П О С А Д А

" Камен са пута мишљу нећеш уклонити............ "

М.Горки

Деда Архип и Лењка

Очекујући скелу, њих двојица су легли у сенку стрмог обронка и дуго ћутке гледали у брзе и мутне таласе Кубана који су запљускивали обалу крај њихових ногу. Лењка је задремао, а дед Архип, осећајући тупи, несносни бол у грудима, није могао да заспи. На загасито смеђој позадини тла њихове дроњаве и згрчене фигуре једва су се назирале као два јадна грумена, један већи, други мањи; и њихова лица, исцрпњена напором и жегом, препланула и прашњава, подударала су се потпуно с мрким дроњцима.

Коштуњава и дугачка фигура деда Архипа испружила се попреко на уској прузи песка, која се између обронка и реке протезала дуж обале као жута трака, а заспали Лењка, мален и слабачак, савио се крај деда. Лењка је био мален, ломан и у својим дроњцима изгледао као сува гранчица одваљена од деда - старог сасушеног дрвета, доплављеног и избаченог овде на песак таласима реке.

Подлакћене главе, дед је гледао на супротну обалу, обасјану сунцем и оскудно оивичену ретким жбуњем врбака; из врбака је стршио црни бок скеле. Тамо је било једнолично и пусто. Сива трака друма удаљавала се од реке и губила у дубини степе; она је била некако немилосрдно права и сува, и изазвала је сету.

Његове мутне и запаљене старачке очи са црвеним надувеним капцима немирно су жмиркале, а лице избраздано борама, скаменило се у изразу мучне туге. Непрестано је уздржано кашљао и, погледајући у унука затварао уста руком. Кашаљ је био пун крчања, сипљив, нагонио је деда да се придиже са земље и натеривао му у очи крупне капи суза.

Сем његовог кашља и тихог шуштања таласа по песку, у степи се ништа није чуло...Она се прострла с обе стране реке, огромна, мрка, спржена сунцем, а тек тамо, далеко, на хоризонту, једва видљиво за старачке очи, дивно се таласало златно море пшенице и у њега је право падало заслепљујуће блиставо небо. На њему су се оцртавале три витке фигуре далеких топола; изгледало је као да се час смањују час расту, а пшеница и небо над њом, као да се њишу, дижајући се и спуштајући. И одједном би се све сакрило иза блиставог сребрног застора степске фатаморгане.

Тај застор, валовит, сјајан и варљив, допирао је понекад чак и до саме обале реке, и тада је он изгледао као река, која се одједном просула са неба, исто тако чиста и мирна као и оно.

Тада би дед Архип, коме је та појава била недокучива трљао очи и жалосно мислио о себи, да му ова жега и степа одузимају и вид, као што су одузеле остатке снаге у ногама.

Данас му је било горе но икада у последње време. Осећао је да ће скоро умрети, и ма да је то примао потпуно хладнокрвно и без мисли, као нешто неизбежно, ипак је желео да умре далеко, не овде, него у завичају; а још га је јако узнемиравала и мисао на унука...Шта ће бити с Лењком ?...

То питање постављао је он себи по неколико пута на дан, и увек би му се при том у грудима нешто стезало, ледило и бивало му тако тешко, да би се одмах вратио кући у Русију.

Али - далеко је до Русије... Ионако нећеш стићи, умрећеш негде на путу. Овде на Кубану дају милостињу обилато; народ имућан, ма да тежак и подругљив. Не воле убоге, јер су богати...

И зауставивши на унуку поглед замагљен сузом, дед опрезно помилова храпавом руком његову главу.

Овај се покрену и подиже на њега плаве очи, крупне, дубоке, нимало детиње, замишљене, које су изгледале још веће на његовом мршавом лицу изрованом богињама, са танким бескрвним уснама и оштрим носем.

- Иде ли ? - упита он, и надневши длан над очи као штит погледа на реку која је одбијала сунчане зраке.

-Не, још не иде.Стоји. Шта ће овде ? Нико је не зове, па стоји... - лагано проговори Архип и даље милујући унука по глави. - Јеси ли дремао ?

Лењка неодређено заврте главом и опружи се по песку. Ћутали су.

- Кад бих умео да пливам, сад бих се купао, - упорно гледајући у реку рече Лењка. - Плахо брза река ! Нема таквих река код нас. Куда је навалила ? Јури као да се боји да ће да задоцни...

И Лењка незадовољно окрену главу од воде.

- Знаш шта, - поче дед размисливши, - хајде да се распашемо, да свежемо појасеве, ја ћу те везати за ногу а ти хајде купај се...

- Таман!... разумно отеже Лењка. - ала си измислио ! Мислиш ли да те не би одвукла ? И обојица да се удавимо.

- Истина је, одвукла би ! Гле како гура !... А с пролећа сигурно, разлије се, ух, боже!... А ливада шта ту има !..До у недоглед ливаде !

наставак

М. Горки

Copyright © 1996-2005 Посада ВеБ