ПОСАДА ДЕЦА

982

 Посада Деца

Посада Деца

Посада Деца

Посада Деца

Посада Деца

Посада Деца

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 




po



Прва књига Посаде - Књижевне Авантуре:

ГАЛИМАТИЈАС НА ГАЛИЈИ ПОБУЊЕНИХ ГАЛА


galijatimas

cvrcci



  


Neda

     Видосава Стојшин - Неда


       
Љубичица и висибаба
                 

Љубичица мала, скривена у трави
   Пита висибабу: „Да`л се небо плави?“
     Висибаба рече, гледајућ високо:
     „Сунчев зрак те љуби у то плаво око.“
       „Модро небо чека да те види плаву.“
          Рече висибаба и повије главу.





                                            пар
                                                 Прича о …
                                        


У једној краљевини,далеко,далеко одавде,живео краљ Хенри Десети са краљицом Хедвигом.

Имали су две кћерке: принцезу Терезу и принцезу Силвију.
Краљ је сваког дана обављао своје краљевске дужности,а краљица је кувала, прала, пеглала, шила, везла, плела. Све што је радила, радила је из забаве и то је чинило срећном и задовољном.

Принцезе су ишле у школу да би имале с ким да се играју, јер је у двору било тихо и незанимљиво.

Иако су имале брдо играчака, ретко су се играле с њима.
Друга деца нису долазила у двор да се играју, осим два пута годишње и то на рођендане принцеза.

Онда је био урнебес. Краљ и краљица и сви који су живели у двору, повукли би се у своје одаје, а деца би трчала, скакала, певала и играла, слушала музику.

Једног дана краља Хенрија Десетог пробуди телефон. Звао га је његов први сусед, краљ Џејмс Једанаести.

Оно што је краљ Хенри чуо, било је невероватно: њега и његове суседе, мирољубиве краљеве, позвали су краљеви с друге стране мора да предају своја краљевства или да ратују, па ко победи.

Краљ Хенри Десети је устао, обукао се и доручковао. Обавестио је витезове и војску о рату, послао поруку краљици Хедвиги да не брине, и отишао.
Дуго је у њиховим краљевствима владао мир. Краљеви су се договарали о свим проблемима, било да је реч о свом или о суседним краљевствима. За њих је рат било нешто о чему су слушали од својих очева, дедова, прадедова и о чему су читали.

Тек сад су схватили шта је значило оно да увек морају бити спремни за ратовање.

Када су принцезе Тереза и Силвија устале, умиле се,опрале зубе и обукле се, сишле су у кухињу да спреме доручак и да размисле чиме ће се бавити тог дана, краљица Хедвига је већ седела за столом и пила кафу.
Рекла им је да им је отац отишао у рат. Зачуђено су гледале у мајку. Дуго је краљици требало да им објасни шта је то рат.

„Некада се рат водио тако што су људи имали оружје и њиме пуцали на противничку војску.

Правила су се променила и сада се води рат тако да побеђује она војска која покаже више знања из науке,технике и свих досадашњих достигнућа у свим областима.

Онај ко добије негативне поене, испада. Који краљ остане са више војника, победио је.“

„Као игрице!“ повикаше у један глас принцезе.
„Отприлике тако“ рече им мајка.

Пролазили су дани, месеци године. Краљица је повремено добијала поруке о ситуацији на бојном пољу.

Знање обе зараћене стране било је велико и рат се настављао.
Једног дана зазвони телефон краљице Хедвиге.
Није могла да поверује кад је чула да је с друге стране краљица Иленаја, жена краља Ратољуба Осмог, оног краља који је објавио рат њиховим краљевствима.

Питала се шта хоће Иленаја.

„Мушкарци да се врате својим породицама, доста је било ратовања. Све краљице да позову своје мужеве. Ја лично идем по мог Ратољуба.

„Тако је говорила Иленаја. Наравно, она и треба нешто да предузме јер је њен муж и започео рат.

Хедвига је знала да Хенри Десети не мисли на повлачење, јер кад ратује или ће победити или бити побеђен.

Тереза и Силвија су постале девојке. Требало би да се удају.
Заљубиле су се. Сваки дан су размењивале поруке са изабраницима свога срца.

Једног дана, кад се вратила од пријатељице, краљица Хедвига је пронашла два писма са истим садржајем:

ДРАГА МАМА , ЈА САМ СЕ УДАЛА. ТВОЈА ТЕРЕЗА.
ДРАГА МАМА, ЈА САМ СЕ УДАЛА. ТВОЈА СИЛВИЈА.

Није знала шта да каже а није имала ни коме. Тад зазвони мобилни:

ДРАГА ХЕДВИГА, ПОБЕДИЛИ СМО. СТИЖЕМ НА ВЕЧЕРУ. ТВОЈ ХЕНРИ ДЕСЕТИ.
Почела је да је боли глава. Толико новости! Мора лећи.
Заспала је.

Зачу се звоно на вратима двора. „Хеј, има ли кога да отвори победнику?“ познат глас загрми.

„Победник мора знати сам да отвори врата“ одговори Хедвига али, ипак устаде.

Хенри рашири руке и загрли своју краљевску супругу.

„А сад да те упознам са краљем Ратољубом. Он је изгубио битку али смо толико дуго ратовали да смо се спријатељили.

А он има два синчића, ми две кћеркице, па ко зна…
„Хедвига му показа писма која су јој оставиле кћери.

„То није могуће! Удале се! За кога? За тамо неке пробисвете, знам ја данашње младе. Има одмах да се врате!“

Краљ Ратољуб, који је све време ћутао, упита:
„Драги колега, како се зову Ваше кћерке?“ Хенри и Хедвига одговорише у један глас: „Тереза и Силвија“.

„Не могу да верујем! Не могу да верујем!“

„Шта то не можете да верујете, колега?“ с чуђењем је упитао Хенри Десети.
„Сада ми је моја супруга краљица Иленаја јавила да хитно дођем кући, јер су се наша два сина оженила са принцезама Терезом и Силвијом.
Ни нас нико није питао. Ни обавестио.“

„Ако је тако, пријатељу, да попијемо по пехар вина, да наздравимо нашој деци!

Да ли би Ваш млађи син хтео да заузме моје место? Видим да је време да идем у пензију.

Знате, имамо једну малу кућицу поред реке, коју је изградио мој давни предак, који се звао Хенри.

Одувек сам желео да, као и он некада давно, пецам рибу и не мислим ни о чему.“

„Наравно да ће мој син прихватити Вашу понуду, али има ли у Вашој кућици мало места за мене и моју Иленају? И ја бих у пензију, а имам један добар штап за пецање који ми је оставио мој давни предак Мирољуб“
„Зашто да не? Добро нам дошли!“

И тако, у једној краљевини, далеко одавде, они који су прелазили мост на реци, могли су видети два пријатеља, Хенрија и Ратољуба како пецају рибу.
Скоро сваког дана Иленаја и Хедвига су кувале рибљу чорбу.
А њихова деца су владала краљевствима, градила путеве, аеродроме, градове, а у слободно време су садили и сејали цвеће, окопавали виноград и бавили се пчеларством.

Понекад би посећивали родитеље, а њихова деца би уживала пливајући у реци.

                  шума

             Шумска прича



Лица: ВЕВЕРИЦА, ЗЕЦ, ЛИСИЦА, ВУК, МЕДВЕД, ДЕДА МРАЗ

Место: Шума


ВЕВЕРИЦА: Јао, јао, морам да журим! Имам толико посла!

ЗЕЦ: Ух,ух! Имаш посла? Сви ми имамо посла, а не само ти.

ЛИСИЦА: Ох, ох, драги моји, и ви сте дошли! Баш лепо!

Веверица и зец углас: Чули смо на Шумској телевизији да све животиње треба да дођу на ову ливаду.

МЕДВЕД: Треба да кажемо шта желимо да нам Деда Мраз донесе.

ВУК: Ау, аууу…Баш супер! Ево ја ћу први: Желим да добијем од Деда Мраза стадо дебелих оваца.

МЕДВЕД: А мени буре пуно меда.

ЛИСИЦА: Е, баш ако треба рећи жељу, ја ћу бити скромна: десет дебелих гусака (о, већ ми цури вода на уста!)

ЗЕЦ: Не могу да одлучим: купус или шаргарепа? Најбоље је џак купуса и џак шаргарепе.

ВЕВЕРИЦА: Желим корпу лешника али ону вееелику.

ВУК: Шта се оно види у даљини? Да није Деда Мраз?!

ЗЕЦ: Јој, јој јој! То су ловци с псима! Бежимо!

                                *    *    *

Стиже Деда Мраз:
Шта је ово? Нигде никога! Хоће да им испуним жеље, а онда их нема да приме поклоне.

Зар сам ја превалио толики пут са овим џаковима, корпама? Па, ово буре с медом! А овце и гуске?! Шта ће свет помислити о мени: иде деда и тера стадо оваца и јато гусака!

А тек деца?! А можда ме нису препознали или су дуго чекали па отишли, ко зна? Шта сад да радим? Да их чекам? Да ли ће доћи? Уморио сам се и ожеднео.

Одох у кафић да попијем чај са ледом и да се нађем са Новом годином, а ви децо, ако видите Лисицу, Зеца, Вука, Медведа и Веверицу, реците им да их поклони чекају. Важи?
            



piramida
                
Пословице

Нашао би длаку у јају.
Ко је, да је.
Нигда није сова излегла сокола.
Боље је у колиби певати него у двору плакати.
Платићеш као курјак кожом.
Тајно мито крв пије.

     У језику нема кости.
     Хвала је празна плаћа.
У кога је чаша у тога и молитва.
И то ће проћи.
Два без душе трећи без главе.
Вино и мудрога побудали.

   Жена ће само ону тајну сачувати коју не зна.
  Многи људи су као сатови: показују   једно време, а откуцавају друго.

     Кад се кола сломе путова доста.

           Шупљу главу и ветар носи.
                           



 

   | П Р И Ч Е | Д А Р О В И | П О Е З И Ј А | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И | п о с а д а SF |            
 
| п р е у з м и или ч и т а ј | е с е ј и | н е о р а | п у т о п и с и | п о с а д а архива |

 

помоћ

Copyright © 1996-2005 Посада Веб

<== ==>