Jovica Begić - Omoljski

   Tedi -Stoj 12589 uči da bude muž
      

Tedi -Stoj je bio u potrazi za dobrim tutorijalom u nastojanju da postane kvalitetan muž.

Mnogo tekstova, malo suštinske koristi. Što je god više čitao shvatao je da postaje udaljeniji od cilja. Istorijskim uvidom došao je ključnog preseka da je dobar muž onaj koji ima sve aspekte roba i format gospodara. To ga je samo utvrdilo u mišljenju da su ljudi bolesna bića, duboko podeljeni iznutra i lako ranjivi spolja. Prvi put mu se iskrala misao da je i on bolestan kada sve svoje napore ulaže da bude manje savršen i time više čovek. Bio je na putu da se zgadi sam sebi istovremeno pravdajući se time da je sve više čovek a sve manje robot.

Ona je počela da ga smara.

Morao je da upozna sve njene rodjake. Za svakog od njih brzo se uverio da su teški bolesnici. Jedan je hteo da ga siluje i završio je u bolnici. Ona je obećala da se to više neće dogadjati. Zbog porodičnih interesa išao je sa njom u posetu i doneo mu na njeno insistiranje cveće i narandže. U poverenju rekla mu je da je  taj isti rodjak pokušao i nju da siluje  pre dvadesetak godina.

Tada je nju spasao pas.

Tada mu je sinulo. Potrebno je da odustane od tekstova i prouči osobine i navike pasa. Intuitivno počeo je da stvara sliku da je dobar muž najviše nalik dobrom psu.

Jutarnju kafu joj je doneo četvoronoške. Svojim neonskim jezikom dotakao je njena stopala.

- Budalo jedna, kako si divan.
- Av, avvvvv,

- Dodji ovamo, izmasiraj mi vrat i ledja.
- Av,Av,
- Niže, baš je super.
- Av,av,

- Danas si rešio da budeš kuca.
- Av,av,

- Sutra moram na put. Sredi kuću, napravi moj omiljeni ručak i odvezi kola na popravku.
- Av,av...

Kada je izašla iz stana nekako mu je laknulo. U nastojanju da postane dobar muž postao je kvalitetan pas sa izgledom robota.Sažalio se na svoju budućnost. Nije mu objasnila važnost silovanja. Više je energije potrošila da mu objasni da su cveće i narandže neophodni za posetu silovatelju. 

On ima licencu za čoveka na pet godina. Samim tim može da bude silovan. Ne shvata razliku.

                                                                                                                                                                                                   možda se nastavi.......

                      

  

           Isak Asimov

Planete slične zemlji

Binarne zvezde

       

Jedna zvezda može biti slična Suncu, ali da ipak ne predstavlja pogodan inkubator za život. Pored mase i sjajnosti, ona naime, može imati neka druga svojstva koja bi onemogućavala da oko nje kruži neka planeta slična Zemlji.

Jedna zvezda može, na primer, nalikovati Suncu u svakom pogledu, ali da za pratioca nema jednu planetu ili više planeta, već drugu zvezdu. Postojanje dve zvezde koje stoje u bliskoj povezanosti najverovatnije bi ozbiljno osujetilo izglede da oko neke od njih kruži planeta slična Zemlji.

Pomisao o mogućnosti postojanja višestrukih zvezda nije pala na um astronomima sve do pre dva stoleća. Uostalom naše Sunce je zvezda bez stelarnog sadruga, tako da nam je ovakvo ustrojstvo izgledalo kao najprirodnije. Kada je ustanovljeno da zvezde, zapravo predstavljaju, druga sunca, za njih se automatski pretpostavilo da se javljaju pojedinačno. Postoje, doduše, zvezde koje na nebu stoje blizu jedna drugoj. Primera radi, u blizini Mizara, srednje zvezde u rudi Velikih kola, nalazi se jedna slabija zvezda, Alkor. Za ovakve >> dvostruke zvezde <<  smatralo se, medjutim, da su pojedinačne, ali da leže približno u istom pravcu posmatrano sa Zemlje, premda na sasvim različitim udaljenostima. Ispostavilo se da je upravo to slučaj sa Mizarom i Alkorom.

Tokom osamdesetih godina XVIII stoleća Vilijem Heršel počeo je da vrši sistematska izučavanja dvostrukih zvezda, u nadi da bi sjajnije ( i po svoj prilici bliže ) mogle da se polako, ali postojano kreću u odnosu na tamnije ( i po svoj prilici udaljenije). Ovo kretanje moglo bi da odražava kretanje Zemlje oko Sunca, te da tako posluži kao >> paralaksa <<  date zvezde. A na osnovu nje bilo bi moguće odrediti udaljenost dotične zvezde, što u to vreme još nije bilo postignuto.

Heršel je, doduše, uočio kretanje kod takvih zvezda, ali nikada takvo koje bi ukazivalo na prisustvo paralakse. Umesto toga, on je ustanovio da neke dvostruke zvezde kruže oko zajedničkog središta gravitacije. To su bile istinske dvostruke zvezde, medjusobno vezane gravitacionim putem, i dobile su naziv binarne, po latinskoj reči koja označava parove.

Godine 1802. Heršel je obznanio postojanje mnogih binarnih zvezda, a za njih se danas zna da predstavljaju veoma čestu pojavu u Vaseljeni.Medju sjajnim i poznatim zvezdama ima mnogo binarnih: Sirijus, Kapela, Prokion, Kastor, Spika, Antares, I Alfa Kentaura.

No, ne moraju se samo dve zvezde držati na okupu putem gravitacije. Tako, na primer binarni sistem Alfe  Kentaura A i Alfe Kentaura B)ima jednog  veoma udaljenog pratioca, Alfu Kentaura C, koji se nalazi na udaljenosti od otprilike bilion i šest stotina milijardi kilometara od središta gravitacije prvih dveju zvezda. Isto tako, jedan binarni zvezdani sistem može biti gravitaciono povezan sa drugim binarnim gravitacionim sistemom, pri čemu dva para zvezda kruže oko zajedničkog središta sile teže. Zna se za sisteme koji broje pet, pa čak i šest zvezda.

                                                                                         ***

U svakom slučaju, medjutim, kada neki višečlani sistem sadrži više od dve zvezde, one se javljaju u formaciji srazmerno zbijenih parova, koji su, pak veoma udaljeni od pratećih pojedinačnih ili binarnih zvezda.

Drugim rečima, zamislimo da oko zvezde A, koja je član binarnog sistema, kruži jedna planeta. Zvezda B verovatno bi se nalazila dovoljno blizu da vrši značajne uticaje na tu planetu. Ona bi, na primer, mogla da vlastitim zračenjem pojača zračenje zvezde A u različitom obimu u raznim vremenima. Isto tako, njeno gravitaciono privlačenje moglo bi izazvati nepravilnosti u orbiti planete, koje inače ne bi postojale.

S druge strane, ukoliko bi binarni sistem A-B bio povezan sa jednom trećom zvezdom, sa još jednim binarnim sistemom ili i sa zvezdom i sa binarnim sistemom, svi bi se ovi dodatni članovi nalazili toliko daleko da bi imali status bilo koje druge zvezde, odnosno ne bi vršili nikakav poseban uticaj na razvoj života na pomenutoj planeti.

Nas stoga u ovoj knjizi zanimaju samo binarne zvezde.
Nema ničeg neobičnog u pogledu njihovog postojanja.
Dok se početna maglina kondezuje, obrazujući planetni sistem,neka od planeta može, slučajnošću turbulencije, da privuče dovoljno mase i tako i sama postane zvezda. Da je, kojim slučajem, tokom razvoja našeg Sunčevog sistema Jupiter sakupio šezdeset pet puta više mase, taj gubitak ne bi bio od posebnog značaja po masu Sunca. Naša zvezda bi i dalje u velikoj meri imala svoj sadašnji izgled, dok bi Jupiter predstavljao tamnu zvezdu  >> crvenog patuljka << . Sunce bi u tom slučaju bilo deo binarnog sistema.

Takodje je moguće da se prvobitna maglina kondezuje manje ili više ravnomerno oko dva središta i tako stvori zvezde približno jednakih masa, od kojih bi obe bile manje od našeg Sunca, kao u slučlaju binarnog sistema 61 Labuda; ili bi svaka bila približno jednakih razmera kao Sunce, što je slučaj sa binarnim sistemom alfe Kentaura; treća mogućnost je da budu veće od Sunca, kao kod binarnog sistema Kapela.

Dve zvezde mogu, ukoliko su različitih masa, da imaju potpuno raznorodne istorije. Masivnija zvezda brže bi napustila glavni niz, raširila se u crvenog džina, a potom eksplodirala. Njeni ostaci zatim bi se kondezovali u malu, gustu zvezdu, dok bi manje masivan član sistema ostao na svom mestu u glavnom nizu. To je, na primer, slučaj sa Sirijusom, koji za pratioca ima jednog belog patuljka, odnosnomalo, zgusnuto sunce,koje je preostalo nakon eksplozije prvobitne džinovske zvezde. Prokion takodje poseduje, kao pratioca, belog patuljka.

Ukupan broj binarnih sistema u Galaksiji ( a po svoj prilici i u Vaseljeni uopšte ) iznenadjujuće je veliki. Tokom skoro dva stoleća od kada su otkriveni, procene njihove učestalosti neprekidno su se povećavale. U ovom trenutku, sudeći na osnovu primera zvezda koje su nam dovoljno blizu, tako da se podrobno mogu izučavati, smatra se da izmedju pedeset i sedamdeset odsto svih kosmičkih sunaca spada u red članova binarnih sistema. Kako bismo ponovo imali na raspolaganju jednu konkretnu cifru, opredelimo se za srednju vrednost i zaključimo da šezdeset odsto svih zvezda, pa dakle, i šezdeset odsto zvezda sličnih Suncu, ulazi u sastav binarnih sistema.

***

Ako podjemo od činjenice da svaka zvezda slična Suncu može da obrazuje binarni sistem sa zvezdom bilo kojem mase, onda, imajući u vidu razmere zvezda različitih masa, možemo izvršiti razložnu podelu sedamdeset pet milijardi zvezda koje postoje u Galaksiji u sledeće grupe:
Trideset milijardi zvezda ( četrdeset odsto ) spada u pojednačne. Dvadeset pet milijardi zvezda ( trideset tri odsto ) spada u binarne zvezde sa jednim patuljastim članom.

Osamnaest  milijardi ( dvadeset četiri odsto ) spada u binarne zvezde iste veličine.
Dve milijade ( tri odsto ) spada u binarne zvezde sa jednim džinovskim članom.
Treba li sada da eliminišemo četrdeset pet milijardi zvezda sličnih Suncu, koje ulaze u sastav binarnih sistema, kao nepogodne inkubatore za život ?

U svakom slučaju, može se ne računati na dve milijarde zvezda sličnih Suncu, koje spadaju  u red binarnih sistema s jednim džinovskim članom. Znatno pre nego što bi zvezda slična Suncu stasala do onog doba kada bi na nekoj planeti što kruži oko nje inteligencija stekla priliku da se začne, njen parnjak bi eksplodirao kao supernova. Toplota i zračenje obližnje supernove nesumnjivo bi uništili svaki eventualni život na planeti.

Šta je sa preostalih četrdeset tri milijarde zvezda koje ulaze u sastav binarnih ? Pre svega, može li  jedan binarni sistem uopšte posedovati planete ?

Može se pretpostaviti da bi, ako se maglina kondezuje u dve zvezde, one bile dvostruko efikasnije u sakupljanju materijala od jedne. Eventualna planetna gradja, koja bi izbegla domašaju jedne zvezde, sigurno bi postala plen druge, tako da bi na kraju postojale dve zvezde, ali bez planeta.

No, da ipak ne mora biti tako pokazuje slučaj zvezde 61 Labudova – prve čija je udaljenost izmerena još 1838. godine, i za koju se danas zna da se nalazi na razdaljini od nas 11.1 svetlosnih godina.

Kao što sam već napomenuo, 61 Labuda spada u red binarnih zvezda. Dva člana ovog sistema, 61 Labuda A i 61 Labuda B, nalaze se na udaljenosti od dvadeset devet sekundi luka, posmatrano sa Zemlje ( što približno iznosi šezdeset četvrti deo širine punog Meseca ).

Obe ove zvezde manje su od našega Sunca, ali su i dovoljno velike da ulaze u sastav zvezda sličnih Suncu. Prva 61 Labuda A, odlikuje se masom od 0.6 Sunčeve, dok druga 61 Labuda B, dostiže približno polovinu mase naše zvezde. Prva ima prečnik od devet stotina pedeset hiljada kilometara, a druga od oko devet stotina hiljada. Prosečna razdaljina medju njima iznosi oko dvadeset milijardi i četiri stotine miliona kilometara, što je nešto malo više od dvostruke prosečne udaljenosti izmedju Sunca i Plutona; zvezde prave pun krug oko zajedničkog središta gravitacije jednom u sedam stotina dvadeset godina.

***

Ako zamislimo Zemlju kako kruži oko jedne od zvezda iz sistema 61 Labuda na istoj razdaljini kao i oko Sunca, drugi član sistema izgledao bi, u različita vremena, kao svetlo, zvezdoliko telo na nebu; nikakav vidljivi disk ne bi se mogao razaznati, sa zvezde ne bi stizale značajnije količine zračenja i ne bi postojalo njeno osetnije gravitaciono dejstvo.

Ova okolnost daje nam za pravo da pretpostavimo mogućnost kako obe zvezde iz skupine 61 Labuda poseduju po jedan planetni sistem, koji bi u pogledu razmera približno odgovarao Sunčevom; dva planetna sistema ne bi vršila nikakvo medjudejstvo.26

U slučaju sistema 61 Labuda ne moramo se, medjutim, u potpunosti osloniti na pretpostavke. Upravo u vezi sa ove dve zvezde, naime, otkriveni su prvi nalazi koji ukazuju na postojanje jednog planetnog tela izvan sunčevog sistema. Na osnovu talasastog menjanja udaljenosti izmedju dve zvezde dok kruže jedna oko druge izveden je zaključak o prisustvu i trećeg tela, 61 Labuda C. Obim pomenutog talasanja navodi na pomisao da je posredi džinovska planeta, možda osam puta veća od Jupitera.

Sovjetski astronomi iz Pulkovske opservatorije blizu Lenjingrada vršjili su podrobna osmatranja orbita dve zvezde iz sistema 61 Labuda; nakon što su obavili merenja nepravilnosti njihovih talasanja, istupili su 1977. godine sa hipotezom da tamo postoje tri planete. Prema njihovom mišljenju, 61 Labuda A ima dve velike planete, od kojih je jedna šest puta, a druga dvanaest puta masivnija od Jupitera, dok oko 61 Labuda B kruži jedna planeta sedmostruko masivnija od Jupitera.

Ovde su posredi veoma delikatna osmatranja. Sićušne promene u kretanju zvezda iz sistema 61 Labuda jedva da se mogu razaznati, tako da nije isključena mogućnost sitnih pogreški prilikom merenja ili tumačenja dobijenih razultata.

No, dok se ne dodje do nekih pouzdanijih nalaza, moramo prihvatiti zaključak da oba člana pomenutog sistema (koji spadaju u red zvezda sličnih Suncu ) poseduju planete – bar one džinovske. A ako postoje džinovske planete, ne mora se mnogo zaći u polje spekulacija da bi se pretpostavilo prisustvo i većeg broja manjih planeta, satelita, asteroida i kometa – čije sasvim skromne razmere u okviru medjuzvezdanih udaljenosti ne ostavaljaju nikakvog traga na talasanje matičnih zvezda. Razume se, ima i takvih binarnih sistema čije članove razdvaja manja udaljenost nego u slučaju sistema 61 Labuda.

Razmotrimo slučaj dve zvezde koje sačinjavaju binarnu skupinu Alfe Kentaura. Alfa Kentaura A odlikuje se masom od 1.08 Sunčeve, a Alfe Kentaura B masom od 0.87 Sunčeve. Prosečna razdaljina izmedju ove dve zvezde iznosi oko tri i po milijardi kilometara. One, medjutim, kruže oko zajedničkog središta gravitacije po eliptičnim orbitama, tako da se povremeno približuju na sasvim malu razdaljinu. Najveća udaljenost izmedju ove dve zvezde iznosi pet milijardi i tri stotine miliona kilometara, a najmanja milijardu i sedam stotina miliona.

***

Zamislimo sada da Alfa Kentaura B kruži oko našeg Sunca na isti način kao što kruži oko Alfe Kentaura A. Ukoliko bi Alfa Kentaura B stajala na takvoj orbiti oko Sunca, ona bi, na najudaljenijoj tački svoje eliptične putanje, odlazila daleko iza Neptunove orbite, dok bi se, na najbližoj tački, primicala čak do Saturnove orbite.

S druge strane, ništa se ne protivi postojanju unutrašnjeg planetnog sistema. Ako bi Alfa Kentaura B kružila oko našeg Sunca kao što kruži oko Alfe Kentaura A, mi na Zemlji teško da bismo mogli zapaziti razliku zatvorenih očiju. Alfa Kentaura B izgledala bi blistavo, zvezdoliko telo na nebu, koje bi, kada je najbliže, bilo pet hiljada puta svetlije od punog Meseca, odnosno Sunce bi od njega bilo sjajnije sto puta. Ono bi zračilo toplotom u rasponu od 0.1 do jedan odsto Sunčeve, u zavisnosti od toga na kom je delu orbite, što nama ni u kom slučaju ne bi predstavljalo neku smetnju. Isto tako, gravitaciono dejstvo ove zvezde ne bi vršilo nikakav  bitniji uticaj na Zemljinu orbitu.

Saobrazno tome, i Alfa Kentaura B bi mogla posedovati unutrašnji planetni sistem. Planeta koja kruži u granicama njene ekosfere ( koja bi se, razume se, nalazila bliže matičnoj zvezdi nego što je to slučaj sa ekosferama i Alfe Kentaura A i Sunca ) ne bi trpela nikakav značajniji uticaj nešto masivnije druge zvezde.

Kao u slučaju sistema 61 Labuda, i Alfa Kentaura A i Alfa Kentaura B posedovale bi ono što bismo mogli označiti kao >> korisnu ekosferu <<  - takvu, naime, u kojoj bi planeta slična Zemlji mogla kružiti, a da pri tom ne bude pod ozbiljnijim uticajem drugog člana binarnog sistema, kako u pogledu zračenja tako i u pogledu gravitacije.



Robert S. Harington iz američke mornaričke opservatorije izvestio je 1978. godine o rezultatima izučavanja orbita oko binarnih zvezda, koje su vršili veoma brzi kompjuteri.

Ukoliko zvezda slična Suncu ulazi u sastav binarnog sistema i ako je razmak izmedju dva člana ovog sistema najmanje tri i po puta veći od razdaljine izmedju ekosfere i zvezde slične Suncu, onda se može reći da je posredi korisna ekosfera. U slučaju našeg Sunčevog sistema, to bi značilo da bi Sunce moglo imati stelarnog pratioca na udaljenosti gde se sada nalazi Jupiter, a da on ne vrši bitniji gravitacioni uticaj na Zemlju. Ako bi taj pratilac bio nešto manje sjajan od  Alfe Kentaura B, njegovo dejstvo u pogledu zračenja na našu planetu takodje ne bi bilo značajno.

Postoje binarni sistemi čije se zvezde nalaze na manjoj udaljenosti od one koja razdvaja članove Alfe Kentaura.  Dve zvezde koje ulaze u sastav binarnog sistema Kapela deli razdaljina od svega osamdeset četiri miliona kilometara, što je manje od udaljenosti Venere od Sunca.

Nijedan član ovakvog binarnog sistema ne može posedovati planetni sistem po uzoru na Sunčev. Planetne orbite oko jedne zvezde nalazile bi se pod snažnim gravitacionim sistemom druge, tako da bi bile veoma nestabilne.

Ukoliko bi se, medjutim, neka planeta nalazila na većoj udaljenosti, ona ne bi kružila ni oko jedne ni oko druge zvezde, već oko njihovog zajedničkog gravitacionog središta. Za takvu planetu dve zvezde predstavljale bi, u gravitacionom pogledu, samo jedno loptasto telo.

***

Harington je izračunao da bi planeta, čija je udaljenost od gravitacionog središta binarnog sistema najmanje tri i po puta veća od razdaljine izmedju dve zvezde, imala stabilnu orbitu. U slučaju sistema Kapela to bi značilo da bi neka planeta mogla posedovati stabilnu orbitu ako se nalazi na udaljenosti od najmanje tri stotine miliona kilometara od gravitacionog središta.

U jednom binarnom sistemu, čije su zvezde na maloj razdaljini i odlikuju se pogodnom ukupnom limuznošću, takva spoljnja orbita lako bi se mogla naći u okviru zajedničke ekosfere dvaju sunaca. To je drugi način na koji binarni sistem može raspolagati korisnom ekosferom.

Postoje i takvi parovi zvezda, čiji članovi kruže oko drugog na tako maloj medjusobnoj razdaljini da čak ni naši najbolji teleskopi nisu u stanju da ih razluče kao posebna sunca. Činjenica da su ovde ipak po sredi parovi otkrivena je zahvaljujući spektroskopskim izučavanjima; tamne linije u spektrima ovih sistema se, naime, razmiču, pa ponovo spajaju, razmiču, pa ponovo spajaju, i tako neprestano.

Najjednostavnije objašnjenje jeste da su u pitanju dve zvezde na veoma maloj razdaljini koje kruže jedna oko druge,tako da dok se jedna udaljuje od nas, druga nam se približava. U tom slučaju, prva bi izazivala crveni pomak, dok bi druga istovremeno stvarala ljubičasti pomak, što bi za posledicu imalo pojavu razmicanja tamnih linija u spektru. Isto načelo uslovljava i proširenje linija rotirajućih zvezda. Kruženje dve zvezde jedne oko druge brže je od okretanja jedne zvezde oko vlastite ose, tako da u drugom slučaju proširenje ide sve do tačke razdvajanja u dve zasebne linije.

Godine 1889. američki astronom Edvard Čarls Pikering (1846 – 1919) uočio je razmicanje spektralnih linija kod sistema Mizar; bio je to, zapravo, prvi otkriveni >> spektroskopski binarni sistem << . Članovi Mizara nalaze se na medjusobnoj udaljenosti od sto šezdeset četiri miliona kilometara, što predstavalja veći razmak nego u slučaju zvezda iz sitema Kapela. No bez obzira na tu okolnost, zvezde iz Mizara nije moguće razlučiti kao pojedinačne usled velike udaljenosti koja nas razdvaja od njih.

Ima i takvih spektroskopskih binarnih sistema čiji se članovi nalaze na znatno manjoj udaljenosti. Njih može da razdvaja jedva milion kilometara, tako da se gotovo dodiruju, praveći pun krug oko zajedničkog središta gravitacije za svega nekoliko časova.

Ukoliko zamislimo Sunce kao dve zvezde, od kojih je svaka upola tamnija od naše i izmedju kojih stoji razmak manji od četrdeset  dva miliona sedam stotina hiljada kilometara – što je nešto ispod udaljenosti izmedju Sunca i Merkura – Zemlja bi se u takvom sistemu i dalje stabilno nalazila na svojoj orbiti. To, doduše, više ne bi bio slučlaj sa Merkurom i Venerom, ali naša planeta bila bi poštedjena svih poteškoća.

***

Postojale bi izvesne promene, doduše; zbir masa dveju zvezda bio bi veći od Sunčeve mase, što bi uslovilo da period Zemljine revolucije bude znatno manji od godinu dana. Osim toga, s obzirom na promenljivost razdaljina dveju zasebnih zvezda, zemaljska godišnja doba bila bi po svoj prilici raznovrsnija nego do sada. No, nijedan od ova dva činioca ne bi trebalo da našu planetu učini nepogodnom za život.

Koliko, dakle, zvezda sličnih Suncu u našoj Galaksiji poseduje korisne ekosfere ?

Pre svega, osnovano je pretpostaviti da sve pojedinačne zvezde slične Suncu imaju korisne ekosfere – što znači da ih je trideset milijardi.

Kada su u pitanju binarni sistemi, odstranili smo sve zvezde slične Suncu koje za pratioca imaju džinovsku zvezdu ( ili malu, zgusnutu zvezdu, koja predstavlja kondezovani ostatak predjašnje džinovske zvezde što je eksplodirala ).

Od osamnaest milijardi zvezda sličnih Suncu, čiji je binarni par takodje zvezda slična Suncu, možemo pretpostaviti – sasvim konzervativno – da samo jedna trećina raspolaže korisnim ekosferama, što bi značilo da u ovu kategoriju spada šest milijardi sunaca. Dalje, takodje možemo pretpostaviti – ovog puta posredi je čisto nagadjanje – da ima četiri milijarde binarnih sistema sa obe zvezde sličlne Suncu, u okviru kojih samo veća poseduje korisnu ekosferu; isto tako, nagadjanjem dolazimo do broja od milion binarnih sistema ove vrste kod kojih obe zvezde slične Suncu raspolažu po jednom korisnom ekosferom.

Šta je, na kraju, sa onim binarnim sistemima u kojima zvezde slične Suncu za pratioce imaju patuljaste zvezde ?  Procenili smo da u Galaksiji postoji ukupno dvadeset pet milijardi takvih sistema. Znatno je manje verovatno da će patuljasta zvezda vršiti neki ozbiljniji uticaj na planetni sistem, bilo u pogledu gravitacije ili zračenja, nego kada je u pitanju neka veća zvezda. No, budimo ponovo konzervativni i procenimo da samo dve trećine ovakvih zvezda sličnih Suncu poseduje korisne ekosfere, što bi značilo da ih ima približno šesnaest milijardi.

Tako dobijamo našu četvrtu vrednost :
4. Broj zvezda sličnih Suncu u našoj Galaksiji koje raspolažu korisnom ekosferom, iznosi pedeset dve milijarde.



                                                                                                                                                                                                                         Obrada: Posada

---

---

         Adrijan Rogoz

Oltar stohastičkih bogova

Sve je počelo jednim zaboravom. Homer očigledno nije znao da
mirne vode Lete i dalje izviru na našem svetu. A kako svaka posledica
ima uzrok — a ovaj posledicu — nije isključeno da se zaborav javio
istovremeno kad i klica života, kao negacija života: smrt.
Homer Hiden je snuždeno sedeo u kabini bolida u kojem je trebalo
da pređe čitavu državu Alabamu, od Mobila — luke na jugu — do
Hantsvila, mesta na granici države Tenesi.
Homerov pogled bio je prikovan na pokazivač brzine koji je nervozno
oscilirao oko brojke od 950 km/h, ali su se njegove misli kretale u
drugom smeru, ka njegovom prošlom životu, jadnom i bednom, i ka
budućem, još bednijem, koji ga je čekao tamo, u Haundsvilu,1) kako
je ironično prekrstio grad prema kojem je jurio punom brzinom. I
mada su mu misli bile sumorne, nije ni slutio da ga četiri minuta
kasnije očekuje veliki potres. Odista, kako bi njegov slabašni ljudski
duh, koji je tako malo znao o vlastitoj prirodi, mogao da posumnja
u veštinu s kojom ga je sićušni elektronski mozak bolida, na jastucima
od vazduha, vodio po superautoputu majstorski  napravljenom od sli-
venih smola? Zašto je morao da ode iz Mobila, da okrene leđa prošlosti,
da se posvađa sa Barbarom? Vrtoglava brzina života... Homer je
bio zabezeknut; tek tada je shvatio da njegov auto leti brzinom od
970 km/čas, a izgledalo je kao da se ne miče. To je varka koju stvara
brzina (neki kažu, njen »paradoks«): ma kako bila velika, čovek se
odmah navikne i više je ne oseća. Zato je stalno povećava; a to je
upravo uništilo njegov život: stalno, ludo ubrzavanje.
Homer pogleda na časovnik. Trebalo mu je još prilično vremena
da stigne tamo kuda je pošao — pomislio je — dovoljno da prestigne
vreme. Nije ni slutio da mu je ostalo još svega tri minuta. »Progres«,
promrmlja on, kao da izgovara psovku. Barbara je takođe govorila o
progresu, mada je nju interesovao samo standard... Još jedna iluzija,
a postanete je svesni tek kad počne da vas muči i da vas uništava.
Rasejano je pritisnuo dugme za vidljivost. Pred njim se ukazala uzbud-
ljiva panorama nasipa po kojem su jurile hiljade aeroglisera, ali u tom

trenutku je prema svemu tome bio hladan, osećao je čak i gađenje.
Uostalom, u uputstvu o vožnji na ultrabrzim trakama preporučivalo
se da oni koji imaju slabe nerve ne posmatraju prolazak bolida. Na
levoj strani nazirale su se desetine koridora za različite brzine, —
raznobojne mrlje koje su ostajale pozadi što su se više kretale u spo-
ljašnjem pravcu. Na desnoj strani dizala se strma obala koja se nad-
nosila nad hučne vode reke Tombigbi. Ispred Homera i iza njega
videla su se, kao da podrhtavaju u mestu, vozila koja su se kretala
istom brzinom. Ponekad su se aerogliseri približavali na nekoliko
decimetara, ali nisu mogli da se dodirnu. U stvari, njihovi motori
stvarali su vazdušne jastučiće, ne samo u karoseriji, već i ispred vozila
i iza njega. Postojala je, uostalom, neka vrsta telepatije među elektron-
skim mozgovima ugrađenim u kola koja su se kretala po nasipu: me-
đusobna veza koja je bila kadra da uzajamno reguliše brzine. U slučaju
nesreće obično je dolazilo do izbacivanja uvis. Homer se užasnuo pri
pomisli na haos koji bi mogao da izazove jedan jedini sudar.
Do kobnog trenutka bilo je ostalo još 1’5” i, snažno, onako kako
strašna budućnost može da utiče na naš duh, njegova svest poče da
tone u košmar. Odjednom je shvatio da je njegov raskid sa Barbarom
neumitan i gotovo u istom času, upravo zato što se oslobodio uticaja
onoga što je do juče bilo nužno, on ponovo oseti kako ga obuzima
duboka i istinska Ijubav. Oči — zelene, kosa — kestenjasta... 43”,
42” ... potiljak, usne — lako nakarminisane, sa maljicama ... 38", 37"
... grudi, ramena, kolena — čedni kao sve stvari otrgnute od traja-
n ja... 29", 28"... i ponovo njena kosa koja pada kao slap; ne, skup-
Ijena u punđu — ali ipak pada kao slap... usta koja pitaju nešto što
se ne čuje __ 23", 22” i opet oči, sve krupnije, sve dublje ... celo njeno
lice, s raznim izrazima kao da učestvuje u nekoj igri, a istovremeno
ozbiljno, kao pri obredu... 17”, 16” ... kao da je on nju već video s
onu stranu neke cme, nepremostive vode... 9”, 8” ... Barbara, vrati
se! — zaurlao je, mada je on odlazio... 5”, 4” ... Ali, već je bio ništa-
vilo i samo je užasna inercija želje, kao u nekom transu, pokrenula
njegovu ruku... 3” ... i šaku... 2” ... i prst koji je, želeći da pritisne
dugme »povratak« ... 1”, 5 ... pao na dugme »ubrzanje« ... 1” ... i u
magnovenju, shvativši grešku, apsurdno pritisnuo komandu — pre-
kid ... »nula«!
U to vreme, na vozilu koje se kreće punom brzinom, ručne komande
su se veoma retko koristile, kao što se retko povlačila alarmna ručica
u nekadašnjim vozovima. Mogla se tražiti promena koridora ili Iansi-
ranje; oba manevra izvodila su se vertikalnim izbacivanjem bolida.
Međutim, u svakom slučaju, naredbe nisu smele da budu ni nejasne
ni protivrečne. Na većini puteva putnik nije mogao da interveniše;
putovanje je bilo programirano na samom početku, a u slučaju više
sile ostala vozila istiskivala su oštećena kola s puta. Ali, pošto su
mnogobrojni tehnokrati imali palate u zaleđu Meksičkog zaliva, veliki
drum kojim se vozio Homer bio je put za povlašćene. Zato je sistem
autoputa, kad je dobio nelogičan nalog, u prvi mah pokušao da ispuni
želju vozača. Uskoro je, međutim, stigla druga naredba, potpuno
besmislena.

U nekoliko delića sekunda, duž stotina kilometara autoputa, elek-
tronski mozgovi davali su sumanute signale, kao da su pokušavali da
shvate besmislene manevre, da im se suprotstave, da ublaže njihove
posledice, đa Iokalizuju katastrofu... Komandne table slale su znake
za uzbunur najviše su bili iznenađeni putnici koji su se nalazili na
kraju džinovske kolone, jer je kod njih odjednom postalo tesno. Posle
prijema naredbe, ordinatori na prvim bolidima povećali su brzinu.
Jedan za drugim, automobili su leteli kao da ih nosi vetar. Nekoliko
pilota reaktoptera, koji su leteli iznad povorke, bili su zaprepašćeni
kad su sve to videli. Ali, gotovo istovremeno, došlo je Homerovo »stop«.
Pošto su naređenja prevršila svaku meru i pošto je najzad shvatio da
u njima nema nikakve logike, sistem megaputa doneo je odluku da
Homerov auto treba da odleti u vazduh.
Evo kako se to dogodilo: Homerova kabina izbačena je uvis, a ostatak
vozila pretvorio se u prah.
Bio je to početak onog lančanog niza događaja koji je doprineo da
Homer postane »slavan slučaj«.
Po pravilu (reč je, naravno, o relativnoj važnosti pravila, jer se radi
o nesrećnom slučaju) trebalo je da se Homerova kabina, posle izbaci-
vanja uvis, pretvori u malu letelicu koja bi mogla da prevali nekoliko
kilometara. Ali, stvari su išle drugačijim tokom. Izloženi strahovitom
pritisku, bolidi koji su išli iza Homera takođe su eksplodirali. Oni koji
su se kretali po drugim trakama, imali su utisak da je prekoračeni
koridor maksimalne brzine odjednom eksplodirao i da izbacuje u
vazduh bezbroj koleoptera. Uostalom, svi su aterirali izvan megaputa,
živi i zdravi. Jedino se Homerova kabina sudarila sa kabinom koja je
iskočila posle nje. Sudar je bio žestok. Barbarine oči iskočiše iz očnih
duplji, a zatim utonuše u tamu. Mozak koji ju je prizivao, snažno oseti
da ga ona odbija. U sudaru dva aparata oštećena je samo Homerova
kapsula: na njegovu nesreću (ali i nesreća je relativan pojam) jedno
krilo je naprslo. Kapsula je sletela pravo na prednji deo jednog bolida
koji se kretao koridorom maksimalne brzine i koji se od udarca ta-
kođe pretvorio u leteću kabinu. Kao pločica kada je poduhvati štap
za golf, inertna Homerova kugla ponovo je lansirana u vazduh. Ona je
preletela preko strme obale i vinula se ka reci iznad koje je prijatno
zujao džinovski helikopter. Nije prošao ni minut od početka tog izlu-
đujućeg spektakla, a do ordinatora autožira već je stiglo upozorenje.
Njegove televizijske kamere odmah se usmeriše prema spoljašnjoj ivici
megaputa, kako bi za nekoliko televizijskih kanala snimile trenutak u
kojem se Homerova kapsula pojavila na ekranu.
Na njegovu sreću (a i sreća je relativna) Homer je bio još u nesvesti
kad je ogromna elisa helikoptera prepolovila njegovu kuglu kao jabuku.
Milioni televizijskih gledalaca posmatrali su sa zaprepašćenjem kako
čovek ispada iz kapsule, kao puž iz ljušture.
Dok je ogromno krilo elise prodiralo u strano telo, jedna metalna
teleskopska kuka, na čijem se kraju nalazila mreža od plastične mate-
rije, odvojila se i poduhvatila Homera. Ali, slučaj je nadigrao tehničko
savršenstvo. Dok je kabina padala, jedna njena polutka pocepala je

mrežu i, pošto je brzina bila velika, čovek je proleteo kroz veliki otvor
a od šoka mu se povratila svest. Uskoro se ponovo onesvestio!
To buđenje, u času dok je leteo pravo na metu koja je — bezoblična
i vrela — jurila prema njemu, bilo je pravi košmar. Mnoštvo aparata,
čija je moć ovoga puta bila usmerena da se izbegne susret sa jadnim
ljudskim telom, letelo je oko njega. U tim grotesknim i zastrašujućim
vazdušnim kovitlacima Homer ugleda — ili mu se učinilo da vidi, jer
se, nekoliko sekundi posle osvešćivanja, njegov razum još kretao po
praznom — kako se nebo vrtoglavo spaja sa zemljom, a dole, duboko,
videla se zapenjena voda koja ga je neumoljivo privlačdla.
Pošto nije umeo da pliva, Homer je bio toliko priseban da pre nego
što padne u talase navuče na glavu kragnu od kaputa, kao kapuljaču,
i da od manžetni napravi rukavice. Znao je da će ga to spasti da se ne
udavi. Odista, čim je dodirnuo vodu, njegovo telo prekrilo se omotom
koji ga je istovremeno štitio i upumpavao mu kiseonik.
Silina pada u talase bila je, međutim, takva da je nesrećnik ponovo
klonuo. Možda je tu u dubinama na nešto naleteo (to nikada nećemo
pouzdano saznati) ali, bilo kako bilo, njegov tanki zaštitni omot poce-
pao se dok je on bio još upola omamljen.
A tada se opet umešao neverovatan slučaj, jedan od onih koji su ga
proslavili: pao je pored fabrike koja se nalazila na dnu reke. Matica
ga je dovukla iznad vira radioaktivnog blata koje se izlilo na rečnu
obalu.
Kad se osvestio, video je da leži na peščanoj padini; nešto kao zub od
betona zadržavalo je njegovo telo da se ne otkotrlja u udubljenje koje
je jedan rečni rukavac ispunio crnim, zelenkasto-ljubičastim muljem.
Homer se odvukao do strme obale. Daleko, na levoj strani reke
Tombigbi, uzbudljivo su svetlucali neprekidni nizovi bolida. Na drugoj
strani, sunce je veličanstveno zalazilo iznad tih izvrnutih duga.
Mada ga ništa nije bolelo, osećao se usamljenim i slomljenim. Bio
je gotovo ravnodušan prema lepotama koje je posmatrao zamagljenim
očima. Nastavio je da hoda posrćući, pridržavajući se za šupljikavu
mermernu ogradu. činilo mu se da mu u mozgu treperi jedno malo
sunce koje zatim nestaje u arterijama. Nije sebi postavljao nikakva
pitanja. Išao je dalje s nekom besmislenom upornošću, mucajući reči
koje su samo za njega imale smisla.
Bio je na izmaku snage kad je stigao pred Stohastičku ložu. Ušao je
unutra kao u sklonište. Potpuno je zaboravio da je ranije sa sarkaz-
mom govorio o bogovima tih kibernetičko-statičkih oltara. Nekoliko
godina ranije, mladi zanesenjaci izumeli su neku vrstu robota sudbine,
koji su imali izvanredno pamćenje i đavolski složen način delovanja.
Postavili su ih u sve gradove na kontinentu.
Homer se pridržavao za zidove. Dočekala ga je prijatna svežina. Taj
čisti vazduh (klimatizovan) mirisao je na sneg, ozon i prolećno cveće.
Barbara se približavala smešeći se. Još je bila rumena posle partije
tenisa koju je upravo odigrala.

Prijatna elektronska muzika potisnula je njenu sliku. Zatim se čuo
neobičan zvuk uključenog ordinatora, a jedan metalni glas je rekao:
— Hajde, priđi!
Na »oltaru« se upalila cirkonijumska svetlost. Homer se hramajući
uputi ka njoj. U dnu su se videla tri prozora s vlažnim zelenim stakli-
ma, išaranim jednačinama koje su delovale elegantno, kao arabeske na
persijskim tepisima. Ispod svakog prozorskog luka nalazio se veliki
kristalni paralelopiped sa sekstilionima moletronskih ćelija. Dva oka,
dva uha, dve nozdrve i usta davale su tim stohastičkim božanstvima
neobičan, antropomorfni izgled. Podsećala su na tri simpatična i gro*
teskna čudovišta. Homer ih je posmatrao sa praznovernim strahom
životinje uhvaćene u zamku.
— Nasloni se na polugu koja ti je najbliža — obrati mu se blago-
naklono srednji paralelopiped na čijem je postolju stajala pločica sa
natpisom od fosforescentnih slova: BOG NIŠTAVILA.
— Ispričaj nam sve što ti se dogodilo — reče desni paralelopiped
(BOG KONCENTRACIJE).
Homer pusti nekoliko grlenih zvukova; podsećali su na jecaj ili pri-
gušeni krik.
— Dobro! — reče bog. Na osnovu pabiraka tvojih sećanja i obave-
štenja dobijenih pre nego što si stigao, sastavio sam gotovo celu tvoju
priču. Klimni glavom ako me razumeš ...
Čovek posluša, ali mu je pogled bio unezveren.
— Jedinstven slučaj — progovorio je oduševljenim zviždukom levi
paralelopiped (BOG BRZINE). — Predlažem da se ono što je ostalo
od njegovog duha umnoži, prevede i izrazi ljudskim glasom.
Crveni piezo-odašiljač, koji se nalazio iza Homera, zadahta:
— Šta se ovo dešava? Šta hoćete od mene?
— Izvrsno! — odgovori smejući se bog koncentracije. — Dobićeš
odgovor na sva pitanja, čak i na ona koja nećeš umeti da postaviš.
— Ništa mi ne tražimo od tebe, bolje rečeno, više ništa — blago
reče bog ništavila. — Samim svojim dolaskom snabdeo si nas onim
što je najdragocenije na ovoj planeti. Reč je o apsurdnoj neverovat-
nosti koja je postala stvarnost. Evo, ponovićemo ukratko:
— Među hiljadama kubnih parseka, Zemlja predstavlja retku pojavu
— nastavljala je da govori desna misleća kutija. — Njene izuzetne
solarne mogućnosti susreću se u 10—5 slučajeva u jednoj galaksiji.
Međutim, planeti nastanjenoj razumnim bićima potrebni su i drugi
uslovi: odgovarajuća udaljenost od zvezde, magnetno polje koje zadr-
žava štetnu radijaciju, džinovski tečni omotač u kojem se začinje život,
povoljna atmosfera i mnogo drugih uslova koji stepen neverovatnosti
podižu na 10—10. ..
— Glu-post... glu-post... glupost, ponavljao je unutrašnji Homerov
glas, amplificiran kao izbezumljeno zvono koje zvoni na uzbunu ogla-
šavajući požar u selu.
— U stvari, imaš pravo — javilo se centralno božanstvo, ozbiljnim
i škripavim glasom. — Bio je potreban upravo taj izuzetni sticaj okol-
nosti da biste se vi, crvići, pojavili na Zemlji. Tek posle džinovskih
reptila mogla je da se javi vrsta sićušnih sisara. Nekoliko hiljada puta

počinjala su nova vremena pre nego što ste uspeli da prekrijete Zemlju
milijardama svojih tela, na čijem se vrhu nalazi glava veličine čiode
koja pomalo i misli.
— Zašto sam ja ovde? Šta hoćete od mene? — smešno je jadikovao
Homerov glas. Imao se utisak da mu se duh odvojio od tela.
— Stigao si do nas zahvaljujući zakonu verovatnoće koji se pribli-
žava nuli — zujao je srednji bog s oltara, pomirljivim tonom u kome
je bilo i divljenja. — Predstavljaš sasvim izuzetan slučaj!
— U savremenom drumskom saobraćaju do sudara dva bolida može
da dođe jednom u deset godina — ljubazno je objašnjavao bog brzine.
— Sudar jednog bolida s druga dva, u intervalu od nekoliko sekundi,
moguć je jednom u sto godina. Po zakonu verovatnoće, potonji sudar
istog vozila s letelicom javlja se jednom u hiljadu godina, a to što je
tvoju kapsulu probila elisa helikoptera predstavlja pravo čudo koje se
dešava jednom u deset hiljada godina. činjenica da si iz svega toga
izvukao živu glavu povećava brojku na sto hiljada godina, a zahvaljujući
okolnosti u kojoj je polutka tvoje kabine procepila mrežu za spasavanje
cifra se povećava na milion godina. Dalje, slučaj je hteo da ne pogineš,
i to je već deset miliona godina, a osvešćivanje u toku pada donosi sto
miliona godina. Kad si uspeo da navučeš zaštitni omot povećao si
verovatnoću na milijardu godina. Imao si sreću da padneš u vodu, a
ne na zemlju, i to je deset milijardi godina.
— Tako si dostigao vek jednog sunčevog sistema — komentarisao je
bog koncentracije.
— Imao si sreću da te struja dovuče na dno reke... to je već sto
milijardi...
— Vek trajanja jedne galaksije!
— Stigao si živ do nas, a to je moguće jednom u hiljadu milijardi
godina.
— A sve je to samo dah kosmosa! — zaključio je bog ništavila.
Homer se u početku nekako i oslanjao na polugu ispred oltara, a
sada je visio kao marioneta opuštenih ruku i groteskno raširenih nogu.
Metalna šipka pridržavala ga je ispod pazuha.
— Da li ste vi Barbara Hamilton?
— Da — odgovorio je začuđeni ženski glas. — Ali, kako znate?
To je amplifikator reprodukovao »zvučnu putanju« Homerovog
sećanja.
— Adrien Gord mi je pričala o vama i upravo sam vas tako za-
mišljao...
— Neverovatno!
— Potpuno odgovarate predstavi koju sam o vama stvorio.
— Veoma ste Ijubazni.
— Zar to nije znak da vas je sudbina meni poslala?
— Zaista! — odgovori dubok i malo uznemiren Barbarin glas.
Pred zamućenim i zakrvavljenim Homerovim očima stakla su se
pretvarala u svetlosti udaljene metropole, a tri oltara u neprekidni i
veseli karusel.
Analiza u delta talasima! — zapovedio je bog koncentracije.

Dve metalne ruke, precizne i ravnodušne, spustile su se ko zna odakle
i zgrabile ispod pazuha taj ljudski dronjak, izgubljen u kosmoparku
svoje mladosti.
— Kad bi ovaj trenutak prolaznosti mogao da se zadrži zauvek! Kao
serafinski jecaj violine... Kao neobična blagost testere koja izaziva
snažne osećaje po čitavom mom telu ...
— Živećeš još samo pet sekundi — službenim tonom, kao kada se
komanduje lansiranjem u kosmos, objavio je bog brzine dok su se
detektorski zraci, raznobojni i nevidljivi, požudno ukrštali preko Ho-
merovog tela.
»Glas« koji je reprodukovao unutrašnji govor čoveka što su ga me-
talne ruke razapele na krst nije u sebi imao ničeg ljudskog; bio je kao
magnetofonska traka koja se okreće velikom brzinom. Ta traka je
predstavljala čitav jedan život. Da se okretala sporije, verovatno bi
trajala onoliko koliko traje jedan život.
— Homere Hidenu, — zašišta bog ništavila — ti si biće koje se po-
javljuje samo jednom u kosmosu. Stoga uživaj u svojoj jedinstvenosti!
— Amplifikatori integratori! — čula se komanda boga brzine.
— Vidno polje postalo je bezgranično, a čitav nebeski svod za Ho-
mera pretvorio se u Barbarin osmeh.
Posle toga čovek je počeo da se trese, a stisak osetljivih metalnih
ruku popusti, kao da su se uplašile. Homer se srušio pred stohastičke
oltare, a mlaz krvi potekao mu je iz usta.
— Kako je čudno što i smrtnici najređe vrste mogu za nešto da se
vežu! — uzviknu bog koncentracije. — Inače, slučaj je bio sjajan!
Snopovi svetlosti koji su do tada opipavali Homerovo telo povukoše
se kao da se gade.
— Već sam ti rekao da si zaražen ništavnim osećanjem lepote —
izgovori ravnodušno bog ništavila.

                                                                                                                                                        

---