Кум и његова прасица

Један сељанин замоли некаква другога богатијег од себе у истоме селу да му купи једно мало прасе, јер сам није имао откуда да га купи, па кад узрасте да га подијеле ; и ови му га купи. Кад дође вријеме да се прасе убије помисли у себи онај сиромашни сељак да није право да му управ половицу од њега да, па не знајући, како би урадио или да му од њега ништа не да а поштен остане, пође и своме куму да се свјетује. Кум му рече:

Ти прасе убиј пред вечер и јави ортаку да сјутрадан дође ујутро, да га с тобом подијели, па кад дође ујутро, почни кукати и плакати и реци му да су прошле ноћи украли, а прасе мртво објеси о прозору да виси.

Сељанин се обрадује, како ће цијело њему остати, и учини онако како га је кум свјетовао. Кад сељанин прасца закоље и објеси, кум се привуче по ноћи и прасе украде. Кад ујутру сељанин види да збиља прасца нема, он брже-боље кукајући ка куму и каже му:

 -  Куме, ах забога, мени украдоше ноћас прасца.
 -  Тако, тако, куме вазда говори – рече му кум.
                    А он опет рече:
           -   Ма збиља ти говорим, куме, тако ми светога Јована који је међу нама.

                    А кум опет:
           -   Тако, тако, куме вазда говори
           -   Али се не шалим, чујеш, него су ми га украли ! - рече опет сељак.
               А кум опет једнако:
           -  Тако, тако, куме  - те ортацима не допадне ни дијел.

Верујеш магарцу а мени не верујеш

Потражи једном сусед од Насрадин-хоџе магарца на зајам. Насрадин-хоџа одговори да му магарац није ту. Али, уто се из штале зачу њакање магарца па сусед рече:

    - Видиш, да ти је магарац ту! Чујем га где њаче из штале.
    - Баш си ти неки чудан човек – наљути се Насрадин-хоџа – више верујеш магарцу него мени.

                     Звезда Даница

Како је постала  Звезда Даница

Дјевојка је Сунцу говорила:
„Јарко Сунце љепша сам од тебе !
Ако ли се томе не вјерујеш
ти изиђи на то равно небо,
ја ћу изић′ за гору на воду.” -
Када јутро ведро освануло,
излазило на небо Сунашце,
а дјевојка за гору на воду.
Угледа је лијепо Сунашце,
угледа је кроз јeлово грање -
кол′ко се је ашик учинило,
трипут је се Сунце заиграло,
па одвуче лијепу дјевојку,
да је узме себи за љубовцу
од ње поста звијезда Даница.

           
Браћа Грим
Шесторица кроз васцели свет пролазе

Био једном један човек који је знао свакојаке вештине. Био је у рату и држао се храбро и ваљано, али кад се рат завршио, отпуштен је из војске и добио је три марјаша за попутнину.

„ Чекај само”, рече он, „нећемо тако”. Нађем ли људе какви ми требају, цар ће ми предати све државно благо.”

Потом сав бесан отиде у шуму и онде виде некаквог човека који је ишчупао шест дрвета као да су сламчице. Он му рече:

„ Хоћеш да будеш мој слуга и да пођеш са мном ? “
„ Хоћу “, одговори овај, „ али најпре да однесем мајци нарамчић дрва “!, па узе једно дрво и обави га око осталих пет, забаци тај свежањ на раме и однесе га. Потом се врати и пође са својим господарем, који рече:

„ Нас двојица ћемо, вала, кроз васцели свет проћи. “

Идући тако, после неког времена наиђу на једног ловца који је клечео, уперио пушку инишанио. Господар га упита:

„ Ловче, шта то хоћеш да устрелиш ? ! ”

Овај одговори:

„ Две миље одавде на храстовој грани налази се једна мува, па хоћу да је погодим у лево око. “

„ Охо, пођи са мном”, на то ће бивши војник, „ ако нас тројица будемо заједно, проћи ћемо, вала, кроз васцели свет. “

Ловац одмах пристаде и пође с њим; онда наиђоше на седам ветрењача, чија су се крила вртела веома брзо, иако ни с леве ни с десне стране није допирао ветар, и ниједан листић није треперио. Тада ће војник:

„ Не знам шта то покреће ветрењаче кад ниоткуда ни дашка ветра “, па пође даље са својим слугама. Кад су прешли две миље угледаше једног човека који седи на дрвету, запушио једну ноздрву а дува кроз другу.

***

„ Забога, шта радиш ту горе ? “ упита војник. Човек одговори:

„ На две миље одавде налази се седам ветрењача, па ја, ево дувам да се окрећу. “
„ Охо, пођи са мном “ рече војник, „ ако нас четворица будемо заједно, проћи ћемо, вала, кроз васцели свет. “

Тада дувач сиђе с дрвета и пође с еима, а после неког времена опазише једног човека како стоји на једној нози док је другу окачио и положио поред себе. Тада рече војник :

„ Богме, баш си згодно удесио да се одмараш. “
„ Ја сам тркач “ , одговори овај, „ па сам откачио једну ногу да не јурим сувише брзо; јер кад потрчим на две ноге, бржи сам од птице у лету. “
„ Охо, пођи са мном, „ако будемо заједно нас петорица, проћи ћемо, вала,кроз васцели свет.“

На то он пође с њима, и не прође дуго а они сретоше једног човека који је имао шеширић на глави, који је накривио на једно уво. Тада му се војник обрати:

„ Баш кицошки ! Баш кицошки ! Ама што си тако накривио шешир на једно уво, изгледаш као будалина. “

„ Не смем друкчије “ , рече овај, „ јер кад ставим шешир право, завлада такав мраз, па се птице смрзавају по небу и падају мртве на земљу.
„ Охо, пођи са мном “ рече војник, „ ако нас шесторица будемо заједно, проћи ћемо, вала, кроз васцели свет.

Потом њих шесторица стигоше у један град укоме је цар овако обзнанио: онај ко се буде такмичио с његовом ћерком у трчању па је победи, тај ће је добити за жену; али ко изгуби, мораће да се опрости и са животом. Пријави се војник и рече:

„ Али ја желим да место мене трчи мој слуга. “
„ Онда мораш и његов живот понудити као залогу,тако да и својом главом јамчиш за победу.“

Кад то доконише и утврдише, војник прикачи тркачу другу ногу и рече му:

„ А сад буди хитар и помози да победимо. “

Било је пак одређено да победник буде онај ко први  донесе воде с једног веома удаљеног извора. Онда тркач доби један крчаг, а и царева ћерка један, па обоје потрчаше истог тренутка; али док се царева ћеркатек само мало удаљила, гледаоци већ нису могли видети тркача: чинило им се да је ветар фијукнуо поред њих. Он за тили час стиже до извора, захвати пун крчаг воде и окрену натраг. Али га при повратку обузе умор баш на пола пута; он онда спусти крчаг на земљу па леже и заспа. Под главу је пак подметнуо једну коњску лобању, која је ту лежала на земљи, да би му било тврдо под главом и да би се брзо пробудио.

            Большой детский хор : Пусть всегда будет солнце

У међувремену је царева ћерка – која је такође могла брзо да трчи, то јест онолико брзо колико то може обичан човек – стигла до извора па је скрчагом пуним воде похитала натраг. А кад је видела тркача како лежи и спава, она се обрадова и помисли:

„ Непријатељ ми је пао шака “,  па просу воду из његовог крчага и одјури даље.

Сад би све било изгубљено да, на велику срећу, ловац оштрих очију није стајао наврх дворца па је све видео. Он онда рече :

„ Неће, вала, царева ћерка изићи накрај с нама “, па напуни пушку и тако вешто нанишани да је метком избио тркачу коњску лобању испод главе, а њега није озледио. Тад се тркач пробуди, скочи и виде да му је крчаг опразан, а да је царева ћерка добро поодмакла. Али он не клону духом него с крчагом опет отрча до извора, поново захвати воде, и ипак тиже на цељ десет минута пре цареве ћерке.

„ Видите ли “, рече, „ тек сада сам раздрмао ноге, оно раније не би се ни могло назвати трчањем.

Цара је пак једило, а још више његову ћерку, што ће је добити такав прост, ислужени војник, па се почеше саветовати како да се отарасе и њега и његових пратилаца. И цар јој онда рече:

„  Смислио сам нешто, не плаши се, неће они никад стићи својим кућама. “ А њима рече:

„  Ви се сад скупа провеселите, наједите се и напијте “, па их одведе у једну собу у којој је патос био од гвожђа, врата такође гвоздена, а прозори су било заштићени гвозденим шипкама. У соби се налазила трпеза препуна ђаконија, а цар им рече:

„ Уђите и уживајте. “ А кад они уђоше, он закључа и зашипи врата, па позва кувара и нареди му да испод собе ложи ватру све док се гвожђе не ужари. Кувар тако и учини, и оној шесторици у соби, док су седели за трпезом, поче да бива јако топло, но они су мислили да је то од јела; али кад поста још топлије и кад они хтедоше да изађу па открише да су врата и прозори затворени, увидеше царев зао наум и схватише да је хтео да их погуши.

„ Али му то неће поћи за руком “, рече онај са шеширићем, „  ја ћу учинити да стегне такав мраз да ће се ватра постидети и сакрити. “

Онда намести шеширић право и одмах настаде такав мраз да нестаде жеге ајела у чинијама почеше да се леде. Кад прође неколико часова, и када цар поверова да су они већ страдали од јаре, он нареди да се отворе врата, а и сам пође да их види. Али кад се врат отворише, сва шесторица се појавише чили и здрави и рекоше да им је драго што могу да изиђу и да се огреју; јер у соби је тако хладно да су се јела заледила у чинијама.

Цар сав разјарен сиђе до кувара, изгрди га и упита зашто није извршио оно што му је наређено. Али кувар одврати:

„  Има ватре исувише, погледајте сами. “ Онда цар виде да испод гвоздене собе гори огромна ватра и увиде да оној шесторици на тај начин не може наудити. Сада цар поново стаде размишљати како да се ослободи нежељених гостију, па позва њиховог вођу и рече му:

„  Ако будеш хтео да се оканеш права на моју ћерку, даћу ти злата колико год желиш. “

„ Хоћу господару “, на то ће војник: „ дајте ми злата колико може понети мој слуга па вам не тражим ћерку. “ Цар радо пристаде на то, а војник продужи:

„ Онда ћу за две недеље доћи да узмем злато. “

Потом сазва све кројаче из целог царства, те су две недеље седели и шили једну велику врећу. Кад је довршише, забаци је на раме онај снажни, који је могао да чупа дрвеће, и с њом изиђе пред цара.

***

А цар ће:

„ Какав ли је то ђида кад на рамену носи трубу платна велику као кућа ? “ па се уплаши помисливши колико ће тај злата одвући. Онда нареди да се донесе хиљаду ока злата; то злато је носило шеснаест царевих најјачих људи, али снажни га зграби једном руком, стрпа га у врећу и рече:

„  Зашто  одмах нисте донели више ? Па то једва да је дно покрило. “ Онда цар нареди, те мало-помало донесоше све његово благо, а снажни га стрпа  у врећу, која се ни до половине не напуни.

„  Дајте још “, узвикну он, „  ово неколико мрвица неће је напунити. “ И цар беше принуђен да нареди да се из целог царства довезе још седам хиљада кола пуних злата; а снажни их стрпа у врећу заједно са упрегнутим воловима.

„  Нећу много да загледам “, рече,  „ него ћу узети што ми дође под руку, само да се врећа напуни. “ Кад је све то стрпао унутра, и кад је и поред тога могло још доста да стане, он рече:

„  Да ми сад лепо ово прекратимо, дешавало се већ да се врећа завеже и кад није пуна. “ Онда је врже на рамена и отиде са својим друштвом.

Видевши како један једини човек односи богатство целе земље, цар се разјари и нареди својим војницима да узјашу на коње, да појуре за оном шесторицом и одузму врећу оном снажноме. Два пука цареве војске брзо их стигоше и стадоше викати:

„  Ви сте заробљени. Оставите врећу са златом, или ћемо вас сасећи. “

„  Шта рекосте ? “ рече онај што силовито дува, „  заробљени смо ? Пре но што до тога дође ви ћете, колико вас има, заиграти у ваздуху “, па запуши једну ноздрву а кроз другу дуну на оба пука, тако да се развејаше и полетеше сињим небом преко брда и планина, један овамо, други онамо. Неки наредник закука за милост, вичући да има девет рана и да је ваљан војник који не заслужује такву срамоту. Тада онај мало попусти, те се наредник спусти на земљу не озледивши се; а дувач му онда рече:

„  Сад се врати цару и реци му да слободно пошаље још коњаника, а ја ћу их све одувати у ваздух.”

Разабравши ту поруку, цар рече:

„  Пустите их да нека иду, у њима је нека сила. “

И тако њих шесторица однесоше благо кући и поделише га, па су задовољно живели до краја свога века.