Палчић
                                        

Наденули су му име Палчић зато што је био мањи од прста на руци. Родитељи су га нашли у неком цвету. Мајка је одмах похитала да му сашије оделце, а отац му подари сабљу. Одлазећи у шуму, Палчић се спријатељио са великим и снажним дечаком који је спроводио сате и сате свирајући у чудну свиралу.

Тај дечак је пак пријатељевао са прекрасном вилом, и природно је да нема ничег чудног у томе што ју је Палчић сусрео и што га је одушевила њена лепота и доброта. Једнога дана вила му је подарила чаробног коњића по имену Стрела.

–  Са овим коњићем стићи ћеш куд год зажелиш.
– Он ће те чувати од сваке опасности и покораваће се само твом гласу.

Палчић јој захвали од свег срца и одважно дојаха насред сеоског трга. Када су га родитељи видели како слободно галопира, забранили су му да одлази у шуму.

Жалостан, дечак се запутио на трг, где је срео два чудна човека који су га позвали да крене са њима у потрагу за баснословним благом сакривеним у неком замку.

– Ево замка!  повикали су кад су стигли.

– Ако нас будеш слушао и ако будеш умео да чуваш тајну, постаћеш неизмерно богат.

– Шта треба да радим? – упитао је дечак и већ је видео себе како га дворе и уважавају сви сеоски житељи.

– Буди сутра после заласка сунца на овоме месту – рекли су му.

 – За остало ћемо се ми постарати. Рекавши то, опростили су се са њим и запутили се из шуме.

Палчић је остао сам, сањарећи о неизмерном богатству, али га је умилан глас виле тргао из сна.

 – Палчићу, како то да још ниси код куће? Врати се одмах, мајка ти је забринута.

Дечак јој узврати да ће убудуће моћи да живи ван родитељског дома, да ће се обогатити и чак купити себи раскошан замак.

Вила га упозори шта ради и најзад га наговори да се врати мајци. Али Палчић није могао да се ослободи помисли и неизмерном богатству, и следеће вечери, као што је било уговорено, отишао је на састанак са оном двојицом тајанствених незнанаца. Два нова пријатеља одвела су га до замка и подигоше га на прозор.

Упозорили су га да остане тамо док они не набаве конопац да би се спустио до подрума у коме је сакривено благо. Палчић их је очекивао звиждући. Није прошло ни неколико тренутака, а пре
њим се нађе добра вила у жељи да га упозори да се чува оних непознатих људи.

Али чим је чула бат њихових корака, вила је ишчезла. Палчић се спустио низ конопац и нашао се у одаји чији је под био прекривен златницима и драгим камењем. Дуго је Палчић пузао уз конопац и
низ конопац, све док није покупио и последњи драгуљ.

– А сад ми дајте мој део ; рече оној двојици.

Али уместо да одрже обећање, они отргну конопац и оставе Палчића на прозору. Тако је јадни Палчић остао сам и није могао ни на који начин да сиђе. Започео је на сав глас да дозива вилу, родитеље, свога коња Стрелу, али нико се није одазвао. Сав очајан, бризнуо је у плач.

И управо кад се решио на скок, макар при томе сломио ногу, зачу весео звук фруле. Био је то његов пријатељ! Свирач га је узео у своју снажну руку и рекао му:

– Вила ми је јавила да си запао у неприлику… Лопови су пронели гласине  да си покрао све благо из замка.Због тога су ухапшени твоји родитељи и биће осуђени ако се пре зоре не пронађу украдени златници.

Палчић му је предложио да пођу за лоповима који су сигурно побегли у шуму, али свирач је смислио други план. Палчић ће се на Стрели вратити у село и рећи истину стражарима.

За то време он ће отићи у шуму и протурити гласове да је Палчић осуђен. Уверен да им не прети никаква опасност, лопови ће се вратити у село.

– Тада неће бити тешко да их ухватимо ; закључио је свирач. Палчић скочи на свога коња и држећи се за његову гриву полете као вихор.

На сеоски трг стигао је управо кад су стражари читали родитељима пресуду.

– Станите! повика дечак.
–  Моји родитељи су невини.

Капетан страже саслушао је његову причу са доста неверице.
Међутим, ускоро је стигао и свирач, али не сам! Чврсто везани конопцем са њим су ишла она двојица.

На зачељу те чудне мале поворке ишла је и вила. Палчићеви родитељи одмах су ослобођени и стражари су отишли по златнике које су лопови сакрили у шуми. Палчић и свирач добили су многа одликовања и поклоне, а свечаност поводом хапшења лопова трајала је три дана.

За то време чувари у свечаном руху водили су везане лопове и показивали их народу.Сви су зажелели да добра вила остане да живи у селу. Међутим, ту жељу она није могла да им испуни јер је свирач запросио њену руку и предложио јој да се настане у колиби поред шуме.

– Зар ме напуштате? упитао их је Палчић.
– Не, драги мој ; одговори му вила
– Кад год зажелиш, можеш нам доћи…

– Увек ћемо имати спреман креветац за тебе и надстрешницу за Стрелу. До скорог виђења!

Палчић се попне на свога коња, ухвати му се за гриву и махну им руком у знак поздрава, а његови драги пријатељи замакоше у шуму.


                                                                                                   Браћа Грим

                 

              Слаткице Јесенице

Слаткице Јесенице:

Некада си топла, некада си хладна и пада   кишица
Твоје лепо дрвеће
Слатко је ко мед

Пуно је воћкица и плодова

Без тебе ови дарови не би били сочни и слатки

Наша лепа Слаткице Јесенице

Без тебе ова лепота не би можда постојала
Јесенице наша ми ти захваљујемо на лепоти:
Лишћа, сочним плодовима и здравој природи

 Велико ти хвала Слаткице Јесенице

Цветићи
растите у току зиме !

Цветићи растите до миле
воље по киши и сунцу и по
дуги свечаној

Растите
растите цветићи моји немојте
чекати пролеће него будите бајни
и сјајни

Растите
под месечином белом у току
зиме растите цветићи моји
бели

Цветићи
растите до миле воље по киши
и сунцу и по дуги свечаној

Растите
растите цветићи моји немојте
чекати пролеће него будите бајни
и сјајни

Растите
под месечином белом у току
зиме растите цветићи моји
бели

                                                                                              Исидора Ненадовић
(Нови Београд)

Пословице

Ако језик не излаја, глава не исклима.

     Бибер је зрно малено, али пред господу излази.

  Будале куће зидају, а мудри их купују.

 Велика дрвета дуго расту, али за час падну.

   Где је танко ту се кида.

Далеко као небо од земље.

Зао чобан а још горе овце.

     За хајдуком у гору не иди.

   И то ће проћи.

       Јечам трчи а ракија виче.

         Тешко другу без друга, и славују без луга !