Љуба Ненадовић
          „Ниједна љубав није тако неверна као љубав народа.”

Писма из Швајцарске

                                                  Констанц, августа 1847 године
                                                        Ништа није човеку теже него читати она писма која су из другог времена писана. Такво ти је ово. Не бих га данас писао, али ме врућина натерала у собу, па шта бих друго знао радити него писати. - Од Шафхаузена дошли смо у Дисенхофен, где смо ноћили. Ту смо сутрадан сели на пароброд и уз Рајну весело дошли смо овде. Тако смо мало одморили ноге. Рајна је свуда бистра и чисто зелена; на много места с обе стране лепи су предели. Кад смо се увезли у Бадемско језеро – поред кога је ова варош – онда се Рајна изгуби; она тече кроз средину овога језера које изгледа као море. Језеро је дугачко осамнаест сати. На овом се језеру састају својим границама пет држава; но цела обала с ове стране припада самој Швајцарској. Кад сам видео ово лепо и велико језеро, по коме лађе с једрима плове тамо амо, кад сам преко њега видео далеке плаве брегове, минула ме жеља мог лањског путовања по северном приморју и по острву Ригену.

Констанц је лепа варош, али није насељена ко вароши по  Немачкој. Негда је живело у њој четрдесет хиљада душа, а сада има мало више од пет хиљада. Између знаменитости на које се путник у овој вароши опомене, то је најважније што је Хус – родом Чех – овде осуђен и спаљен. Он је био први реформатор вере и прокрчио пут Лутеру, коме је доцније то дело лакше за руком ишло. На главно црквеном сабору, године 1315, било је преко сто хиљада странаца, међу којима се налазило три хиљаде доктора права, тридесет кардинала, четири патријарха, двадесет митрополита и сто педесет владика Показали су нам столице на којима су тада цар и папа седели; показују путницима и оно место где је Хус стојао кад су га повели да га спале; видели смо и његову библију и још гдекоје спомене који су од њега остали. То се све чува као светиња. Исто тако походили смо и ону кућу где је Хус ухваћен, и оно место где је спаљен. У цркви, која је изнутра врло лепо украшена, има једна лепа округла капела у којој је направљен Христов гроб исто онакав какав је у Јерусалиму.

Овде сам мислио прекинути ово писмо, јер се бејах почео спремати да пођемо даље, но сад, пошто сам сам се предомислио да останем данас и сутра овде, могу се сит нагледати овога језера , и могу ти дугачко писмо написати, за ова два дана имаћу доста времена: да рекнем коју реч о прошлости Швајцарске. Онда ћеш са већим задовољством читати даље моје путовање. Свако место, град, вароши, брда и језера, скопчани су са догађајима ове земље. Путник, говорећи о тим местима , мора свуда задрети и у историју тога народа.
- Све своје друштво већ сам испратио; они су се кренули пешке у Цирих, са мном су остали само двојица, који овде имају своје родбине. Ми ћемо одавде поћи поштом, тако како ћемо своје друштво стићи у Витентуру или Цириху.
Бацимо један поглед хиљаду година натраг, у мрачну и варварску прошлост, и наћи ћемо у овим пределима насељена племена Хелвета, који су као Келти, с којима су сродни, лутали по овим крајевима. По њима и данас Швајцарску покаткад називају Хелвецијом. Они су били час под римском републиком, час под Немцима, од којих су обичаје, језик, веру и све друго примили. Такође Бургунди и Лангобарди имали су покаткад власти над њима. Ко је био јачи, онај је владао овом земљом. Често је било њих више господара.

При свршетку тринаестог века, племе Хабзбург – кад се Рудолф попео на престо Аустрије и немачког царства – добило је највећи утицај у Швајцарској. Његов наследник, чим је ступио на владу, одмах је гледао да Швајцарску сасвим сједини, споји с Аустријом. Управитељи, туђинци, поступили су и с оним Швајцарцима што су били само под заштитом немачког царства као са својим поданицима и робовима. Народу је било тешко, и није више могао сносити тиранство. Зато се скупе Швајцарци на једној ливади, званој Ритли, и завере се 7. новембра 1307. године: да протерају царске заступнике,и да сруше њихове куле и дворове. Тада се онај прослављени Виљам Тел први подигао на оружје за права човечанства са целом околином. Они су признали све уговорене обавезе према германским царевима, само су ишли против аустријских угњетачла. Један од таквих, по имену Геслер, у селу Алтдорфу, метне на једну мотку шешир, и заповеди: ко год туда прође, мора своју капу скинути и томе шеширу, као самом цару, поклонити се.  Виљам Тел то не хтеде учинити. Геслер дође, и заповеди да Тел стрелом гађа јабуку на глави свога сина. Тел је био добар стрелац, запне стрелу, погоди јабуку, а син му остаде жив и здрав. Но у исти мах држао  је у руци и другу стрелу. Кад га Геслер упита шта је намеравао с том другом стрелом, Тел му одговори: „ Да сам место јабуке погодио свог сина, ова друга стрела била је теби намењена.”

Геслер заповеди да га вежу, па заједно с њиме навезе се на језеро да иде у свој утврђен двор. На језеру ветар подигне такве таласе да чамац дође у опасност. Кад кажу да је Тел вешт тим местима, и осим њега да их нико други не може крају привести, заповеди Геслер те одреше Тела, који узе крму и срећно приведе чамац брегу, али кад буде близу, он скочи на обалу, а чамац гурне натраг у језеро, па се одметне у шуму. Геслер се не утопи у језеру, али доцније погину од Телове стреле.

Цар пошаље војску. Швајцарци је сложно дочекају, и тако отпоче рат за независност, који је трајао двеста година. Правда победи. Швајцарска се отргне не само од Аустрије, него и од немачког царства. Аустрија изгуби још и градове Кобург и Хабзбург, одакле води порекло данашња владалачка династија аустриска, Хабсбург...

Швајцарска за сада има само једну границу која јој слогу гризе, која јој од толико година унутрашње незгоде, немире и често међусобне ратове узрокује; а то су језуити, за које се они што су католичке цркве јако заузимају. Они се све више и више шире. Због њих, и уопште због вере, Швајцарци се од векова међ собом свађају. Та распра о вери прелази и на политичке партије. Језуити потпаљују мржњу да брат на брата ратује. И дан данас због њих има великог раздора и непријатељства између неких вароши. Пропаганда из Рима расипа на све стране новце да људе за себе примами, и да се власт папина опет поврати. Што већма просвета напредује, тим се боље њихови себични трагови откривају, и неће проћи много времена а језуити ће изгубити сваки утицај на народ.
                  

Паук може убити, али то често може и чиновник. И једних и других има сувише. Пауци махом имају црносиву боју која одговара традиционалној боји чиновничког сталежа. Пауци су, осим кад лове, као и чиновници спори, лењи, равнодушни, неактивни и без иницијативе. Пауке нико не воли али ни чиновнике. Најзад, ма шта о њима мислили, и једни и други су потребни. Пауци еколошкој равнотежи притоде, чиновници организационој равнотежи државе. Али, док би без паука природа функционисала, држава без чиновника би стала, што за неке државе и не би била нарочита штета.

У чему је онда разлика између паука и чиновника? У томе што пауци немају захтева, а чиновници често – ништа друго до захтева. Један од најчешћих је за повећањем плата.

*****

Без чиновника се не може. И пре Рима. Од Рима поготову. Они су здрави крвни судови државе, као што су интелектуалци њени болесни нерви, а радници њен метаболизам. Али у републиканском Риму служити државу била је част и патриотска дужност, премда не претерујемо и не тврдимо да се мудар сенатор, поставши гувернер неке провинције, и тако није могао обогатити. Плен је био тек нечасна могућност једног часног посла. Сама моћ била је довољна награда, а понекад и понос да се за Рим нешто корисно учинило.

Данас моћ сама по себи више није довољна награда. Нужно је и нешто да звекне у готовом. Да би човек имао задовољство у моћи, некада је било довољно да има власт. Данас је то мало за право уживање. Власт очекује и да је добро платите. Некад се патриотизам људи добијао на дар. Данас се и он плаћа. Могло би се помислити да се не плаћа и не исплаћује само бунт. Понекад, ако преживи и није нестрпљив, и најокорелији бунтовник може доћи до своје плате.

*****

Истина је да је прва брига државе властита заштита, али државу не чини само њена прошлост, већ и њена садашњост, не једино у тој садашњости, њене фабрике, њиве, хотели, шуме, друмови, гробови и девизни рачуни, него пре и изнад свега – њени грађани.

*****

Између Права и Правде постоји разлика од које често зависи и људски живот. Она није у томе што Право често није у праву, а Правда је то увек, већ можда у томе што је Право увек само људско, а Правда у себи има и нечег више него људског.

*****

Желимо да будемо све слободнији, али пошто истовремено хоћемо и да нам буде све боље, све више се са државом миримо, све више постајемо њени робови, јер једино она може учинити да нам стварно и буде боље.

*****

Удружили смо се у чопор да нам буде боље. Изабрали смо и најбоље псе да нас чувају. А ево, краду нас управо они. Уместо вукова из горе, овце нам односи наш пас чувар.

*****

Постоје дубоки разлози због којих је Шумпетер, теоретичар европске социјалдемократије, рекао да је, у условима диктатуре, непоштовање закона (јер и она је сама изван закона) и корупција (јер и она је сама корумпирање људске природе), можда једино средство којим се олакшава живот.

*****

Истина је уистину чуднија од фикције. Чуднија је јер је много ређа. Чега мало има, увек је невероватније и необичније од оног чега има у изобиљу.

*****

Циљ свађе није да се рђаво осећате ви, него рђаво да се осећа онај други.

*****

Ја ћу, лично, послушати Унамуна који мисли да је мање вероватно да ћемо бити проклети због својих сумњи него због својих убеђења. Само, ја могу да сумњам, ја сам беспомоћан. Влада која ни у шта не верује, не би могла да влада. А моћ је проклета и овако и онако.

*****

Грчки полис, рудиментарни облик античке државе, био је и школа грађанства. Он је формирао Грка, човека и грађанина. Он га је учио моралу и погледу на свет. Данас би сваког присебног човека ужаснула вест да га заједница још увек формира, и да је његов друштвени морал мање ствар његове слободне воље, а више враћање друштву – мере за меру.

*****

Нема теме у којој смо тако једнодушни као у осуди тероризма. У међувремену улице нам осветљавају бејрутски ватромети, по трговима звижде меци снајпера, у робној кући плаћамо једном новцем на каси, други пут животом на излазу, експлодирају нам намирисана писма и канте за ђубре, излет у суседни град постаје пут за гробље, авиони се претварају у мртвачке сандуке, а дечија колица у покретне бомбе. Али, упркос свему томе, или баш свему томе захваљујући, сви смо још више против тероризма. И ми што у њему учествујемо као жртве, и они што у њему учествују као убице.

*****

Власт се с народом дописује путем јавних прокламација. Народ с властима, некад преко зидова кућа и јавних клозета, некад помоћу писама читалаца новина. (Експлозивна писма нећемо рачунати, јер није замишљено да буду прочитана.) Већина писама читалаца личе на сетне поруке с надгробног камења, а сам поступак на некију, како су стари Грци називали измену мисли међу живима и мртвима.

Надгробни споменик, ако је нарочит, понекад  још и оде у музеј, али порука, и она најмудрија, увек одлази у заборав. То нам помаже да историју правимо као да се пре нас и мимо нас ништа ваљано није урадило, да је стварамо као слику која нема шта да дугује ни природи ни уметности.

*****

Народи се не састоје само од садашњости и будућности. Прошлост их је формирала, прошлост им често и будућност одредељује. Без тог историјског сазнања тешко се опстаје. Ни велик не постаје. Покушај да се прошлост одбаци и све почне испочетка – разумљив али опасан нагон сваке победничке револуције – доводи нацију до трагичне изгубљености детета, које више не познаје родитеље само зато што је пристало да их не признаје.

Из тога се рађа несигурност, а из ње неспособност да се поред других и са другима живи, нарочито онима што своје родитеље имају и признају. Ко са својом прошлошћу и својим пореклом не уме на миру да живи, наћи ће се у рату са својом садашњицом. Прошлост је као дух којег хранимо о задушницама. Ненахрањен, доћи ће нас да једе.