|
Преглед историје
хришћанства (општи део)
Григорије Микић
IV. Црквена
наука и књижевност
а) Полет књижевности
1. Црквена књижевност, која је почела да се
развија у доба страдања цркве, дигла се у
доба
мира на врло висок степен. Први разлог тог
књижевног полета је у томе што опште
образовање код хришћана расте већ од III
века надаље. Занимање за верску науку било
је
на све стране врло живо. Пређашњег туђења
хришћана од класичног образовања беше с
временом нестало. Класици се сада код њих и
читају и тумаче, штавише и у чисто
хришћанским школама. Проучавање старих
грчких писаца, песника и филозофа
препоручује особито Василије Велики, а
Григорије Богослов сматра глупаком свакога
ко
мисли да је знање опасно по веру. Сем тога,
доба Константиново стоји на граници двају
времена: стара, античка култура тежи своме
паду, а нова, хришћанска, почиње да се
изграђује. У таквим временима много се
расправља и пише. Трећи разлог полета је у
томе
што су хришћански писци тога доба били
темељно школовани, особито у IV и V веку
који
се обично зову златно доба хришћанске
књижевности.
2. Између књижевности источног и западног
дела цркве има у овом периоду извесне
разлике. Источњаци предњаче у свему, а
западњаци преводе или прерађују дела великих
источних богослова. Тако је пре свега због
тога што је грчки, и источњачки дух уопште,
одувек волео висока и истанчана размишљања,
а западњаци су се бавили практичним
пословима. Грци стварају филозофију и
уметност, а Латини државу и законе. Друго,
због
тога што образованост међу западним
хришћанима није била толика као на истоку.
На
западу још дуго мисле да нема ничега
заједничког "између Атине и Јерусалима,
између
академије и цркве". Зато видимо у
књижевности овога доба да Грке занимају
висока и
тешка питања о Светој Тројици, о науци и
вери, а Латини говоре о дужностима хришћана
у животу и о устројству цркве. Зато јереси
обично ничу на истоку: мишљења се оштро
разилазе тамо где се дубље мисли.
3. Правац богословској науци дају у ово
време богословске школе: александријска,
антиохијска и касније едеско-низибијска. Оне
потичу још из првог периода.
Гране богословских наука које се у ово доба
негују јесу: апологетика, полемика и
догматика, тумачење Светог писма, историја
цркве и практично богословље. -
Најобичнија књижевна врста је проповед.
Проповеди из IV и V века имамо непрегледно
мноштво. Велики говорници, у већини
случајева, нису писмено предавали своје
проповеди јавности, него су их брзописци
бележили за време самога говора и затим су
умножаване. Тадашњи писци износе своје мисли
врло радо и у облику писама, затим у
опширним расправама, у књигама и
томовима. За полемику се употребљава дијалог
или
тријалог. Све те књижевне врсте су наслеђене
из старога доба. Чисто је хришћанско
излагање мисли у катихетичким питањима и
одговорима. - Са развијањем богослужења
развило се јако и црквено песништво. У песми
су се често расправљала и верска питања,
песмом су ширене неке мисли у шире слојеве,
па се и препирало у песми. - Сва та стара
књижевност писана је на грчком, латинском,
сиријском и другим источним језицима. Код
нових европских народа отпочиње писменост и
књижевност са примањем хришћанства.
б) Писци и црквени посленици
Црквени писци, тзв. оци, били су јавни
посленици; они су организовали цркву, борили
су
се са њеним противницима и сузбијали
друштвена зла. Њихов рад се огледа и у
њиховим
писаним делима. Научно приказивање отачке
књижевности зове се патрологија.
1. Један од највећих људи хришћанске цркве
јесте Атанасије Велики. Он спада у мали број
оних које црква одликује почасним називом
"учитељ васељене и отац православља". Цео
његов живот од младости испуњен је борбом
против аријеваца. Против њега се писало и
говорило, а употребљавана је и државна сила.
За 47 година своје архиепископске службе у
Александрији био је пет пута или прогањан
или у бекству. Провео је 20 година у
прогонству. Ништа га није скрхало. Списи му
носе печат тешке борбе у којој је црква
била. Већим делом су догматске и полемичке
садржине. Његови списи су дали правац
православном богословљу за потоње векове.
Колико су били цењени видимо по савету
једног старог монаха: "Ако негде наиђеш на
Атанасијев спис, а немаш нашто да га
препишеш, скини своју одећу и напиши га на
њу".
2. Три велика Кападокијца: Василије Велики,
Григорије Богослов и Григорије из Нисе, брат
Василијев.
а) Василије се родио око 330. године у
Кесарији кападокијској, у породици из које
је било
и мученика, а од десеторо деце тројица су
била епископи. Своје образовање је довршио у
Цариграду и Атини, где се спријатељио са
Григоријем Богословом. По свршетку наука
био је ретор, но религиозност његова одвела
га је на другу страну. Прво је пропутовао
Сирију, Палестину и Египат, и ту се упознао
са монашким животом. Затим је отишао у
покрајину Понт, где је на обали реке Ириса
отпочео свој усамљенички живот у аскези,
студијама и ручном раду. Наскоро је дошао к
њему и Григорије Богослов. Уз његову
помоћ Василије је израдио своја правила за
монашки живот, која и данас вреде.
Заједнички су проучавали Оригенова дела и
саставили из њих извод. Црквене потребе су
га вратиле натраг у Кесарију, где је постао
прво презвитер, па епископ. Ту је
организовао
борбу против аријеваца и опсежан црквени рад
на милосрђу. Умро је у својој 49. години
преморен од рада. - За његово
достојанствено, скоро владалачко држање
значајан је његов
разговор са заповедником гарде цара аријанца
Валенса, који је дошао да у царско име
Василију запрети што се преоштро бори са
аријевцима. На крају му је заповедник рекао:
"Тако са мном још нико није говорио,"
на шта му је Василије одговорио: "Јер ваљда
до
сада ниси наишао на православног епископа!"
Из Василијевих списа се осећа човек дела,
који ради послове што их доноси време. Осим
догматских и аскетских дела писао је
литургијска и васпитна дела. Тако му је
чувен спис
"Младићима", како да читају грчке класике.
Оставио је много проповеди, међу којима су
најважније проповеди "На Шестоднев"
(стварање света). У њима је показао дубоко
познавање природних наука и филозофије.
Много је писао и говорио против пијанства,
гнева, каишарства, дакле о друштвеним
невољама.
б) Други велики Кападокијац јесте Григорије
из Назианза, вршњак и присни пријатељ
Василијев. Школовао се на разним местима и
напослетку у Атини. После насилног
рукоположења за свештеника побегао је у
пустињу. Вратио се натраг и постао епископ
малобројне православне општине у Цариграду,
где беху потпуно овладали аријевци. У
тешкој и опасној борби васкрсао је
православље у Цариграду и дочекао част да
председава
на Другом васељенском сабору. Да би пресекао
све сплетке које су око њега плетене,
захвалио је на своме месту и вратио се на
своје добро у Назианз, где је и умро.
Његова књижевничка величина је у песништву и
говорништву. Његов језик и стил одишу
античким духом. А и песме његове, које су
већином поучне, писане су у потпуно
класичном облику. Написао је у стиховима
своју аутобиографију. У својим списима
тумачи догме. На његово мишљење о
најважнијим догмама врло се рано ослањају
писци и
сабори и на истоку и на западу. Халкидонски
сабор га је назвао Богословом. Са Василијем
заједно и он је "учитељ васељене".
в) Трећи Кападокијац је млаћи брат
Василијев, Григорије из Нисе (335). Васпитао
га је
Василије. Био је прво ретор, затим монах на
Ирису и најзад епископ у Ниси. Због своје
претеране доброћудности није имао
способности за црквену управу, те је
Василије због
тога имао са њиме и неприлика. Но зато је
био јак мислилац - филозоф. Он се још јаче
занима за природне науке него Василије. У
његовим списима има пуно разлагања из
физике, антропологије, медицине. Ниједан
писац IV века не познаје тако филозофе као
он.
3. Међу највеће научнике оног доба спада
Евсевије Кесаријски, лични пријатељ цара
Константина. Он је проширио библиотеку у
Кесарији, у којој је радио Ориген. При
писању својих апологетских и историјских
дела проучио је на хиљаде незнабожачких,
јеврејских и хришћанских списа и начинио из
њих изводе. Његови списи вреде за читаве
библиотеке. Велик је као апологет, али још
већи као историчар. Што знамо о историји
цркве до Константина, знамо углавном од
њега. Он је у својој Историји цркве очувао
сву
силу званичних аката и указа о хришћанству,
као и многа мученичка акта и друге податке
из тога доба.
4. Кирил Јерусалимски нам је оставио своје
24 катихезе, којима је око половине IV века
поучавао јерусалимске катихумене. Важне су
за историју хришћанског васпитања и
богослужења.
5. О личности и способностима Јована
Златоустога немају довољно похвала ни
савременици његови ни познији писци. Он је
син једног богатог вишег официра из
Антиохије и матере Антузе. За њу је у
нехришћанским круговима речено: "Каквих
дивних
матера има код тих хришћана!" Рођен је 347.
године. Попут споменутих својих старијих
савременика и он је прошао прво кроз
световне школе, затим кроз школу пустиње,
која је
тако много значила за све тадашње јавне
раднике. У њој се сређивало све што је
научено и
прибирала воља за доследан и истрајан рад. И
он је бежао од велике одговорности
свештеничке службе, но примио ју је ипак у
својој 39. години. Док је служио као
презвитер у Антиохији изишао је на глас као
необичан говорник. Његове проповеди су
слушали и Јудеји и јеретици и незнабошци.
Због тога је изабран за цариградског
архиепископа, где је доведен скоро на силу.
Ту његов живот прелази у горку борбу и
трагедију. Његови појмови о моралу били су
строги, те је дошао у сукоб са распуштеним
престоничким свештеницима, са обесним
богаташима и са царским двором. Он је једини
имао храбрости да обузда грабљивост скоро
свемоћног министра Еутропија. Богаташи су
његово заузимање за сиротињу сматрали као
буњење нижих сталежа против виших.
Његове проповеди против раскоши и расипања
схватала је царица Еудоксија као приговор
своме начину живота. Двор је био против њега
и због тога што он није био обичан
савитљив дворски епископ, него је хтео да
ослободи цркву и вишу јерархију од несносног
владарског туторисања. Састављен је један
сабор који га је осудио због тобожњег
усвајања Оригенових идеја и због увреде
царице. Цар га је прогнао из Цариграда.
Посред
великих немира међу Цариграћанима пребачен
је преко Босфора, али само за једну ноћ. Те
ноћи је био у Цариграду земљотрес од кога је
страдао нарочито двор. На молбу
преплашене царице буде Јован већ сутрадан
враћен на своје место. Он је наставио да
говори и ради као и пре, али су наставили
свој рад и његови непријатељи. Дојавили су
царици да је о Усековању почео своју
проповед речима које су му коначно решиле
судбину: "Опет игра Иродијада, опет бесни,
опет тражи главу Јованову!" Прво су му
забранили да служи, а кад он то није
послушао извукли су га на Велики петак
наоружани
војници из храма, при чему је проливена крв
његових бранитеља. Нешто касније превезли
су га потајно у Малу Азију и за њим је
послата наредба да се води у град Кукуз у
Јерменији. У престоници су опет настали
нереди и пожари. Све је то уписано у грех
њему
и његовим присталицама, који су ради тога
прогањани. Јован је за седамдесет дана
доспео
у Кукуз. Но како је и тамо одржавао везе са
својим пријатељима, особито из Антиохије,
буде упућен у Питиус на источној обали
Црнога мора. Тамо није доспео жив. "Руке су
клонуле по законима природе, да лира - по
Божјој милости - и даље звучи у целом
свету".
Умро је од напорног путовања у месту Комани
у Понту 14. септембра 407. године.
Последње речи су му биле: "Слава Богу за
све!" Тридесет и једну годину касније
пренете
су његове кости свечано у Цариград и
онда су се тек умириле његове присталице.
Књижевна оставина Јованова је такорећи
непрегледна. Самих проповеди његових
сачувано је преко 800. Преписиване су још
после хиљаду година. У њима је лепота
хришћанског говорништва дотерана до
савршенства. Језик му је такав, да су "сви
Грци
његовог столећа варварске шепртље спрам тога
сиријскога хришћанина, који заслужује
још више него Аристид да се у погледу стила
упореди са Демостеном". То му је дало
надимак Златоусти. У проповедима обрађује
највише питања живота - морала. Говори о
породици, васпитању деце, о раду,
доброчинству, о положају сиротиње. Дакле и
по
његовим проповедима, као и Василијевим,
видимо колико се тадашња црква бринула за
друштвено добро. Међу књигама које је
написао истиче се Шест књига о свештенству у
којима слика идеал хришћанског свештеника.
6. Од западних писаца овога доба помињемо:
а) Амвросија Миланскога који је још
некрштен изабран за епископа. Слављен је као
песник и говорник. Као говорник угледа се
у тако јакој мери на Василија Великог, да и
он има свој "Шестоднев" у коме се држи и
дословно Василија. Дуго се мислило да је он
саставио познату химну "Тебе Бога хвалимо"
(Te Deum).
б) Блажени Јероним Стридонски кога због
говорничкога дара зову хришћанским
Цицероном. Као зналац три језика, латинског,
грчког и јеврејског, што је код западњака
била реткост, поправио је стари латински
превод Библије који се звао Itala; његов се
зове
Vulgata.
в) Најдубљи мислилац западне цркве у то и
потоње време јесте блажени Августин, рођен у
Нумидији у граду Тагасту 354. г. У својој
бурној и неваљалој младости стално је осећао
да
је на злу путу и тражио је истину. Зато је
мењао филозофске школе и био и јеретик.
Најзад
се обратио на прави пут и примио крштење од
Амвросија у Милану. По речима
Амвросијевим он и није могао пропасти, јер
син над којим је мати толико плакала као
његова над њим не може пропасти. После
крштења вратио се у Нумидију и постао је
епископ у малом граду Хипо Региусу. Већи део
његовога рада јесте борба са јеретицима.
Људску природу је сматрао тако исквареном и
слабом, да не може уопште чинити добро
без Божје помоћи - благодати (његово лично
искуство). Дошао је и на мисао о
предестинацији: Бог је свакоме унапред
одредио спас или пропаст. Дуго времена,
можда
до данас, налазе се његове мисли у свим
већим верским покретима и верској филозофији
на западу (Лутер, Калвин). У ширим круговима
је најпознатија аутобиографија под
насловом Confessiones = Исповести. На то
дело су се угледали и потоњи велики духови
када су описивали свој живот. Последње
године тога великог човека биле су тешке,
јер је
доживео пад Рима и пустошење афричких
покрајина од Вандала. У то доба је умро.
Од VI века настаје пропадање или барем
опадање књижевног и научног рада у цркви.
Црква је, измучена и искушана у борби са
јеретицима, постала бојажљива и неповерљива
према новим писцима. Строго је
надзирала и процењивала не само нове писце
него и старе
којих већ давно није било. Но када говоримо
о опадању науке и просвете у цркви тога
доба, не смемо заборавити ни то да су тада
муслимани били заузели три источна
патријархата који се од њихове најезде
никада више нису опоравили. А два од њих,
александријски и антиохијски, били су главна
огњишта просвете. На западу су пропаст
царства и најезда нових народа уништили све
услове за књижевни и научни рад. Због
свега тога састоји се црквена књижевност од
VI до XI века углавном у прерађивању и
тумачењу писаца старијега доба.
Епископ Данило
ТРИ СПРАТА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Ми морамо, ради успостављања
таласних дужина и терминологије, употребити
неке слике, које помажу да уђемо у тајне
Божије, јер слике су речитије, смисленије од
речи. Пошто нажалост у нашем веку од толиких
ужасних идеологија, постоји инфлација речи.
Теологија тражи смисао, а наука овоземаљска,
фактографска, она се, само да кажемо, служи
елементима овога космоса, али не зна ни шта
је светлост, ни шта је електрицитет, ни
магнет. Она се само служи тим већ створеним
енергијама, а не пита се од куда то долази,
ни куда то одлази и који је смисао свега,
личног живота и своје нације и целога
човечанства и целога космоса.
Према томе могли бисмо ми
Срби да кажемо ону почетну, дивну реченицу у
прологу Светог Јована Богослова: У почетку
беше Реч (Логос) и Реч беше у Бога и Реч
беше Бог (Јов 1,1). Ми можемо да кажемо са
великим С: У почетку беше Смисао и Смисао
беше у Бога и Смисао беше Бог. Пошто нема
речи без смисла.
Замислите сада да је
цивилизација на три спрата, као један
графикон. Први најнижи спрат је техника, са
пијацом у центру. Други спрат је култура:
опера, позориште, музеј уметности, поред
њега судница, болница, армија, демократске
партије, школа. То су установе културе.
Трећи спрат: највише вредности једне
цивилизације су култови, вере. И сви ми
имамо троспратни укус. Имате свој пијачни
укус: коју врсту јела и одела купујете.
Имате свој културни укус: коју врсту опера и
позоришта волите, коју врсту сликарства у
музеју, коју врсту медицине ако сте
медицинари (јер и тамо има неколико
трендова), коју врсту права ако сте
правници, коју врсту стратегије ако сте
генерали, коју врсту политике ако сте
политичари. Трећи најважнији укус, верски
укус: коју врсту вере ћете изабрати на
трећем спрату. Овде је једна кратка лепеза:
пошто свако мисли да је његова најбоља, ја
ћу у центар да ставим православну
католичанску Цркву. Од ње се одвојила на
једну страну, на лево, римокатоличка; на
другу страну реформисана римокатоличка, или
сада зову протестантска. Иза римокатоличке
ставићу синагогу за јевреје, а иза
протестаната џамију за муслимане. Иза
синагоге многобожије: стари Грци, Римљани,
Словени и данашњи хиндуизам, а онамо иза
ислама да ставимо будизам. Овамо иза
многобожаца, најкрајње лево, то је култ
личности – Стаљин, Хитлер (ако нема правога
Бога, он има за бога шефа партије), а онамо
крајње десно најгори култ иза будизма је
сатанизам. То је најгрубљи избор тих
светских религија и ту иде непрестални рат
(грчки полемика, рат) али аргументима
философије. Тамо на трећем спрату нема
топова, хвала Богу, и у том погледу ту се
надмудрују сви култови, сваки трвди да је он
најбољи и зато нема компромиса, нагодбе.
На другом спрату, ниже – култура је
толеранција, трпељивост, уважавање туђих
укуса и мнења. Тако идете у оперу,
позориште, када вам се комад свиђа, а
уважавате оне који ће доћи другога дана,
којима се свиђа нешто друго. Дођете у музеј
уметности и волите онога сликара, онај воли
другога или кич, ви морате да уважавате
његов укус. Када дођете у болницу, за исту
болест, два лекара, две различите терапије,
само консилијум многих лекара решава која је
боља. Дођете у судницу – исти параграф, два
адвоката тумаче супротно, само судија са
поротом решава који је ближи духу закона.
Дођете у армију, за исти рат, два генерала,
две различите стратегије, опет цео
генералштаб решава која је боља. Уђете међу
демократске партије, гласате за једну, а
уважавате оне друге. То су да кажем,
културне партије, плуралистичке које не
обоготворавају своје лидере, као оне партије
на трећем спрату.
Кад дођете на пијацу, на
први поглед није важно који је које вере,
којега степена културе, минимални захтев је
професионално или занатско поштење, да свако
донесе свој плод (производ), поштено. Али ту
нису само сеоски продукти или текстилни, ту
је и клавир и авион и рачунар. А ако дуже
изучавате пијацу, једног дана дођете и
згрозите се: људи се убијају на пијаци. Тек
тада схватите да ту нема ниједнога човека,
без некаквога Бога или ersatz бога са
трећега спрата, и да је пресудно коју врсту
вере сте изабрали на трећем спрату, јер ће
она да утиче и обликује два нижа спрата
вашега понашања. Тако да је култ неодвојив
од културе и од свакодневног живота.
О ТРИ ЉУДСКА КОМПЛЕКСА
Замислите, Син Божији који је још Еви
обећан да ће доћи да је ослободи, да згази
ону змију и да их врати у Рај, нас је
ослободио три комплекса.
Авраам је први верник.
Сви су били многобошци заварани од демона. И
сад Бог приступи њему и каже услов: “Ако
верујеш у мене има да напустиш свој град,
своје богове и да пођеш за гласом мојим
Божијим” (Пост 12,1). Они питају: “А зашто
је баш јеврејски народ само изабран?” Па
није то био изабран јеврејски народ, био је
изабран један човек, једна личност, исто
многобожац као Кинези или црнци. Можда је
Бог и пришао раније неком Кинезу или црнцу,
али онај није хтео да остави своје богове и
своје родно место. И зато је Авраам први
пример човека верника у једнога Бога. И ми
хришћани смо његови синови, наследници, по
оној вери коју је он имао пре него што је
постао ритуално, обредно обрезани Јеврејин.
Он је постао касније Јеврејин кад се
обрезао. И био је отац Јеврејима и Арапима
преко семена, преко две жене. Јеврејима
преко Саре и Арапима преко Агаре. А ми смо
духовни синови његови, по оној вери коју је
он имао пре, приликом сусрета са Богом. Тако
да је речено Аврааму: “У твом потомству ће
се јавити тај Ослободитељ од смрти”. Па онда
се сузило, Давиду је речено: “У твојој
династији ће се јавити”. Али је Он темпирао
да дође онда кад су Давидовићи били без
власти, под окупацијим Римљана. И тако је
Јосиф био из те династије дрводеља. Син
Божији, Син свемогућега Бога, Цар небески
долази да буде на земљи обичан радник,
дрводеља, да ослободи људе од комплекса
ниског положаја у друштву, као да је то
нешто прљаво.
Други комплекс од којега
нас је ослободио је тај, да већина људи
страдају што немају високе дипломе, високе
школе, факултете. Зато је Он намерно изабрао
12 рибара, сељака за прве владике и њима је
открио оно што најшколованији доктори
медицине, философије не знају – шта је после
смрти. То се зове откривење, кад нешто Бог
зна што не може људска наука да зна. А Он
каже: “После смрти је живот вечни, душа је
неуништива ако се окрене Богу, а и тело ће
се касније спојити, васкрснути, спојити са
душом”.
Трећи комплекс од кога
нас је ослободио Господ то је страх од
смрти, а од тога пате сви људи, и
најбогатији цареви и милионари. Од тога
комплекса нас је ослободио кад је умро за
нас на Велики Петак а у недељу ујутру
васкрсао и Тома додирнуо итд... И у том
погледу то је највећи поклон, трећи, да
немамо страха од смрти. И ми хришћани
верујемо да је наша смрт нама за леђима. Кад
је нас попа погњурио у воду ми смо тада
умрли. Кад нас је три пута у име Тројице
дигао ми смо тада већ васкрсли. А ово што је
пред нама то је само један физиолошки
растанак душе и тела који је трагичан и
одбојан и одуран. Нико не жели да умре, али
они који имају веру они могу мирније то да
пређу.
О ТРИ ВРСТЕ ГРЕХА
Имамо три врсте греха. Телесни, кад се
неко опија па добије цирозу јетре. Није њега
казнио Бог, него он сам себе својим
неуздржањем. Који блудничи добије венеричну
болест. Исто је он крив. На другом спрату
психички и душевни греси су тежи. Ако он
каже: “Ја сам Наполеон”. То је Падинска
скела, то је много теже лечити него у
интерној клиници неком операцијом. А трећи,
најгори греси су на највишем спрату, спрату
духа. То су гордост сатанска, који завиди
Светој Тројици, и кривоверје – јерес. Која
је разлика између психичкога, душевнога
греха сујете (уображености) и духовне
гордости на трећем спрату? Таква, да се
сујетан и уображен човек такмичи са својим
суседима да од њих буде школованији,
богатији, политички моћнији. А духовни грех
гордости, то је када се један ангел или
човек такмиче са самим Богом и завиде самоме
Богу а не човеку – суседу своме. То је
неизлечива болест и сатана је постао
непокајив.
А шта је јерес? На грчком
“ересис”, то је кривоверје. То је кад је
неки високо образовани теолог или начитан
богомољац склон сујети и уображености и онда
ђаво дође па му шапне неку теолошку идеју,
коју он мисли да је он сам генијално
измислио, чега се нису досетили Свети Оци за
2000 година, и хоће ту полу-истину да натуре
Цркви, као обавезну догму. Тако да један
човек (римски папа или један суботар), може
да буде чист потпуно на првом најнижем
спрату: нити пије, нити пуши, нити блудничи.
Чак и на другом спрату: није среброљубив,
није властољубив и није сујетан – уображен.
Али на трећем спрату, он шири најгору могућу
заразу, а то је јерес. Он се баца на
православно-католичанску Цркву и каже: није
она права. “Моја римска, папина је права”
или “моја суботарска је права”. А ко се баца
на православно-католичанску Цркву, он се
баца на самог Христа Бога. И зато најгора
псовка на србском језику није сексуална него
теолошка, а то је: “убићу Бога у теби”.
Замислите, он не мари тебе да убије, он хоће
Бога у теби, јер зна да у теби станује Бог.
Андрей
Рублев
СПАС
|