe li do zatvaranja ili likvidacije društva,
članovi su odgovorni ovisno o iznosu profita
koji dobivaju od prihoda društva, i ova od-
govornost za iznos koji se još uvijek duguje
proporcionalno se prenosi na nove članove.
Kada neki član napusti društvo, njegova od-
govornost za dug koji je ranije uzet ne ukida
se. U slučaju zatvaranja, likvidacije ili pro-
daje, ova je odgovornost jednaka potraživanju
odgovornog člana prema sredstvima društva
koja preostaju ili njegovu udjelu u onome što
je prodano.
7.     Glavno sudbeno tijelo društva jest opća skup-
ština na kojoj svaki član ima jednako pravo
govora, kao i jednako aktivno ili pasivno iz-
borno pravo. Opća skupština donosi svoje
odluke jednostavno prebrojavanjem glasova.
Za mijenjanje statuta i za zatvaranje ili likvi-
daciju društva potrebna je tročetvrtinska ve-
ćina.
8.     Opća skupština obnaša svoja prava nepo-
sredno ili preko izabranih dužnosnika koji
joj odgovaraju za svoje postupke.
9.     Poslovanjem upravlja uprava od tri člana koji
obavljaju službu po volji opće skupštine. Duž-
nosnike nižeg ranga biraju upravitelji.
10.     Opća skupština svake godine izabire inspek-
cijski odbor od pet članova. Ovo tijelo kon-
trolira i izvješćuje o poslovnim knjigama i o načinu upravljanja društvom.

Tako bi našem posjetitelju, kao članu društva, za
iznos kojeg bi zaradio bio otvoren kredit u Središ-
njoj banci, u kojoj je otvoren njegov račun i koja mu
svaki tjedan šalje izlist; preko ove bi banke obavljao
većinu svojih isplata. Proizvode društva vrednuje,
skladišti i prodaje Središnje skladište, na isti sličan
način kao što u današnjem režimu proizvođač može
svoju cjelokupnu proizvodnju rasprodati preko neke
velike robne kuće ili poštanskom dostavom.

Da sažmemo: za prikupljanje i raspodjelu kapitala
zadužena je zajednica; ukupni kapital koji je svake
godine dostupan za daljnju proizvodnju direktno se
temelji na produktivnim kapacitetima zajednice, bez
nepotrebnih rasipanja i gubitaka koji u današnjem
društvu nastaju zbog, kako kaže Thorstein Veblen,
upadljive potrošnje ∑ odnosno ispraznih rashoda ∑
dokoličarskih klasa. Sumnjam da bi prikupljanje ovog
poreza na dohodak bilo imalo teže nego prikupljanje
današnjeg korporacijskog poreza ili poreza na osobni
dohodak, od kojeg se oko 90 posto rasipa na vojsku
i mornaricu. Osim toga praksa otvorenog knjigovod-
stva omogućuje Središnjoj banci i Središnjem skla-
dištu da raspolažu preciznim podacima o procije-
njenoj proizvodnji, što služi kao pouzdana osnova za
razdiobu kredita. Istodobno se vrijednost robe tako
dovodi u neposrednu vezu s troškovima proizvodnje,
a ne s onim što daje tržišna razmjena.
Sigurno je da bi stručan ekonomist mnoge točke
naprijed rečenog doveo u pitanje; no u osnovnim cr-
tama niti u jednoj od navedenih točaka nema grubog
odstupanja od današnje prakse, niti možda postoji
opravdan razlog zašto ih se ne bi potpunije uvelo.

Raznim prilagodbama industrije i korporacij-
skih financija grada Rajske Doline ovdje se neću
baviti; dovoljno smo odmakli da vidimo kako nam
je uistinu vrlo malo ostalo kada smo istražili pi-
tanje sredstava.
Čini se da je sloboda u poslovnim poduhvatima
glavno dobro kojeg pruža Slobodna Zemlja. Neko
udruženje može na zahtjev dobiti zemlju i kapital
te se posvetiti bilo poljoprivredi bilo prerađivačkoj
industriji; rizik od neuspjeha minimiziran je cje-
lovitim poznavanjem vjerojatne potražnje i proi-
zvodnje prema izračunima ureda za statistiku. Ako
nema dovoljno velike svote za industriju putem
udruživanja, ostaje samo zemljište, za individualnu
obradu. “Svaka obitelj u Slobodnoj Zemlji živi u vla-
stitoj kući, i svaka kuća okružena je velikim vrtom
od tisuću četvornih metara. Kuće su u privatnom
vlasništvu stanovnika i služe, kao i vrtovi, za pri-
vatno uživanje. Stanovnici Slobodne Zemlje u pra-
vilu ne priznaju bilo kakvu vrstu vlasništva nad ze-
mljištem; oni se radije drže načela da zemlja mora
biti svima na slobodnom raspolaganju. To u najdo-
slovnijem i najširem značenju riječi znači da svaki
stanovnik Slobodne Zemlje kad god poželi može
obrađivati bilo koji komad zemlje. Međutim to vri-
jedi samo za zemlju izdvojenu za obrađivanje, a ne
i za onu koja je namijenjena da se na njoj živi. (...)
Stanovnici Slobodne Zemlje su se složili glede pra-
vila o veličini i raspolaganju zemljištem za gradnju
kuća, te su uspostavili neku vrstu građevinskog suda
(...) koji određuje na kojem će se zemljištu graditi
a na kojem neće, te parcelizira zemlju za gradnju,
nadgleda izgradnju ulica, kanala i tome slično, i po-
sebno se brine da se na jednoj građevinskoj parceli
ne podigne više od jedne građevine.”

5.   
Kakav život izrasta iz ove vrste industrijske asoci-
jacije, ovih propisa za zajedničko korištenje stro-
jeva i zemlje? Sve je to prilično suhoparno i bez-
bojno, poput svojevrsne razglednice iz obećane
zemlje.

Saznajemo da u Edendaleu postoji mnogo javnih
zgrada ∑ upravna palača, Središnja banka, sveuči-
lište, umjetnička akademija, tri javne knjižnice, če-
tiri kazališta, veliko središnje robno skladište, velik
broj škola i ostalih zgrada. Osim toga golema se
sredstva ulažu za javnu čistoću, a vodovodu u Eden-
daleu ∑ kao da čitamo izvještaj trgovačke komore!
∑ “gotovo da nema ravna u svijetu”, štoviše, “sva-
kodnevno se dalje grade.” Smeće se čisti sustavom
pneumatskih aparata za usisavanje. Sve su ulice gra-
đene u obliku makadama. Električni tramvaji pre-
laze ih u svim smjerovima i predgrađa povezuju s
gradom. Ovakvi letimični pogledi na Edendale pod-
sjećaju nas, zapravo, na neki napredan grad u Ka-
liforniji ili Južnoj Africi. Utopija Slobodna Zemlja
doista je vrlo napredna, jer mnoge od ovih meha-
ničkih naprava 1889. godine bile su tek maglovite
slutnje, što je u tehničkom smislu vrlo napredno; i
kada je pozorno pogledamo, čini se da ljudi u njoj
žive na isti način kao što to čine u kakvom “mo-
dernom” europskom ili američkom gradu.

Naravno, postoje razlike, i nije mi namjera uma-
njivati njihovu važnost: nema siromašnog proleta-
rijata; svi pripadaju srednjoj klasi i uživaju blago-
dati višeg činovnika, inženjera ili nižeg službenika.
Ovo je osobitost utopija devetnaestoga stoljeća:
one ne kritiziraju vrijednosti svoga vremena, već ih
zahtijevaju u većoj količini! Buckingham i Hertzka,
premda različiti u detaljima, vrijednosti srednje
klase žele proširiti na cijelo društvo ∑ udobnost,
sigurnost i obilje sapuna i higijene. Čak i kada su
sredstva koja predlažu revolucionarna, institucije
koje bi osnovali vrlo su nalik već postojećoj upo-
trebi i potrebi, i neizrecivo su krotke.

Kako se od Hertzke približavamo Bellamyju, ove
nam se činjenice uporno nameću. Blagi dojam do-
sade kojeg nisam uspio zamaskirati dok sam pri-
kazivao ove utopije javlja se, vjerujem, zbog naše
pretjerane upoznatosti s njihovim sadržajem. Uto-
pije iz devetnaestog stoljeća, izuzmemo li one Fo-
uriera, Spencea i još nekoliko istaknutijih do kojih
ćemo uskoro doći, ne sanjaju o obnovljenom svi-
jetu: one na već postojeće izume nastavljaju doda-
vati nove. Te se utopije pretvaraju u goleme mreže
čelika i birokracije, dok konačno ne osjetimo da
smo uhvaćeni u noćnu moru doba strojeva, i da
nikada iz nje nećemo pobjeći. Ako se ova karak-
terizacija čini neopravdanom, molim čitatelja da
utopije prije Bacona usporedi s utopijama nakon
Fouriera, pa će vidjeti koliko malo značajnog za
ljudsko biće ostaje u utopijama nakon osamnae-
stog stoljeća ako se zanemare strojevi za pružanje
dobra života. Ove se utopije isključivo svode na
strojeve: sredstva su postala ciljem, a istinsko pi-
tanje ciljeva palo je u zaborav.

 

obrada: posada

(Милан Ђоковић)

Ушли смо у 1935. годину.

Одједном, рекло 6и се неочекивано, учинило се да ће жеђ за обновом демократских слобода бити, најзад, утољена. Пукао је глас да ће нови избори за народне посланике бити, најзад, слободни, да ће се на њима појавити и опозиција. Нестрпљиво очекивање као да неће бити изневерено. Јавила се нада да ће најутицајнији човек у држави, кнез-намесник Павле, љубитељ лепих слика и васпитаник енглеске демократије, учинити крај мори која се звала Шести јануар.

А сад једно сећање и један мотив за фарсу.

Најпре сећање. Неке политичке странке, пре Шестог јануара, већ у називу су јасно обележиле коме народу припадају, ограђујући се од других. Била је Словенска људска странка, Корошчева. Била је Хрватска сељачка странка, Радићева, после Мачекова. Била је муслиманска странка, али је она уз своје верско опредељење ставила југословенски придев, а на челу јој је стајао Мехмед Спахо. Само међу српским странкама, Народном радикалном, Демократском и Земљорадничком, није исписана национална припадност, што је, ваљда, значило да им могу прићи сви који се слажу с њиховим програмима, па су, говорило се, прилазили тим странкама и неки припадници других националности, можда и они који се осећају Југословенима, а оним странкама које су чврсто рекле ко су и шта су није могао да приђе неко ко би им само кварио националне или верске особености.

И ја и моји другови из гимназије у то, предшестојануарско, време осећали смо се и, чак, истицали да смо Југословени. Ја сам, тада, још био члан позоришне трупе сењачког Дома културе, и не само у гимназији него и ван ње, кад ме позову, радо се одазивао да рецитујем стихове Милана Ракића и Алексе Шантића. Једне предвечерји у Дом, пре наше представе, дође неки млад човек и почне да прича како ће Демократска странка приредити забаву са концертним делом, а доћи ће и председник Љуба Давидовић. Према њему смо и ми млади осећали посебне симпатије. Изгледао нам је некако бољи од других политичара. Онај млади човек ме је позвао да рецитујем стихове Милана Ракића и рекао да је Ракић Давидовићев пријатељ. Затим је одмах, пожурио да каже како је он радник и Хрват, а уверен је да је чика Љуба најпоштенији међу онима који се гложе и руше Југославију. Тај организатор програма демократске забаве био је врло симпатичан човек и придобио ме. Тако сам се, први пут у животу, нашао међу припадницима једне политичке странке. После програма ми је чика Љуба стегао руку и захвалио ми се. Проговорио је неколико речи о Ракићу, па је и он рекао да је песников пријатељ. Нисам се покајао, али сам са забаве отишао пре него што је почела игранка, јер сам се, ипак, осећао као гост. А онај радник, Хрват, члан чика Љубине странке, остао ми је посебно драг и с њим сам се отад на улици срдачно поздрављао. У Народној скупштини се галамило и вређало, нас младе је оно што се оданде чује нервирало, а најзад, пре него што смо се окупили да почнемо матурске испите, десило се оно најгоре за Југославију.

Седам година касније накупила су се сасвим друга и друкчија искуства. О томе бих хтео нешто да кажем.
Бранислав Нушић је имао деветнаест година кад је у дворишту песника Јове Илића, Војислављевог оца, читао своју комедију Народни посланик, а тридесет две године кад је, после многих отпора, доживео премијеру своје комедије. Мени је, годину дана после моје прве премијере, понуђена идеја опет о народном посланику, а ја је нисам прихватио, изгледала ми је одвећ плитка, ако не и бесмислена. Али, ево шта је требало да буде та несуђена, ненаписана фарса.



Избори су расписани. Седим за својим столом и покушавам да неке рукописе доведем до облика који ће моћи не само садржином него и речником и стилом да прихвати сутрашњи читалац. Тако сваког дана, тако и тог дана. Случајно око мене нема никог. Служитељ који нам кува кафу, малог раста, кривоног, однекуд из Босне, с нама је од јутра до вечери. Бележи што попијемо и то нам се, кад примамо плату, одбије. Ја сам с њим добро, чак и више него добро, на његову пажњу одговарам му највећом захвалношћу. Учини ми се да је пришао нешто друкчије. Као на прстима. И глас је утањио.

- Хоћеш ли да будеш народни посланик? Погледам га,
изненађено:
- Шта говориш?
- Говорим ти као твој пријатељ и озбиљно. Ако хоћеш,
бићеш сигурно народни посланик мога среза.
Човек је и добар и крајње добронамеран. Зато сам окре-
нуо на шалу. А он, Кепура, како смо га звали, подижући
испијену шољицу испред мене, рече:
- Кад нећеш, твоја воља. Ипак ће неко из ове куће бити
мој посланик.

Други део фарсе у два дела видео сам својим очима, после двадесетак дана. Шесторица људи у озбиљним годинама, сви лепо обучени, дошли су и, под Кепуриним вођством, ушли у канцеларију Момчила Сокића, једног од браће и Правдиног адвоката. Не знам колико су тамо
остали и шта су разговарали, али сам, сутрадан после избора, сазнао да је Момчило Сокић, захваљујући нашем Кепури, постао народни посланик. Босански.

Фарсу нисам написао. А кад сам једанпут о томе причао Иви Андрићу, рекао ми је да ћу погрешити ако не напишем причу. Ово сад, овде, уместо ненаписане приче. На изборима је, тада, победила опозиција. А нада је трајала веома кратко, најкраће. Његово височанство кнез-
намесник, васпитан у духу енглеске демократије, владу је поверио Милану Стојадиновићу, уваженом финансијском стручњаку и професору Правног факултета, само не човеку из реда опозиције којој је народ дао већину гласова. Демократија је полетела да зграби јабуку, а онај који бди над јабуковим стаблом дао је јабуку другоме, незаслужено.

У време ограничене слободе јавне речи уметнички живот Београда ипак није, мора се признати, био спутан. ни приближно као штампа. Цензура мање погађа живот позоришта него живот штампе, а у штампаној речи ипак су мање на њеном удару часописи него дневни листови. Једино логично објашњење такве праксе је у схватању да се ограничава дејство оној јавној речи која се обраћа највећем броју људи и утиче на њихово мишљење, а да се извесна илузија слободе даје оној другој речи, која привлачи мање слушалаца или читалаца, у којој, уз то, већина људи и не гледа политику него, мање-више, забаву. Што се тиче позоришта, о његовом репертоару, у то време, с извесним прекидима, највише брине Милан Предић, човек чије се осећање грађанске одговорности не оспорава ни у дворском кругу ни у владама које долазе и одлазе. Убеђени демократа, од оних јавних радника који покушавају да у новој држави наставе слободоумне токове културе освојене у српском друштву до Првог светског рата, Предић је лично заслужан што и после ограничења слободе од 6. јануара 1929. позоришни живот бива поштеђен од чешћих цензорских принуда. Ипак, ни његов велики углед управника с најширим познавањем целог комплекса све три гране Народног позоришта - Драме, Опере, Балета - не мање и ликовних уметности примењених у представи, није могао да буде довољан разлог који би спречио његово одстрањивање с положаја од 1933. до 1939. Међу министрима који се мењају у владама тога времена, до новог рата, од позоришта највише зазире клерикалац Антон Корошец. Има министара полиције или просвете који врло ретко дођу или никад не наврате у позориште. Корошец све време, и кад стоји на челу полиције и кад управља просветом, најчешће долази на представе да ослушне шта се тамо говори. Ни свом земљаку, младом Словенцу Бојану Ступици, није наклоњен и, после Ступичине режије Булгаковљевог Молијера, изричито тражи да му се откаже даљи рад. Кафанска шапутања, у овом случају изгледа с разлогом, говоре да је строгом министру опера ближа срцу захваљујући једној дами, али је, уосталом, и природно што реч изговорена у Драми првенствено стоји у жижи његове бриге за поредак. Па ипак, треба му признати да је с респектом гледао на оно што се дешава у позоришној кући и да није, као неки други министри, мислио како се у позоришту публика само забавља.

Неоспорно је, гледајући у целини, да београдско Народно позориште после Првог светског рата, опорављено од задобијених рана, доживљава велики процват. Смештено, први пут, у две сталне зграде, оно све већем броју престоничких становника пружа и све већи и сигурнији увид у светски репертоар, а и оснива и учвршћује на истински европском нивоу оперску и балетску грану. Милан Грол, првих година, док није дефинитивно отишао у политички живот, затим много дуже Милан Предић, били су главни носиоци нових идеја за бржи и свестранији развој позоришне уметности у Београду.

Драма има, ако не велику, успорену турском окупацијом, ипак довољно дугу традицију. Другом половином деветнаестог века, када је Београд, после предаје турских кључева тврђаве кнезу Михаилу, захваљујући том истом кнезу с широким културним видицима, добио позоришну кућу, драма, постепено, проширује круг својих приврженика не само из танког слоја интелигенције него, чак нарочито, из редова трговаца и занатлија, јер је позориште, на срећу, одмах схваћено као национална установа, или како су стари говорили "школа живота".

У позориште све више долазе једва писмене или неписмене газде, с породицама, да се, са својом децом напајају на изворима родољубља комадима из српске историје, а они школованији да се упознају са светском књижевношћу, да развијају свој укус за уметност глуме.
Случај је хтео, или је тако хтела родољубива и разумна глава мога учитеља, одмах после Првог светског рата, да на позорници видим највећег српског глумца Перу Добриновића и да њиме буде означен мој први сусрет са глумом у драми.

Други случај су донеле прилике створене револуцијом у Русији, обарањем вековне руске царевине. Бежећи од новог поретка, из Русије су, према Европи, највише, делимично према Америци, кренуле масе не само обичних, првенствено имућнијих, грађана, него и гомиле интелектуалаца свих струка, научници, с њима и сликари и вајари, оперски певачи и балетски уметници. Још пре Првог светског рата Народно позориште је покушавало, по западним узорима, да на нашем тлу одомаћи оперску уметност. Кад су, привучени, нарочито, емотивном везаношћу за Русију династије Карађорђевића и младог краља Александра, некадашњег ђака руске војне школе, али и политиком Николе Пашића, који је Србијин чамац хтео да привеже за руски брод, у Београд нагрнули већ прослављени руски уметници, изненада су створени сви, чак најповољнији, услови да се у Народно позориште, под заједнички кров, уселе опера и балет. Није се, као некад, само очекивало да ћемо, постепено, добити и праву музичку грану, поред устаљене драмске. Стицајем ћудљиве историјске игре добили смо, одједанпут, оно што би, у редовним приликама, требало упорним радом припремати годинама, ако не и деценијама. Београд је добио оперу, поред ње и балет, високог европског нивоа. Али је, самим тим, добио, такође, услове да отвори простор и домаћим талентима, о чему се само маштало.

Моја генерација је, заједно с поласком у гимназију, слушала како на београдској позорници пева Лав Зиновјев, уметник дотле слављен не само у Европи него и у Америци. У годинама које су протицале ми смо слушали са наше позорнице певачице и певаче којима гостопримство не би ускратиле ни знатно веће европске куће, уметничка имена као што су Неонила Волевач, Лиза Попова, Ксенија, Роговска, Софија Драусаљ, Георгиј Јурењев, Евгенија Маријашец, Павле Холотков, а њима се, из руске школе, у нашим зрелим годинама, 1935, придружио, тада не само највећи руски него и највећи светски бас, Фјодор Шаљапин.Они први дошли су још сасвим, гласовно, свежи. Шаљапин је у нашу средину стигао већ мало замореног гласа, али је утисак био неупоредив са свим оним што смо на оперској сцени дотле видели. Кажем видели, јер су нам дотле већ добро познати оперски певачи, неко више неко мање, лепше певали него глумили. Шаљапин је приказао глуму највише класе. Његова два лика, насловне улоге у Маснеовом Дон Кихоту и Борису Годунову Мусоргског била су откровење, истински врхунци глуме.

Умирање његових јунака изазивало је исте онакве доживљаје какве су Београђанима, раније, пружили највећи глумци Московског художественог театра, као они какав је, и не само он, био Василиј Качалов. Да додам, и Качалов и Шаљапин, за укус и причу ондашње београдске публике, за њену мало романтичну слику глумца као човека ослобођеног свих грађанских, или малограђанских, стега, два велика уметника остала су у добром и ведром сећању и као људи одани кафанском проводу уз печење и вино, пријатељи оне атмосфере какву су стварале наше славне винопије Добрица Милутиновић и многи други. Они који нису видели ни чули Шаљапина с позорнице, са дивљењем су препричавали да је појео код „Гурмана" скоро цело прасе сисанче и попио не знам колико литрењака. У сваком случају, цео Београд, не само уметнички или онај с развијеним укусом за уметност, и раније Качалова и после Шаљапина доживео је и памтио као
драге људе, о којима има шта да се прича. А ми, који смо, много касније, имали прилике да разговарамо са гостима из Москве, имали смо задовољство да слушамо како је и Качалов памтио београдско гостовање и причао о својим београдским колегама, нарочито о Добрици Милутиновићу.

Као што су оперски уметници који су дошли из Русије претходили нашим знаменитим оперским уметницима Милораду Јовановићу, Жарку Цвејићу, Станоју Јанковићу, Бахрији Нури-Хаџић, Меланији Бугариновић, Евгенији Пинтеровић и другима, није их мали број, тако су и балерине Јелена Пољакова и Нина Кирсанова претходиле нашим балеринама великог талента Соњи Станисављевић, Наташи Милошевић, Наташи Бошковић, касније многима чија се имена златним словима уписују у историју прве позоришне куће у Београду.
Уметност је, понекад, утицала и на наше нарави. Београдске госпође су дигле глас моралног протеста против замисли да се Мештровићев „Победник“, обнажен мушкарац, стави насред Теразија, без обзира на родољубиву поруку фигуре, и успеле су. Још шире, чак и неки црквени људи дигли су глас моралног протеста против представе Штраусове Саломе, опере у којој се Бахрија Нури-Хаџић игром велова тобож скандалозно разголићава на позорници пред публиком, али Милан Предић се на такве гласове није освртао друкчије сем супериорним и сажаљивим смешком простоти. Они мање, или нимало склони моралисању, напротив, са неким поносом су истицали поен у прилог еманципацији и хвалили певачицу што она муслиманка, овде у Београду не пати од старовремских заблуда сарајевских припадница исламске вероисповести које носе фереџе и онда кад су их Туркиње у Цариграду, на позив Кемала Ататурка, скинуле заједно са мушкарцима који су скинули фесове и прихватили европске шешире. Уметност не може мимо времена, а позориште је, на свој начин, и барометар који показује време, иако се никад не одриче добре прошлости, напротив, негује све што је у старим, чак и давним временима остављено потомству у знак повезивања генерација духом човечности и борбе за идеале слободе.

Не сме се, уз то, заборавити да је у Београду, али и широм Србије, било на стотине руских емиграната који су нашој средини дали велики прилог као научници, инжењери, архитекти, лекари, педагози. Говорити о њима било би далеко од домена стручности писца ових сећања.
А наше новинарство? Биће и истина и занимљива карактеристика времена ако се каже да је штампа слободно шетала у простору ограниченом жицом и под присмотром стражара цензуре. А не мање и истинито и карактеристично да је новинарска организација, истовремено, доживљавала свој највећи успон откако се бележи њен живот у Србији. У новинарство су млади људи, обично одмах после матуре или заједно с почетком студија, најчешће да их напусте, улазили захваљујући добром случају или доброј препоруци, а у њему се одржали зато што су, како се каже, умели да пишу.

Били су то, по правилу, пуки самоуци, после Првог светског рата, а врло брзо самоучки кадар се развио у уреднике са довољно
професионалног смисла да се, захваљујући првенствено њему, не власницима листова, новинарска професија дигне до европског нивоа. Већ око 1930. Београд је имао новинаре, појединце, који, и способношћу уочавања и писменошћу, нимало не заостају за својим колегама у великим европским градовима. На несрећу, њихов таленат је под режимом цензуре био спутан, али му је природна, на послу изоштрена, довитљивост давала маха да се испољи тамо где цензура није патила од велике осетљивости. Слободна репортажа, хроника, козерија и сличне врсте новинарског рада са вешто уплетеном сатиричном жаоком, обезбеђивали су дневним листовима довољно привлачности да их читаоци заинтересовано прате. Од таквих новинара и таквих рубрика зависио је тираж, и то су власници знали и онда кад нису правом мером награђивали своје сараднике, мада је Политика ту меру, ипак највише поштовала.

У периоду слободе, пре 6. јануара 1929, политичка тема је обележавала лик дневне штампе. У том периоду новинарска организација је патила и од страначке подељености. После 6. јануара 1929. странчарство је морало да се повуче, а новинарска организација је, у накнаду за смањену слободу, почела да налази себе у видовима колико моралне толико и материјалне одбране свог сталежа. Ако би савременик хтео да у сећање врати новинаре који су се одликовали изузетнијом личном културом с изразитијим сналажењем у питањима друштвених наука, философије, књижевности и уметности, најмање 6и се сетио Добрице Кузмића. Али кад је реч о заслугама за успешну бригу о новинарском сталежу, о његовим потребама, почињући од повластица у саобраћају, о старању да они који изгубе посао не остану без средстава за живот, о онима који дођу под удар политичких закона, све до оних на робији из политичких разлога, кад је реч о осамостаљивању професионалне организације и изналажењу извора њене материјалне снаге сопственим радом, кад је реч о борби да се дефинитивно оствари замисао о подизању новинарског дома, имену Добрице Кузмића припада прво место. Он, у многим акцијама, није идејни покретач, било је и других, и инвентивнијих чланова управе, али без њега, без његове домаћинске усредсређености и истрајности, многе би идеје остале на пола пута, можда и идеја о покретању Ошишаног јежа, свакако најбољег нашег хумористичког листа, с истинским угледом током оних немирних година до Другог светског рата. Кузмићеве људске и колегијалне побуде власт је тешко могла да огласи антидржавним. Биоје и мудар и стабилан и увек сигуран до којих граница иницијатива може да се креће. То није мало, напротив, врло много у временима кад је политичка одлука била, углавном, свемоћна.

После марсејског злочина, атмосфера се у Београду мења. Нема више ауторитета који својом краљевском личношћу, он је сматрао и дужношћу, хоће да брани Југославију. У новинама се цитира изјава којује покојни краљ дао у сусрету са представницима двеју бановина: „Реците свима и свакоме да нас никакве границе ни подвојености из прошлости, као ни Дунав, ни Сава, ни Дрина више не раздвајају; већ да нам увек везују и спајају интересе народа и душу народну у нераздвојну целину, коју никада нико раздвојити неће“. Тог ауторитета више нема. Може ли неко други да га замени? Кнез Павле? У његов укус за сликарство људи не сумњају. А све се више плаше да Милану Стојадиновићу оставља одрешене руке. Међутим, Стојадиновић окреће главу према Хитлеровом Берлину, хоће да се преко грофа Бана приближи Мусолинијевом Риму, спреман је да, увек личном одлуком, не питајући народ, попусти пред захтевима Ватикана, све очевидније показује да му није много стало до Мале антанте, савеза Југославије са Чехословачком и Румунијом, да своју владу претвара у личну владавину, да све више скреће ка десници по узору твораца фашистичког и нацистичког покрета, ужива што га, после извесног попуштања привредне кризе, називају Срећком Срећковићем, на зборове долази у пратњи неких као униформисаних мотоциклиста, кад отпоздравља присталицама почиње да диже руку онако као што масу поздрављају она два диктатора. И тако даље. Људи су уморни што никако јавна реч не може да проговори о народним расположењима.

Рекао бих да ништа неће тако јасно изразити негодовање према Стојадиновићевој политици као ово што ћу сад да испричам. У сусрету са
Драгишом Васићем, рецимо јуче после подне, пао је договор да, данас после подне, пређемо у Земун и одемо на рибљу вечеру код Спасе. Нисмо, као пре тога, могли да се договоримо кад бисмо се тачно нашли, јер Васића чека неки наговештен посао у његовој адвокатској канцеларији. Зато ћу тамо доћи у шест, а поћи ћемо кад он буде слободан. За нешто око годину дана наших дотадашњих виђања у Васићу сам гледао господина који левичарски негодује против званичне политике, али увек тоном који не прелази у жучне изливе. Сад, чим сам крочио, учинило ми се да Васић нервозно шета преко своје простране канцеларије у којој нема његових ортака. Сам је, а на лицу му се исписује огорчење. Није ме преварио први утисак. Пре него што ми је показао фотељу пред округлим столом за којим седи кад разговара са посетиоцима, он је, стојећи, без увода, почео да говори: „Замислите какво је то ђубре од човека. Сад ми се јавио Ђура Јанковић (министар правде у Стојадиновићевој влади). Предлаже ми да се сретнем с његовим кумом. Стојадиновић мени оставља да изаберем где. Оставља ми да ја изаберем и време. Нисам могао да се уздржим. Рекао сам му оно што мислим. Више бих волео да видим његова просута црева на Теразијама него да с њим разговарам". Не кријем, био сам више него изненађен, запрепашћен. Таквог Драгишу Васића, дотле, нисам упознао. Имао је, тако да кажем господске манире, угледан је адвокат, угледан писац, човек веома поштован. Реч му је бескомпромисна, али уљудна. А сад? Уз цигарету, затим, док смо седели, постепено се умиривао. Тему није одмах променио, али је променио тон. И дотле сам у Васићу гледао моралисту. Човека који не прихвата компромисе кад је реч о политици, иако није нимало искључив кад говори о литератури, труди се да разуме и оно што му иначе није блиско. Ово што га је потресло било је нешто сасвим друго. Али и довољно да пружи податак колико је Стојадиновићево скретање према личној диктатури озлојеђивало људе већ сувише уморне од обесправљености јавне речи. А Васић би, сасвим сигурно, у стрепњи пред све виднијим неизвесностима, био сасвим спреман да у дневној штампи пише оно што говори у пријатељским сусретима.

У Правди ретко нешто напишем. Безмало се само бавим уредничким пословима. Ипак, кад ме нешто посебно занима, одлазим на терен, како се каже у жаргону, а неки стари кажу „на пашу“. Још у шумама има хајдука. У Србији се помињу имена Бабејић или Јоргован, у непосредној београдској околини Митровић. Хајдуке јуре жандарми, штите их јатаци. Ни суду није једноставно са хајдуцима. Београд има два првостепена суда. „Сељачки суд“ (популарно име Окружног суда за округ Београдски) у улици Краља Александра (Обреновића), испред касније подигнутог Дома синдиката. (У тој згради је у време хитлеровске окупације био затвор злогласног Гестапоа, где је прекраћен живот и многих познатих личности.) Други првостепени суд се зове „Варошки", у улици Кнеза Михаила. У том суду сам први пут крочио на новинарски задатак. У „Сељачком" сам први пут на оптуженичкој клупи гледао оне који ће, ускоро, бити на гласу као одметници од закона, или хајдуци: Милија и Милисав Сушићи, сељаци из околине Београда, Посавци. Одговарали су за више разбојништава. Пресуда их је ослободила због недостатка доказа. Високи, наочити, лепо одевени, победоносно су напустили судску дворану. Касација, највиши суд, поништио је пресуду првостепеног суда и обојица су села, поново, на оптуженичку клупу истог суда. Другог дана поновљеног суђења, за време паузе, стајао сам у ходнику с њиховим браниоцем, познатим адвокатом. Пришао нам је Милија. Адвокат ме представи. „А, ти си тај што тражи моју главу!“ Пре него што сам заустио да одговорим, адвокат се побунио. Упозорио је свог клијента да не говори којешта и објаснио му да новинар пише оно што види и чује. Милија ме је само одмерио погледом и удаљио се. На другом суђењу браћа Сушићи су добили по двадесет година робије. Није прошло много времена, а у новинама је објављена сензационална вест да је Милија побегао из Сремске Митровице, док му је брат Милисав тамо остао. Убрзо, једног јутра, управник поште из Умке, пријатељ редакције, јави телефоном да су Милија и хајдук Митровић, из Жаркова, села надомак Београда, одакле сваког јутра стижу чезе с кантама млека, у селу Дражевцу, на брду изнад Умке, опљачкали председника општине, имућног домаћина. Случај ме је веома заинтересовао.

У своје време је и Пера Тодоровић писао о хајдучији у Србији, феномену, чак и са некаквим у народу исплетеним венцима у славу заштитника сиротиње, као што је некада у Енглеској био Робин Худ или код нас стари Вујадин са два витешка сина. Сео сам у кола с фоторепортером Миланом Роглићем и пред подне стигао у Дражевац. (То ће село, десетак година касније, почети да се помиње као родно место револуционара Александра Ранковића.) Не знам да ли је, бар у првом тренутку, опљачкани председник помишљао на хајдучку освету, тек, споро је и, готово ограђујући се, мрсио своју причу, реч по реч. Дуго смо разговарали. Појединости су, за мене, биле врло занимљиве. Фоторепортер је само шкљоцао. Наредио сам му, већ уз пут, да направи што више снимака. Председник је, причајући, врло често руком показивао на шуму у коју су хајдуци побегли. Најзад смо се, било је време одмакло, опростили и кренули. Ја сам, по обичају, већ од наслова, седећи у удобним колима, смишљао шта ћу и како да напишем. Да буде у исто време задовољство и мени и читаоцу. Тема није обична. И нема никаквих разлога мислити на цензуру. Ови хајдуци су разбојници и не припада им никаква старинско романтична реч, али ни моја репортажа није оптужница, него детаљна прича о једном злу, макар га пратиле и ко зна све чије наклоности према (и та прича кружи), политичким интригама. Одједанпут, кад смо били негде око средине пута, уза саму шуму, аутомобил стане. Шофер подигне хаубу. Нешто петља. Време пролази. И он је слушао шта председник прича, занимало га. Сад почиње да се зноји. Да псује. Роглић се вајка. Сматра да смо све могли брже да обавимо. Овде може да нас ухвати ноћ. Ја, најпре, умирујем њих двојицу, после и мене почне да обузима језа. Нико да наиђе путем. Можда су се и сељаци уплашили? Ниоткуд гласа. Само се са високих грана чује безазлено птичје певање. Пешице се није смело кренути према Умки. Не помињем да имам много више разлога да стрепим него њих двојица, јер је тај Милија, који се, можда, ту негде креће у заклону бујне шуме, већ једанпут негодовао против мога писања. Најзад, срећом или изузетном усредсређеношћу шофера, који је највише бринуо о себи, квар је отклоњен. Кола су кренула према Умки. Кад смо ушли на београдски пут, разуме се да нам је лакнуло. Сутрадан, после објављеие репортаже, окићене фотосима, у редакцију долази књижевник Душан Николајевић. Каже како се синоћ за столовима у Скадарлији много говорило и о репортажи и поводом репортаже. Сипа комплименте. Каже како београдске новине, неке њихове стране, врло често личе на књижевне часописе. Можда. Али су и власници београдских листова врло задовољни таквим коментарима, који имају одјека у публици и повећавају тираж.

Не сећам се колико је времена прошло. Из Умке се јавио исти пријатељ редакције. Те зоре убијени су и Сушић и Митровић. Још леже, рекао је, недалеко од удовичине куће. Удовичине куће? Десимир Благојевић је одмах зажелео да пођемо заједно. Заиста. Испред усамљене куће невиђене и непознате удовице (да ли доушника или надмудреног јатака?), на педесетак метара, у два правца према шуми, леже мртви хајдуци. Жандарми седе у трави, дремају после непроспаване ноћи, само неки, ваљда најиздржљивији, стоје у групицама, пуше. Читав батаљон војске против два хајдука! Командант, мајор, не допушта да приђемо мртвима. Ми смо упорни. Ипак, са Десимиром и са мном разговара, каже понеку драгоцену реч и очима нам, уз пут, скрене пажњу да не бележимо. Очекује се комисија. А ни мајор није сигуран, ваљда, има ли међу жандармима неког ко ће, ни сам не зна зашто био киван, рећи комисији да је мајор давао податке новинарима.

То је судбина новинара. Једни страсно желе да с њима разговарају и придобију их за своје мишљење, други на њих гледају као на оне од којих им прети највећа опасност, јер ће написати оно што може да им шкоди. Јутро је лепо. Нигде жива сељака. Само, опет, птичја весела граја. Ако за тренутак заборавиш на све друго, па се загледаш у околину, помислиш како би било изврсно овде доћи и провести лето. Најзад, мајор каже да можемо прићи мртвима. Митровић лежи на чистини, на окомитој ливади, око њега све зелено, а на њему као снег бела кошуља и антерија од плаве чоје, извезена. Станемо изнад мртваца. Леп човек. Изнад главе, у трави, преврнут шешир. Десимир и ја сањамо о том шеширу „борсалино", али је скуп за наше плате. Бележимо сваки своје утиске, ћутећи. Треба уочити што више детаља. Сува репортажа није репортажа него билтен, а читоцима је преко грла, пресити су разних политичких билтена, нигде нормалне људске речи. Митровићева коса, ваљда јуче опрана, жива, сваки час се заталаса пред налетом и најмањег поветарца. Изнад ситно исплетених опанака, очевидно их је радио најбољи мајстор, лаковани, савремено увијени каиши. О Митровићу знамо да се из рата вратио с чином наредника. А после? Чујемо да се нешто десило, нека, ваљда, смицалица, и дошли су жандарми да га ухапсе. Са тавана, не дајући приступ кући, опалио је метак и смртно погодио вођу патроле. Шта је све у причама истина, неће поуздано утврдити никаква експертиза. У селу је имао и пријатеља и непријатеља. Права истина лежи овде, мртва, заједно с њим.

Мајор нам је рекао да је удовица још у кући. Сама. Насмеје се на питање да ли бисмо могли да је видимо. Никако. Она је главни сведок. И највећа тајна. Можда нико неће, никад, сазнати какву је улогу одиграла у драми ове двојице опасних људи. А можемо до миле воље понављати старо искуство да ће хајдук најпре изгубити главу ако му се у живот упетља лепа жена. На другој страни, у правој линији према кући, на ивици путељка према шуми, лежи Сушић, мој познаник с оног другог суђења. Није имао право кад ми је пребацио да му радим о глави. Адвокат је добро одговорио да је то којешта и да новинар пише о оном што види и чује. Малопре је мајор био шкртији, теже допуштао да учинимо оно што желимо, сад је, одједанпут, попустљивији. Рекло би се и он мисли и комисија ће морати исто то да мисли, све је сад готово, хајдуци су мртви, нема разлога да се неко њих плаши. Имају ли негде скривених пријатеља који ће да се свете, то нико не може знати. Највероватније да ће смрћу ове двојице престати и умрети и њихова пријатељства, и она искрена, и она за добре паре. Десимир се сагне. Испод Сушићевог колена, ваљда се смакла била је свакако на раменима кад је искочио из куће и надао се у бекство - лежи лепа, права официрска торба. Десимир не пита мајора, мајор ћути, а ја видим како се смешка, можда је и он радознао.

У широко отвореној торби виде се ствари. Врло леп, дутачак чешаљ, скоро онакав какве носе у ташнама имућне даме. Колоњска вода. Скоро начета. „Марија Фарина“. Није за плитке џепове. Прибор за бријање. И Сушићева коса је скоро опрана, можда и јуче у удовичиној кући. Свашта може да се претпостави и биће све убедљиво, логично. Најзад, за Десимира и за мене, а, богами, и за мајора, највеће изненађење. Књиге. Десимир извуче Золину Нану. Јасно. Била је у рукама, читана, али је и очувана. Ја се, у тренутку, сетим да је наш колега Дојчило Митровић у Времену писао како је у хајдучкој торби нађена свешчица хајдукових лирских излива, па је, чак, и цитирао неке стихове. Десимир се добро загледа, али овде такве свеске са записима нема. Онда се обојица покајемо што нисмо завирили и у Митровићеву торбу, исто тако лепу, официрску, али мајор неће ни да чује, не можемо тамо да се враћамо, и ово је много. Вратили смо се с обиљем мотива. Опет су неки правили комплименте новинарству и ређали имена новинара чије текстове воле да читају, жалили што неки не пишу чешће и више, и говорили, по ко зна који пут, да им је политичких говора у новинама превише и да сви личе једни на друге, јер се речи опозиције уопште не објављују, оне остају само усменим препричавањима.