|
ПРИЧЕ
ДАРОВИ
ИЗБОР
ПРЕВОДИ
ЛИНКОВИ
ПОСАДА ДЕЦА
ПОСАДА SF
ПРЕУЗМИ ИЛИ
ЧИТАЈ
ЕСЕЈИ
НЕОРА
ПОСАДА
АРХИВА
ПУТОПИСИ
|
Саша Кнежевић
ЛОВАЦ
Како
вриштим у себи,
а нико не чује тај крик.
Како немоћно и
безнадежно цичим и вапим.
Како немушто јаучем
пиштим и цвилим.
Као звер у клопци
из које нема спаса.
Како, очајно, погледом
тражим излаз.
Како мисли пуштам
испред себе да напипају
пут из лавиринта
јада и безнађа.
Како патим само
зато што постојим.
Како смо кажњени,
ми привилеговани
да гледати, слушати
и мислити можемо.
Како смо јадни
ми ловци наоружани
оволиким незнањем,
болом и страхом.
Ми што чак
и не знамо шта ловимо.
Ми охоли!
Несвесни да смо поставили
замку у коју смо упали.
Сами смо свој плен постали.
СИЛУР
Геолози
су утврдили,
сасвим непобитно,
да траг осмеха
на њеном лицу
датира из периода
далеко пре мене.
Кажу да из мога доба
код ње стоје, само боре.
Кажу да је то завештање
мојих избивања, пијанстава,
кафанског дима и лаких жена.
Мојих заборава или несећања,
мојих одагнаних брига,
непружених руку,
мојих посртања...
Кажу да окамењена суза
у њеном оку
има печат мога лица.
Кажу и да је на њеном срцу
фосилни отисак мојих зуба,
а да су на њеним свецима
трагови мојих стопа.
Господе,
када бих веровао у тебе,
молио бих да ми опрости.
Молио бих да њене боре
ставиш мени на лице,
а све осмехе да даш њој.
Молио бих и да је не узмеш
још који сат или дан.
Могу ја то да поправим,
могу да променим,
да исправим, надокнадим...
Ти, само, врати време.
НЕБОЈША
ПЕТРОНИЈЕВИЋ
НЕРОЂЕНОЈ
ЖРТВИ
Много
раније
Но што ме устрели
Препознајем на твојим уснама
Ту кратку одричну реч.
Хитац је љупко изговорен
Погодиће ме у чело и доцртати
Још једну бору.
Ону која би могла
Да представља
Знак неуспешног очинства.
На неком другом месту,
Из неких других уста
Била би то
Историјска одрична реч
И можда би убила
Хиљаде људи.
Која је то срећа
Што си то само ти
И што је овде
И што једина жртва
Још није ни рођена.
НЕПОСТОЈЕЋОЈ
Инсистирам
да се упристојиш
Да твоје лице поприми облик,
Тело облине,
Врат
Пар пегавих зрна,
Раме
Ожиљак од вакцине.
Нужне су
Линије на длановима
И да ти куца у жилама
Пева у стомаку...
Инсистирам
Јер,
Што се тебе тиче,
Непристојно је не постојати.
Како,иначе,
Песме да оправдам,
Да се пробудим
И научим да ходам...
...ако ми се не укажеш?
Инсистирам да се оствариш,
И пристојно обистиниш
Сред ових зидова...
Па да негде изађемо.
У
ЧЕКАОНИЦИ
Ти
Часна,
Чиста,
Од плаве крви плава...
Ја
Млађи од наруквице
На кошчатом зглобу.
Па месец
Изнад зимзеленог биља
Које нико не види,
И трава
Нетакнута до ноћи.
До ноћи
Из које
Игрева сунце
И стаје у ред
До мене
У чекаоници
Лекара...
ПОСТХУМНА
Стигао
сам.
Пут преспавао.
Овде је дивно...
Имам кућу од минерала.
Нашао сам и посао,
Расплићем корење трава.
Миленко Крајцар
Swiss Made
У старој кући на зиду, виси једна чука
у њој живи птичица која гласно кука.
Сваког пуног сата, отворе се врата,
птичица излети, али не полети.
Главом мало млати, па се у сат врати.
Док сат тихо шапуће, она гласно цвркуће.
За тачно време она је тата-мата,
није ни чудо јер живи,
унутар швајцарског сата.
Тегови се вуку, казаљке се туку,
бројеви се роје, зупчаници сате броје.
Кућица дрвена, малена шарена,
основа је сата без сребра и злата.
Земља је ова са Алпима до крова,
Зелена, шарена, хладна и црвена.
Уљудна и кротка, строга као мотка,
са рупама у сиру, заувек у миру.
Када чујеш ку-ку не мислиш на муку,
Већ осетиш мир, а можда и наду,
Помислиш на сир, топло млеко и чоколаду.
Ненад Руменић
БЕДНИ ЦРВИ
Ми бедни, мали црви
који нисмо плаве крви
иза ког облака Сунце крију
кад нехатом промолимо шију
Ми бедни, мали црви
који нисмо плаве крви
коме измишљају специјалне судове
где тестеришу тек израсле удове
Ми бедни, мали црви
који нисмо плаве крви
остављени да чекамо на ветрометини
бољи живот прогутан у слини
Ми бедни, мали црви
који нисмо плаве крви
где је граница да престаје тортура
кад увек идемо испрашеног тура
Ми бедни, мали црви
који нисмо плаве крви
хоћемо порасти у музеју револуције
где пацов храброст у подруму крије
Ми бедни, мали црви
који нисмо плаве крви
што вучемо мачка без пишљивог боба
и садимо мушкатле код незнаног гроба
Ми бедни, мали црви
који нисмо плаве крви
и немамо тату на титанском престолу
коме да крпимо гаће за истину голу
Ми бедни, мали црви
који нисмо плаве крви
и децу нам одводе пут казамата
да глуме у последњој епизоди рата
С В Е Т А Ц
Даривао
је мир
Отерао горду тмушу
Крст стављао у вир
Речима спасавао душу.
Благошћу припитомио срне
Руком миловао ветар
Појањем оживео изворе црне
Молитвом радости на километар.
Светлост је врцала из крхког тела
Што завешта да БУДЕМО ЉУДИ
У вучјој кожи ко ствара дела
Бог ће једном да му суди.
Пешке је обилазио манастире
С` камилавком што сам скроји
У смиреност водио све пастире
Јер нико веран смрти се не боји.
И гледао далеко - тамо где творац
Има небески дворац
И даље
Ал` оно што је записано остаје:
И стари и деца
Волели су нашег Свеца.
Јовица
Бегић Омољски
Вака(т)
Музика
подкрада
Бога.
Доба годишња
Крљушт и
Смола.
Без Пријатеља
Путеви влаге
Суноврат
Моћи
Благе.
Упола Амбис
Упи
Лудило
Крви.
Пијавице
Руше
Покрет.
Ум
Лута - Режи
На крају
Бежи.
Зверињак
Има
Оброк.
Ловац
Чека.
Непознати
Јаук
Будан
Сан.
Смеши се
Небу
Други је
План.
Зора је
Ранила
Небо.
Модре су
Побегле
Магле.
Рекама
Не треба
Једро.
В
А
К
А
Т
|
