Philip K. Dick

  Čovek u visokom dvorcu
      

3

   Na zalasku sunca, pogledavši u nebo, Julijana Frink vide svetlu tačku na nebu
kako opisuje luk i nestaje na zapadu. Jedan od onih nacističkih raketnih
brodova, reče za sebe. Leti na Obalu. Pun velikih zverki. A ja sam ovde dole.
Mahnu rukom, iako je raketni brod, naravno, već bio otišao.

Sa Stenovitih planina su dolazile senke. Plavi vrhovi su se pretvarali u noć.
Jato spornih ptica, selica, letelo je paralelno sa planinama. Tu i tamo neki
automobil bi upalio prednja svetla; videla je po dve svetle tačke duž autoputa. I
svetlost jedne benzinske pumpe. Kuće. Već mesecima je živela ovde u Kenon Sitiju
u Koloradu. Bila je instruktor džudoa.

Njen radni dan se završio i spremala se da se istušira. Osećala je umor. Svi
tuševi su radili, tuširale su se mušterije Rejove Gimnastičke škole, i zato je ona
stajala i čekala napolju na prohladnom, uživajući u mirisu planinskog vazduha,
miru. Sve što je sada čula bio je slab žamor od kioska sa pljeskavicama dole niz
ulicu, pored autoputa. Parkirala su se dva ogromna kamiona dizelaša, i videlo
se, u sumraku, kako se vozači miču i navlače svoje kožne jakne pre no što će ući
u kiosk.

Pomisli: zar se Dizel nije bacio sa prozora svoje spavaće kabine na brodu?
Izvršio samoubistvo tako što se udavio na jednom prekookeanskom putovanju?
Možda bi ja trebalo to da učinim. Samo što ovde nema okeana. Ali uvek ima
nekog načina. Kao kod Šekspira. Igla probodena kroz košulju u gradu, i zbogom
Frink. Devojka koja ne mora da se plaši beskućnika pljačkaša iz pustinje. Hoda
uspravljena, sa svešću o mnogim mogućnostima da se osedelom zabalavelom
protivniku uštine neki nerv. Umesto toga smrt, recimo, ušmrkivanjem
automobilskog izduvnog lonca u gradu kraj kojeg prolazi autoput, možda kroz
dugu šuplju slamku.

Naučila je to, pomisli, od Japanaca. Upila je u sebe spokojan stav prema
smrtnosti, zajedno sa džudom koji donosi novac. Kako ubiti, kako umreti. Jang i
Jin. Jang - U kineskoj filosofiji i umetnosti, muški element, izvor života i toplote;
Jin - ženski element, koji predstavlja tamu, hladnoću, i smrt; prim. prev. Ali, to
je sada ostalo iza nje; ovo je protestantska zemlja.

Dobro je bilo videti nacističke rakete kako preleću i ne zaustavljaju se, ne
pokazuju nikakvo interesovanje za Kenon Siti, Kolorado. Niti za Utah ili
Vajoming ili istočni deo Nevade, ni za jednu od otvorenih praznih pustinjskih
država ili pašnjačkih država. Mi nemamo nikakve vrednosti, reče ona za sebe.
Možemo da iživimo svoje sićušne živote. Ako želimo. Ako nam je stalo.

Sa jednog od tuševa začu se otključavanje vrata. Zatim oblik, velika
gospođica Dejvis, istuširana, obučena, sa tašnom ispod miške. "Oh, jeste li
čekali, gospođo Frink? Izvinite."

"Ništa", reče Julijana.
"Znate, gospođo Frink, toliko mi koristi džudo. Čak više od Zena. Htela sam
to da vam kažem."

"Stešite kukove na zenovski način", reče Julijana. "Izgubite kilograme
bezbolnim satorijem. Satori - rasvetljenje duha za kojim teže Zeo-Budisti; prim.
prev. Izvinjavam se, gospođice Dejvis. Zamlaćujem se."

Gospođica Dejvis reče: "Jesu li vas mnogo izmučili?"
"Ko?"
"Japovi. Pre nego što ste naučili da se branite."
"Bilo je strašno", odgovori Julijana. "Vi nikada niste bili tamo, na Obali.
Tamo gde su oni."
"Nikada nisam bila izvan Kolorada", reče gospođica Dejvis bojažljivo
ustreptalim glasom.
"Moglo bi se to dogoditi ovde", reče Julijana. "Mogli bi da odluče da
okupiraju i ovaj region."
"Ne sa ovolikim zakašnjenjem!"
"Nikada ne znate šta će oni učiniti", odvrati Julijana. "Oni skrivaju svoje
prave misli."
"Šta - su vas terali da činite?" priljubljujući tašnu uz telo obema rukama,
gospođica Dejvis priđe bliže, u večernjoj tmini, da bi čula.
"Sve", reče Julijana.
"Oh, Gospode. Ja bih se borila", reče gospođica Dejvis.
Julijana se izvini i pođe ka slobodnom tušu; neka druga mu se približavala sa
peškirom preko ruke.

Malo kasnije je sedela kod Čarlijeve ukusne pržene pljeskavice; nemarno
čitajući jelovnik. Džuboks je svirao nekakvu sirovu melodiju; gitara, i
tugovanka zagušena emocijama... vazduh je bio težak od pregorele masti. Pa
ipak, mesto je bilo toplo i svetlo, i razvedrilo ju je. Prisustvo vozača kamiona
kod tezge, kelnerica, veliki Irac kuvar u beloj bluzi na registar kasi predstavljali
su promenu.

Opazivši je, Čarli joj priđe da je lično usluži. Oteže cereći se: "Gospođica će
čaj?"
"Kafu", reče Julijana, podnoseći kuvarev nemilosrdni humor.
"Ah, tako", reče Čarli klimnuvši glavom.
"I topao sendvič sa odreskom i sosom."

"Nećete supu od pacovskog gnezda? Ili možda kozji mozak pržen na
maslinovom ulju?" Dvojica vozača kamiona se takođe rascerekaše na dosetku,
okrećući se na svojim stolicama. I pored toga sa zadovoljstvom primetiše kako
je privlačna. Čak i bez zadirkivanja kuvara videla bi da je vozači kamiona
odmeravaju. Meseci aktivnog bavljenja džudom dali su joj neobičan mišićav
izgled; znala je kako se dobro drži i šta to znači za njenu figuru.
To je sve u vezi sa mišićima ramena, mislila je susrećući se sa njihovim
pogledima. I igrači to rade. Nema nikakve veze sa veličinom. Pošaljite svoje
žene u gimnastičku salu, i mi ćemo ih naučiti. I bićete daleko zadovoljniji u
životu.

"Držite se dalje od nje", upozori kuvar kamiondžije namignuvši im. "Ima da
vas baci na stražnjicu."
Ona reče mlađem od kamiondžija: "Odakle si?"
"Iz Misurija", rekoše obojica.
"Jeste li iz Sjedinjenih Država?" zapita ona.
"Ja jesam", reče stariji čovek, "iz Filadelfije. Imam tamo tri deteta.
Najstarijem je jedanaest."
"Slušajte", reče Julijana, "je li lako - tamo dobiti dobar posao?"
Mlađi vozač kamiona reče: "Sigurno. Ako imaš pravu boju kože." On sam je
imao tamno zamišljeno lice sa kovrdžavom crnom kosom. Izraz mu je postao
tvrd i gorak.

"On je Vop", Podrugljiv naziv za doseljenike iz južne Evrope, posebno
Italijane; prim. prev. reče stariji čovek.
"Pa", reče Julijana, "zar Italija nije dobila rat?" Osmehnu se mladom
kamiondžiji, ali joj on ne uzvrati osmeh. Umesto toga, njegove turobne oči još
jače zasjaše, i on se odjednom okrenu od njih.

Žao mi je, pomisli ona. Ali ne reče ništa. Ne mogu da spasem ni tebe niti
ikog drugog od toga što je crnomanjast. Seti se Franka. Pitam se da li je već
mrtav. Rekao je pogrešnu stvar; skrenuo sa linije. Ne, mislila je. On nekako voli
Japove. Možda se poistovećuje sa njima zato što su ružni. Ona je uvek govorila
Franku da je ružan. Proširio pore. Veliki nos. Njena koža bila je fina, neobično
fina. Je li umro bez mene? Fink znači zeba, neka vrsta ptice. A kažu da ptice
umiru.

"Vraćaš li se na drum večeras?" zapita mladog vozača Italijana.
"Sutra."
"Ako nisi zadovoljan u S.A.D., zašto ne pređeš ovamo za stalno?" reče ona.
"Ja živim u Stenovitim već dugo, i nije tako loše. Živela sam na Obali, u San
Francisku. I oni tamo imaju to s kožom."

    Sedeći zguren uz tezgu, mladi Italijan baci kratak pogled na nju i reče:
"Gospođo, dovoljno je loše morati da se provede jedan dan ili jedna noć u
ovakvom gradu. Živeti ovde? Isuse, kada bih mogao da dobijem bilo kakav
drugi posao i da ne moram da budem na drumu i da jedem na ovakvim
mestima..." Primetivši da se kuvar zacrveneo, prestade da govori i poče da pije
svoju kafu.

Stariji kamiondžija mu reče: "Džo, ti si snob."
"Mogli biste da živite u Denveru", reče Julijana. "Tamo je lepše." Znam ja
vas Amerikance sa istoka, mislila je. Vi volite provod. Sanjate svoje velike
planove. Sitne su to stvari za vas - Stenovite. Ovde se ništa nije dogodilo još od
pre rata. Stari penzioneri, farmeri, glupi, spori, siromašni... a svi bistri momci
su otpirili na istok do Njujorka, prešli granicu legalno ili ilegalno. Zato, mislila
je, što su tamo pare, velike pare koje dolaze od industrije. Ekspanzija. Nemačke
investicije su mnogo učinile... nije im dugo trebalo da ponovo izgrade S.A.D.
Kuvar reče grubim ljutitim glasom: "Druškane. Ja ne ljubim Jevreje, ali sam
video neke od tih jevrejskih izbeglica kako beže iz vaših S.A.D. četr'est devete, i
neka ti budu tvoje S.A.D. Ako se tamo mnogo gradi i ako ima puno slobodnog
novca koji se lako može zaraditi, to je zato što su ga ukrali od onih Jevreja kada
su ih šutnuli iz Njujorka, po tom prokletom nacističkom Nirnberškom zakonu.
Živeo sam kao dete u Bostonu, i ne marim naročito za Jevreje, ali nikada nisam
mogao ni pomisliti da će u S.A.D. proći taj nacistički rasistički zakon, čak i da
smo izgubili rat. Čudi me što niste u Oružanim snagama S.A.D., i što se ne
spremate za invaziju na neku malu Južnoameričku republiku kao front za
Nemce, da bi mogli da još malčice potisnu Japance."

Oba vozača kamiona su bili na nogama, ukočenih lica. Stariji je dohvatio
bocu kečapa sa tezge i držao je uspravno za grlić. Ne okrećući leđa dvojici ljudi
kuvar poseže iza sebe dok prstima ne napipa jednu viljušku za meso. Uze
viljušku i zadrža je.

Julijana reče: "Denver će dobiti jednu od onih pista otpornih na toplotu tako
da će tamo moći da sleću Lufthansine rakete."
Nijedan od trojice ljudi nije se pokrenuo niti progovorio. Ostale mušterije su
sedele ćuteći.

Najzad kuvar reče: "Jedna je preletela negde oko zalaska sunca."
"Nije išla za Denver", reče Julijana. "Išla je na zapad, na Obalu."
Malo po malo, dvojica kamiondžija ponovo sedoše. Stariji je mumlao. Uvek
zaboravljam; ovde su pomalo žuti.
Kuvar reče: "Japovi nisu ubijali Jevreje, za vreme rata ili posle. Japanci nisu
gradili peći za spaljivanje."

"Šteta što nisu", reče stariji kamiondžija. Ali se prihvati šolje sa kafom i
nastavi da jede.
Žuti, mislila je Julijana. Da, valjda je tako. Mi ovde volimo Japove.
"Gde ćete noćas odsesti?" zapita, obraćajući se mladom vozaču, Džou.
"Ne znam", odgovori on. "Samo što sam sišao sa kamiona i ušao ovamo. Ne
dopada mi se cela ova država. Možda ću spavati u kamionu."
"Motel Hani Bi Medna pčelica; prim. prev. nije tako loš", reče kuvar.
"Dobro", reče mlađi vozač. "Možda ću odsesti tamo. Ako nemaju ništa protiv
što sam Italijan." Govorio je sa određenim akcentom, iako se trudio da ga
sakrije.

Posmatrajući ga, Julijana pomisli - ovako je ogorčen zbog idealizma. Previše
traži od života. Večito u pokretu, nemiran i sa zavijanjem u stomaku. Ja sam ista
takva; ne bih mogla da ostanem na Zapadnoj obali, a na kraju neću moći da
podnosim ni ovo ovde. Zar nisu oni stari bili takvi? Ali, mislila je, sada granica
nije ovde; to su druge planete.

Mislila je: on i ja bismo mogli da se prijavimo za neki od onih raketnih
brodova za kolonizaciju. Ali Nemci bi njega odbili zbog boje kože, a mene zbog
moje crne kose. Oni bledunjavi mršaviji nordijski S.S. pederi u onim tvrđavama
za obuku u Bavarskoj. Ovaj tip - Džo kako li se preziva čak nema ni pravi izraz
lica; trebalo bi da ima onaj hladan ali nekako oduševljen izgled, kao da ne
veruje ni u šta, a ipak ima neku apsolutnu veru. Da, takvi su oni. Nisu idealisti
kao Džo i ja; oni su cinici koji veruju do krajnosti. To je neka vrsta moždanog
defekta, kao lobotomija - ono osakaćivanje koje su nemački psihijatri vršili kao
jadnu zamenu za psihoterapiju.

Njihova nevolja je, zaključi ona, u seksu; nešto su pogrešno učinili s tim
tamo negde tridesetih godina, i stvar se pogoršala. Hitler je to počeo sa
njegovom - šta je ona bila? Njegova sestra? Tetka? Nećakinja? I u njegovoj
porodici su se međusobno uzimali; otac i majka su mu bili brat i sestra od tetke.
Svi oni čine rodoskrvnuće, vraćajući se prvobitnom grehu požude za svojom
sopstvenom majkom. Zato oni, ti elitni pederi esesovci, imaju onaj anđeoski
budalasti samouvereni smešak, onu bebastu nevinost plavušana; čuvaju se za
mamu. Ili jedan za drugog.

I ko je za njih Mama? pitala se. Vođa, Herr Bormann, za koga se
predpostavlja da je na samrti? Ili - Bolesni.

Stari Afolf, za koga misle da je negde u sanatorijumu, koji proživljava svoj
život senilne pareze. Sifilis mozga, koji datira iz njegovih siromašnih dana dok
je bio skitnica u Beču... dugačak crni kaput, prljav donji veš, otrcana svratišta za
lutalice.

Očigledno, to je bila zlurada božja osveta, tačno kao iz nekog nemog filma.
Taj strašni čovek spržen paklenom prljavštinom, istorijskom kaznom za
čovekovo zlo.

A ono strašno je bilo u tome što je sadašnja Nemačka imperija proizvod tog
mozga. Najpre politička partija, onda nacija, pa zatim pola sveta. I sami Nacisti
su je dijagnosticirali, identifikovali; onaj nadri-travar koji je lečio Hitlera, onaj
Dr. Morel koji je Hitleru propisivao patentni lek nazvan Antigasne pilule Dr.
Kestera - on je najpre bio specijalista za venerične bolesti. Ceo svet je to znao, a
ipak je Vođino trućanje i dalje bilo sveto, i dalje važilo kao Biblija. Ta gledišta
su do sada već zarazila civilizaciju, i poput kužnih spora, slepe plave nacističke
kraljice uzletale su sa Zemlje na druge planete, šireći zatrovanje.
Šta zaradiš od rodoskrvne veze: ludilo, slepilo, smrt.
Brr. Strese se.

"Čarli", pozva kuvara. "Jeste li skoro gotovi sa mojom porudžbinom?"
Osećala se apsolutno sama; podigavši se na noge priđe tezgi i sede pored
registar-kase.

Niko je nije primetio osim mladog vozača Italijana; njegove tamne oči su
bile prikovane za nju. Džo, tako mu je bilo ime. Džo, i kako dalje? - pitala se.
Pošto mu je sada bila bliže, vide da nije tako mlad kao što je mislila. Teško
je pogoditi; ta snaga u njemu smetala joj je da prosudi. Stalno je provlačio
rukom kroz kosu, terajući je unazad iskrivljenim, krutim prstima. Ima nešto
naročito u ovom čoveku, mislila je. Iz njega bije - smrt. To ju je uznemirivalo,
ali i privlačilo. Sada stariji naže glavu i nešto mu šapnu. Onda su je obojica
posmatrala, ovog puta pogledom koji nije bio uobičajeno muško interesovanje.
"Gospođice", reče stariji. Obojica su sada izgledala veoma napregnuto.
"Znate li šta je ovo?" Podiže pljosnatu belu kutiju, ne suviše veliku.
"Da", reče Julijana. "Najlon čarape. Sintetičko vlakno koje proizvodi samo
veliki kartel u Njujorku, I. gospodin Farben. Vrlo retke i skupe."
"Morali ste da ga date Nemcima; monopol nije loša ideja." Stariji
kamiondžija pruži kutiju svome drugu, koji je laktom odgurnu duž šanka ka
njoj.

"Imate kola?" zapita mladi Italijan, srkućući kafu. Iz kuhinje se pojavi Čarli;
nosio je njen tanjir.
"Mogli biste da me odvezete na to mesto." Divlje, snažne oči su je
proučavale, i ona je postajala sve nervoznija, a ipak sve zapanjenija. "Taj motel,
ili gde već to treba da prenoćim. Je li tako?"
"Da", reče ona. "Imam kola. Jedan stari Studebeker."
Kuvar pređe pogledom sa nje na mladog kamiondžiju, onda stavi tanjir pred
nju na šank.

Zvučnik na kraju središnjeg prolaza reče: "Achutung, meine Damen und
Herren." Pažnja, moje dame i gospodo;  Na svom sedištu, gospodin
Bejns se prenu, otvori oči. Kroz prozor sa desne strane mogao je da vidi, daleko
dole, smeđu i zelenu boju zemlje, pa zatim plavo. Pacifik. Raketa je, shvati on,
započela svoje dugo sporo spuštanje.

Najpre na nemačkom, zatim na japanskom, i najzad na engleskom jeziku,
zvučnik objasni da niko ne sme da puši niti da se odvezuje sa svog tapaciranog
sedišta. Spuštanje će, reče, trajati osam minuta.
Onda počeše da rade zadnji mlazevi, tako iznenada i glasno, i tako žestoko
zatresoše brod, da jedan broj putnika zinu. Gospodin Bejns se osmehnu, a na
sedištu uporedo sa njegovim preko puta prolaza još jedan putnik, mlađi čovek sa
kratko podšišanom plavom kosom, takođe se nasmeši.
"Sie furchten dass..." Boje se da; prim. prev. započe mladi čovek. Ali
gospodin Bejns smesta reče na engleskom:
"Žao mi je; ne govorim nemački." Mladi Nemac ga je ispitujuće gledao, zato
on ponovi istu stvar na nemačkom.
"Ne nemački?" reče mladi Nemac, zapanjen, na engleskom sa stranim
akcentom.
"Ja sam Švedanin", reče Bejns.
"Ukrcali ste se na Tempelhofu."
"Da, bio sam službeno u Nemačkoj. Moj posao me vodi u nekoliko zemalja."
Jasno je, mladi Nemac nije mogao da poveruje da neko u savremenom svetu,
neko ko obavlja poslove na međunarodnom nivou i leti - može to sebi da priušti
- najnovijom raketom Lufthanse, ne govori ili neće da govori nemački. Bejnsa
upita: "U kakvom ste biznisu, mein Her?"
"Plastika. Poliesteri. Smole. Erzac - industrijske primene. Shvatate? Ne roba
široke potrošnje."
"Švedska ima industriju plastičnih materijala?" Neverovanje.
"Da, i to vrlo dobru. Ako mi date vaše ime urediću da vam pošalju brošuru
firme poštom." gospodin Bejns izvuče pero i notes.
"Ne trudite se. To bi bilo proćerdano. Ja sam umetnik, ne bavim se
trgovinom. Nemojte se ljutiti. Možda ste videli moje radove dok ste bili na
Kontinentu. Aleks Loce." Čekao je.
"Na žalost, ne zanima me moderna umetnost", reče gospodin Bejns.
"Dopadaju mi se stari predratni kubisti i apstrakcionisti. Ja volim da slika nešto
znači, a ne samo da predstavlja ideal." Okrete se.

"Ali to je zadatak umetnosti", reče Loce. "Da razvija duhovnost čoveka,
iznad senzualnog. Vaša apstraktna umetnost predstavljala je period duhovne
dekadencije, duhovnog haosa, zahvaljujući raspadanju društva, staroj
plutokratiji. Jevrejskim i kapitalističkim milionerima, međunarodnom društvu
koje je podržavalo dekadentnu umetnost. Ta vremena su prošla; umetnost mora
da ide dalje - ne može da stoji u mestu."

Bejns je klimao glavom, gledajući kroz prozor. "Jeste li ranije bili na
Pacifiku?" zapita Loce.
"Nekoliko puta."
"Ja ne. Ima jedna izložba mojih dela u San Francisku, koju je organizovala
kancelarija Dr. Gebelsa, sa japanskim vlastima. Kulturna razmena u cilju
razvijanja razumevanja i dobre volje. Moramo ublažiti zategnutosti između
Istoka i Zapada, zar ne? Moramo više saobraćati, a to umetnost može da učini."
Bejns klimnu glavom. Dole, izvan vatrenog prstena od rakete, sada se video
grad San Francisko i Zaliv.
"Gde se jede u San Francisku?" govorio je Loce. "Ja imam rezervaciju u
hotelu Palas, ali sam čuo da se može naći dobra hrana u internacionalnom delu
grada kao što je Čajnataun." Kineska četvrt San Franciska; prim. prev.
"Tačno", reče Bejns.
"Jesu li u San Francisku visoke cene? Na ovom putu sam na gubitku.
Ministarstvo je veoma štedljivo." Loce se nasmeja.
"Zavisi od kursa koji uspete da dobijete. Predpostavljam da nosite čekove
Rajhsbanke. Savetujem vam da odete u Tokijsku banku u Samson Stritu i da
tamo promenite."
"Danke sehr", Veliko hvala; prim. prev. reče Loce. "Ja bih to inače učinio u
hotelu."

Raketa se gotovo spustila na tle. Sada je Bejns mogao da vidi i sam
aerodrom, hangare, parkiralište, autoput iz grada, kuće... veoma lep pogled,
mislio je. Planine i voda, i nekoliko pramenova magle koji su se uvlačili kod
Golden Gejta.

"Kakva je to ogromna građevina dole?" zapita Loce. "Završena je do pola, na
jednoj strani otvorena. Pristanište za vasionske letelice? Mislio sam da Niponci
nemaju vasionske brodove."
Sa osmehom, Bejns reče: "To je Stadion Golden Poppi Zlatna bulka; prim.
prev. Teren za bezbol."

Loce se nasmeja. "Da, oni vole bezbol. Neverovatno. Počeli su da rade na toj
velikoj građevini iz razonode, iz sporta, da utroše vreme..."
Prekinuvši ga, Bejsn reče: "Završena je. To je njen konačan oblik. Otvorena
je sa jedne strane. Nov arhitektonski projekat. Oni se njime veoma ponose."

"Izgleda", reče Loce gledajući dole, "kao da ju je projektovao Jevrejin."
Bejns je posmatrao čoveka neko vreme. Osetio je, iako za trenutak, nešto
neuravnoteženo, psihotičnu crtu, u nemačkom umu. Da li Loce stvarno misli to
što je rekao? Je li to bila istinski spontana opaska?

"Nadam se da ćemo se videti kasnije u San Francisku", reče Loce kada raketa
dotače tle. "Dosađivaću se bez zemljaka za razgovor."
"Nisam ja vaš zemljak", reče Bejns.
"Ah, da; tako je. Ali u pogledu rase, sasvim ste blizu. U svakom pogledu
isti." Loce stade da se vrpolji na sedištu, spremajući se da otkopča
komplikovane pojaseve.

Da li sam ja po rasi srodan sa ovim čovekom? Pitao se Bejns i to toliko
blisko da je to u svakom smislu isto? Onda je ta psihotična žica i u meni.
Psihotičan je svet u kojem živimo. Ludaci su na vlasti. Koliko dugo to već
znamo? Suočeni smo s tim? I - koliko nas to zna? Ne Loce. Možda ako znaš da
si lud nisi lud. Ili ti duh ozdravlja, konačno. Budiš se. Valjda je samo veoma
mali broj svestan svega ovoga. Izolovane osobe, tu i tamo. Dok široke mase...
šta one misle? Sve te stotine hiljada u ovom gradu, ovde. Da li zamišljaju da
žive u jednom zdravom svetu? Ili nagađaju, vide krajičak istine...?
Ali, mislio je, šta znači to, lud? Legalna definicija. Šta ja time mislim?
Osećam ga, vidim ga, ali šta je to?

Mislio je: to je nešto što ljudi čine, što jesu. To je njihova nesvesnost.
Neznanje o drugima. Njihova nesvesnost o onome što čine drugima, o razaranju
koje su prouzrokovali i prouzrokuju. Ne. To nije to. Ne znam; osećam to,
intuicijom osećam. Ali - oni su surovi bez svrhe... je li to to? Ne. Bože, pomisli
on. Ne mogu da dođem do toga, ne mogu da objasnim. Da li oni ignorišu delove
stvarnosti? Da. Ali - ima tu i nešto više. To su njihovi planovi. Da, njihovi
planovi. Osvajanje planete. Nešto ludačko i slaboumno, kao što je bilo njihovo
osvajanje Afrike, i, pre toga, Evrope i Azije.

Njihovo gledište; kosmičko. Ne o čoveku ovde, tamo o detetu, već jedna
apstrakcija: rasa, zemlja. Volk. Land. Blut. Ehre. Narod. Zemlja. Krv. Čast;
Ne o časnim ljudima, već o samoj Ehre, časti; apstraktno je realno,
stvarno im je nevidljivo. Die G_te, Dobrota; a ne dobri ljudi, ovaj
dobri čovek. To je njihovo osećanje prostora i vremena. Oni vide kroz ovde,
kroz sada, gledaju u prostrano crno duboko izvan, koje se ne menja. A to je
fatalno za život. Zato što na kraju neće biti života; nekada su postojale samo
čestice prašine u vasioni, vreli vodonični gasovi, ništa više, i to će opet doći.
Ovo je interval, ein Augenblick. Trenutak; . Kosmički proces žuri
dalje, mrveći život ponovo u granit i metan; točak se okreće za celokupni život.

On je sav privremen. A ti - ti ludaci - odgovaraju granitu, prašini, čežnji
neživog; oni žele da pomognu Natur. Priroda;

I, mislio je dalje, znam ja zašto. Oni žele da budu pokretači, a ne žrtve,
istorije. Poistovećuju se sa božjom moći i veruju da su bogu slični. U tome je
njihovo osnovno ludilo. Savladao ih je neki arhetip; njihova ega su se psihotično
raširila, tako da ne znaju gde počinju oni a prestaje božanstvo. To nije obest,
nije ponos; to je naduvavanje ega do krajnje granice - mešanje onoga koji
obožava i onoga što se obožava. Čovek nije pojeo Boga; Bog je pojeo čoveka.
Ono što oni ne shvataju jeste čovekova bespomoćnost. Ja sam slab, mali, bez
ikakvog značaja za vasionu. Ona me ne primećuje ja i dalje živim neprimećen.
Ali zašto je to loše? Zar nije tako bolje? Bogovi uništavaju onoga koga primete.
Budi mali... i izbeći ćeš ljubomoru velikih.

Otkopčavajući pojas, Bejns reče: "Gospodine Loce, ovo nikada nikome nisam
rekao. Ja sam Jevrejin. Razumete li?"
Loce se zagleda u njega sa sažaljenjem.
"Ne biste pogodili", reče Bejns "zato što fizički uopšte ne izgledam kao
Jevrejin; dao sam da mi se izmeni nos, smanje moje masne pore, da mi se koža
izbledi hemijskim putem, izmeni oblik lobanje. Ukratko fizički me ne mogu
otkriti. Mogu da se krećem, i često sam se i kretao u najvišim krugovima
nacističkog društva. Niko me nikada neće otkriti. I..." Zastade, stojeći blizu,
sasvim blizu Locea i uze da govori tihim glasom, tako da je samo Loce mogao
da ga čuje. "I ima nas još. Čujete li? Nismo izumrli. I dalje postojimo. Živimo i
dalje, neprimećeni."

Posle jednog trenutka Loce zamuca: "Uprava bezbednosti..."
"Odeljenje bezbednosti može da pročešlja moj dosije", reče Bejns. "Možete
me prijaviti. Ali ja imam veze na veoma visokim mestima. Neki od njih su
Arijevci, neki opet drugi Jevreji na najvišim položajima u Berlinu. Vaša prijava
se neće uzeti u obzir, a onda ću, ubrzo posle toga, ja prijaviti vas. I preko tih
istih veza, vi ćete se naći u Zaštitnom pritvoru." Nasmeši se, klimnu glavom, i
krenu središnjim prolazom broda, udaljujući se od Locea, da bi se pridružio
ostalim putnicima.

Svi su se spuštali rampom na hladan, vetrovit aerodrom. Dole se Bejns za
trenutak još jednom nađe u blizini Locea. "U stvari", reče Bejns hodajući
uporedo sa Loceom, "ne dopada mi se vaš izgled, gospodine Loce, i zato mislim
da ću vas prijaviti u svakom slučaju." Onda nastavi svojim putem, ostavivši
Locea za sobom.

Na drugom kraju aerodroma, na ulazu u ogromni hol, čekao je veliki broj
ljudi. Rođaci, prijatelji putnika, neki su mahali, izvirivali, osmehivali se,
izgledali zabrinuti, sa ispitivačkim licima. Jedan temeljan sredovečan Japanac,
lepo obučen u britanski kaput, šimi plitke cipele, Oksford polucilindar, stajao je
malo ispred ostalih, sa jednim mladim Japancem pored sebe. Na reveru kaputa
nosio je značku više Pacifičke trgovinske misije Imperijalne vlade. Eno ga,
shvati Bejns. gospodin N. Tagomi, došao lično da me sačeka.
Istupivši, Japanac pozva: "Her Bejns - dobro veče." I nagne malo glavu
oklevajući.

"Dobro veče, gospodine Tagomi", reče Bejns, i ispruži ruku. Rukovaše se,
zatim pokloniše. Mlađi Japanac se takođe pokloni, sijajući.
"Malo hladno, gospodine, na ovom otvorenom polju", reče gospodin Tagomi.
"U grad ćemo se vratiti helikopterom Misije. Je li to u redu? Ili vam treba malo
da se raskomotite, i tako dalje?" Zabrinuto je ispitivao lice gospodina Bejnsa.
"Možemo odmah da krenemo", reče Bejns. "Želim da se prijavim u hotelu.
Moj prtljag, međutim..."

"Gospodin Kotomiči će se pobrinuti za to", reče gospodin Tagomi. "On će ići
za nama. Znate, gospodine, na ovom terminalu za prtljag se čeka u redu skoro
čitav sat. Duže nego što ste putovali."
Gospodin Kotomiči se ljubazno osmehnu.
"U redu", reče Bejns.
Gospodin Tagomi reče: "gospodine, imam jedan poklon za vas."
"Molim?" reče Bejns.
"Za vašu ljubaznost." Gospodin Tagomi posegnu u džep kaputa i izvadi jednu
kutijicu. "Odabrano između najlepših objets d'art Umetnički predmeti; prim.
prev. Amerike koji se mogu naći." I pruži mu kutijicu.
"Pa", reče Bejns "hvala." Primi kutiju.

"Celo popodne su izabrani funkcioneri ispitivali mogućnosti", reče gospodin
Tagomi. "Ovo je najautentičniji predmet umiruće stare kulture S.A.D., redak
sačuvan artifakt sa obeležjem prohujalih vedrih bezbrižnih dana."
Gospodin Bejns otvori kutijicu. U njoj je ležao ručni sat sa likom Miki
Mausa, na jastučetu od crnog somota.

Da li se gospodin Tagomi šalio sa njim? Podiže pogled i vide napregnuto,
zabrinuto lice gospodina Tagomija. Ne, nije bila šala. "Hvala vam najlepše",
reče Bejns. "Ovo je zaista neverovatno."

"U celom svetu ima jako malo, možda samo desetak, autentičnih satova Miki
Maus iz 1938. godine", reče gospodin Tagomi, proučavajući ga, upijajući
njegovu reakciju, zahvalnost. "Nema ga nijedan kolekcionar koga poznajem,
gospodine."

Uđoše u vazduhoplovni terminal i zajedno se popeše na rampu.
Iza njih, gospodin Kotomiči reče: "Harusame ni nuretsutsu yane no temari
kana..."

"Šta je to?" zapita gospodin Bejns gospodina Tagomija.
"Stara pesma", reče gospodin Tagomi. "Srednji Tokugava period."
Gospodin Kotomiči reče: "Dok prolećna kiša lije, na krovu je krpenjača
pije..."

                                               

  


  

Star Trek - UNIVERZALNI PREVODILAC

Jedan od najuočljivijih problema svih SF filmova i serija, pa i Star Trek-a, jeste problem komunikacije sa vanzemaljskim vrstama, najčešće humanoidnim.

Priča u Star Trek-u počnje bez velikog uvoda i stavlja nas pred svet koji je takav kakav je, ne obazirući se u samom startu na tehniku tog vremena, bar ne u meri u kojoj bi to očekivao današnji fan priče tog sveta iz budućnosti. Početak je u dvadeset trećem veku sa prvom posadom Enterprise-a koja ide ? gde niko nije išao ranije ?. Naravno radi se o originalnom serijalu iz šezdesetih (TOS 1965-1969), bez obzira što se hronološki pre njega pojavljuje serijal Enterprise u vremenu dvadeset drugog veka, koji se prikazuje od 2001.-ve godine, i film First Contact sa radnjom u 21-om veku. Čini mi se da je prvenstveni cilj originalne serije bio da približi kosmička istraživanja običnim ljudima, kroz putovanja jedne svemirske posade iz budućnosti. I to u periodu šezdesetih godina dvadesetog veka dok su ljudi još pokušavali da se domognu nama najbližeg nebeskog tela - Meseca... a u mislima i mnogo dalje... Otuda verovatno i ne obraćanje pažnje na sve detalje koji bi mogli da pruže određene nelogičnosti ili jednostavno rupe u priči u očima onih kojima gledanje u zvezdanu budućnost nije nešto najbliže.






Jedan od najuočljivijih problema svih SF filmova i serija, pa i Star Trek-a, jeste problem komunikacije sa vanzemaljskim vrstama, najčešće humanoidnim. I tu dolazimo do tehničke naprave koja nosi jednostavno ime univerzalni prevodilac. Verovatno nametnut od strane kritičra koji nisu odobravali, i to sa razlogom, da svi vanzemaljci pričaju engleski, izmišljen je uređaj koji je trebalo da objasni pitanje koje se posle prvih godinu dana prikazivanja serije pojavilo. U seriji TOS-31 Methamorphosis pojavljuje se pomenuti uređaj, koji u realnom vremenu skenira moždane talase, tj. njihove frekvencije i složenim procesima određuje osnovu za prevođenje. I to je ujedno i zvanično objašnjenje funkcionisanja uređaja, koji je u tim prvim serijama bio ručni. To je trebalo da da bar neko objašnjenje za komunikaciju sa tudjinskim vrstama, ali i dalje ostaje pitanje zašto je sve prevedeno na engleski, a to je u stvari pitanje svih onih kojima engleski nije maternji jezik. Ako zanemarimo činjenicu da je serija ovozemaljska i to iz dvadesetog veka i iz Amerike, jer to inače i ne bi trebalo da ima uticaja na samu priču unutar serije, dolazi se do sasvim logičnih pitanja. Sudeći po današnjem razvoju čovečanstva i globalizaciji nije teško poverovati da će engleski za tri veka biti dominantan, ako nekako zaboravimo Aziju... ;) U samoj seriji se ne govori eksplicitno da ostali jezici ne postoje, ali oni su očuvani samo u užim krugovima i ne koriste se kao zvanični. Pa i tu leži deo objašnjenja što mi čujemo vanzemaljce kako pričaju samo engleski jezik, posle prevođenja sa univerzalnim prevodiocem.

Tehnički razvoj prevodioca može se pratiti kroz obilje različitih Star Trek serijala. Pošto minijaturizacija definitivno nije zaustavljena ni do 24-og veka, prevodilac će postati dovoljno mali da može da stane u komunikacionu značku koju poseduje svaki pripadnik Zvezdane Flote. Prvi susret sa ovakvim prevodiocem je u prvoj epizodi The Next Generations serijala  TNG Encounter at Farpoint, Part I. Ovaj unapređeni uređaj u sebi poseduje biblioteku sa više od 250 galaktičkih jezika, kao i softverske lingvističke rutine koje mu omogućavaju osnovno prevođnje novih jezika. U Enterpris-u NCC-1701D univerzalni prevodilac je ugrađen u brodski sistem i pored korišćenja komunikacionih značaka.

Kako je vreme i u Star Trek svetu i na Zemlji proticalo tako se i uređaj sve više pominjao u sve većem broju serija StarTrek-a, pa nema svrhe osvrtati se na svako pominjanje uređaja. Ima ga i u Deep Space Nine-u i u Voyger-u. U Voyager-u je možda utrošeno i najviše vremena na nedoumice i pitanja koja postavlja samo postojanje jednog uređaja kakav je univerzalni prevodilac. Od epizode VOY ?The '37s? u kojoj se pokazuje rešenje komuniciranja između zemljana sa svojim različitim jezicima (japanski, američki engleski), do epizoda u kojima se pokazuju mane prevodioca i njegova nemogućnost ili teškoće prevođenja jezika nikad ranije viđenih vanzemaljskih vrsta iz Delta kvadranta.



Autor u društvu Borgovske kraljice

Po mišljenju nekih savremenijih kritičara korišćenja engleskog jezika u StarTrek-u, nailazi se i na nekoliko različitih pitanja u vezi ovog problema. Jedno je pitanje lingvista o razvoju samog engleskog jezika. Pretpostavka je da bi se živ jezik kao što je engleski razvio tokom perioda od tri veka, pa samim tim i donekle promenio. Ipak, nerealno je očekivati da bilo ko ode toliko u detalje i pretpostavi razvoj i eventualne izmene jednog jezika tokom tri-četiri veka u budućnosti. Dovoljne su valjda gomile tehničkih izraza koje su ubačene u jezik najvećim delom od strane prvog chief engeneer-a Montgomery Scott-a (James Doohan), sa NCC-1701 i NCC-1701A, kao i svih njegovih naslednika u novijim (i starijim) brodovima i stanicama... Drugo pitanje na koje se nailazi, je upoređivanje današnje tehnologije koja ne može da se snađe sa ovozemaljskim jezicima i valjano ih prevede, i brzinom razvoja te tehnologije koja ne obećava tako razvijene uređaje kao što je univerzalni prevodilac kroz samo dva i po veka. Pretpostavljanje budućnosti je toliko kompleksan posao da je nerealno i nezahvalno kritikovati viziju pisca priče koji je čovečanstvu dao tri veka da stigne do nekih velikih otkrića, pri čemu je čovek, realno, svemu tome bio, i još uvek je, mnogo dalje. Optimizam pisaca StarTrek-a nikada nije bio dovođen u pitanje, inače serije ne bi ni bilo, a ni blistave budućnosti za čovečanstvo opisane u seriji.

Priča o univerzalnom prevodiocu se nametnula kao prvo pitanje od strane bilo koga ko je hteo da od naučne fantastike traži konkretne tehničke dokaze o postojanju tehnologije koja još nije izmišljena ili od strane onih koji smatraju da je potrebno objasniti detaljno razvoj svakog tehničkog dostignuća upotrebljenog u bilo kojoj SF priči, kako bi ona dobila na težini i produbila virtuelnu realnost napravljenog univerzuma u koji smo svi zagledani. Sebe bih mogao da svrstam u drugu grupu, ali... Gledanje u zvezde, iako postavlja mnoga pitanja, ne traži i ne daje uvek i odgovor, bar ne odmah?

Jezik nije jedini problem Star Treka-a, tu je biologija vanzemaljaca, izgled, kao i tehnologija koja je mnogo bitnija za samu seriju od univerzalnog prevodioca? Primera radi, serija je nastajala dok se jednoj grupi fizičara činilo da je, recimo, teorija o warp pogonu moguća, dok su zvezde nekako bile svima u centru pažnje zbog trke u osvajanju svemira? Iako i danas postoje ljudi koji ozbiljno razmatraju problem warp pogona, ne postoje velike šanse da se definiše iole uverljiva teorija o toj tehnologiji, a kamoli i uređaji, tj. brodovi koji bi je koristili, ali to nimalo ne umanjuje jačinu Star Trek univerzuma u kome je putovanje brže od brzine svetlosti realnost? A zašto bi onda tek tako dovodili u pitanje i funkcionisanje univerzalnog prevodioca uz sve njegove realne i nerealne mane...
                                  

                                                                                                                                                                                            autor : Miloš Tešić

                                                                                                                                          preuzeto sa sajta:  Astronomski magazin

---