|
**********************
**********************
Одиграј
Потез
**********************
**********************
|
Драган Крстић
Џокер
„Наравно, све можете променити, боје,
распоред, димензије.“ – љубазно је
одговарао продавац који је пратио
Мајину виртуелну шетњу кроз кућу коју
је дизајнирала. 4Д презентација је
била уобичајени начин продаје. Он је
на рачунару пратио њен обилазак куће,
она је са са ВР4Д кацигом у
потпуности доживљавала кућу: простор,
намештај , мирисе, музику која је
свирала из собе на спрату.
„Можете ли боју кухиње променити у
зелено?“ – затражи Маја. „Можемо ли да
уместо овог намештаја у дневном
боравку поставимо Луја, само да осетим
разлику? Рококо можда?“ „Видите, ово
није лоше али бих на зиду да имам
Реноара, знам да имате савршене
копије?“
Маја је уживала у креирању свог
будућег дома. Доживљај виртуелног
путовања је био толико уверљив да није
хтела да заврши док не проба све што
јој падне на памет - „Петуније у
дворишту, ауу!? - превише
традиционално. Имате ли нешто
егзотичније?“
„Госпођо - све што замислите, наша
компанија има најсавршеније 3Д
штампаче и најбоље одељење за
баштенски инжењеринг.“ – одговара
продавац.
Изненађена, нагло заћута кад
наслоњеног на велику брезу у дворишту,
стојећи на једној нози и прекрштених
руку у лактовима спази човека:
тридесет и која, витак, мишићав, густе
црне косе, веома белих зуба. Нешто
између Бекама и Бандераса... Савршени
осмех савршено плавих очију.
Маја се збунила, одакле овај човек у
њеној кући. Није ваљда да уз кућу нуде
и послугу. Или, ох Боже љубавника
којег одштампају (каква чудна реч)....
Иако виртуелни, овај даса обара с
ногу! Покушавала је да продавца упита
али некако није успела да постави
питање, превише је све било узбудљиво.
Заводљиво. Допало јој се да је
господин Савршени прати, иде
кроз сваку собу, улази с њом у
купатило. Кућу није више гледала истом
пажњом. Њен пратилац је „речито“ ћутао
и својим осмехом преотимао ток Мајиних
архитектектонских решења.
„Опростите, да ли ово луj улази у
цену?“ – шеретски је упитала у неком
тренутку.
„Ах, извините нисам приметио. Ја не
могу њега да видим... Програм сам
активира подршку кад препозна веома
захтевног клијента. У
продаји га зовемо Џокер,
стимулише Ваш одабир. Не знам зашто се
појавио у Вашој ВР рути, нисте тражили
ништа што је тешко испунити. Ево, ја
ћу га удаљити ако смета“ – правдао се
продавац спремајући се да кликом
уклони уљеза. „Не смета, штавише –
прија.“ – рекле је Маја.
Уговором је одређено да ће кућа,
уређена онако како клијент тражи, бити
готова за три месеца.
Задовољна обављеним послом, Маја је
свом колегама објашњавала како је
технологија ове 2034. године омогућила
да добијемо оно што заиста желимо.
Блажени XXI век. Одушевљена начином
продаје, триком са џокером,
објашњавала је колегама шта све
компанија ради да би реализовала
продају. Она се, наравнао, није дала
збунити....
Усељење. Гости, честитке. Кућа као да
је извучена из виртуелне и премештена
у нашу стварност. Из собе на спрату
Лоуис Аррмстронг је певао What a
Wonderful World. Свака просторија,
боја, шара персијских тепиха, биљка у
дворишту, сваки мирис - све је
како је Маја пројектовала.
Одједном, међу људима у гужви Маја
препозна Савршeног. „Па Ви заиста
постојите?“ – упита.
„Ја сам манекен одабран за Вашу ВР
презентацију. Честитам на изванредно
дизајнираној кући“.
„Ја честитам оном ко је Вас одабрао!“
– рече Маја ухавати манекена под руку.
„Прошетајмо...“
Господин Савршени је ходајући осећао
Мајино тело, њен дах на врату док је
изговарала:“Ви сте виртуелно већ били
овде. Пријало би ми да ја Вама могу да
покажем то исто у стварности; лепо се
слаже Ваш тен и боја очију са...“ Није
стигла да изговори“амбијентом“ јер је
осетила нежни додид његове руке.
Све је савршено.
Одмор
Радован
и МИлојка Красавчић су педесет
две године у складном браку.
“Јој, молим те немој више говорити. Не
могу више да слушам твоја наклапања о
политици, о васпитању деце, свему и
свачему. Углавном о ономе о чему
најмање знаш.” – рекла је МИлојка у
току јутрњег ритуала кафе.
“Мила, злато моје, ћутаћу, нећу ни реч
да кажем док ми не дозволиш.” – рече
Радован са мангупским осмехом. “Ти си
Закон и правило службе, моја Библија,
само пристани молим те. Зашто нећеш да
идемо у Бању?”
“Нећу Радоване, тамо сам к’о
хигијеничарка, какав ми је то одмор
ако морам да почистим, скувам, оперем…
Ајмо негде друго, ајмо у хотел, идемо
код Исидора већ петнаест година. Џаба
ми је што је џабе, хоћу да платим па
да “клатим”.”
Исидор је Радованов друг из детињства
који има кућу у у Врњачкој Бањи.
Красавчевићи су његови гости
откад је постао удовац. То је кућа
жениних родитеља која је будила
успомене на прошлост. У јесен кад није
било гостију закупаца, одлазио је по
петнаестак дана. Радован и Милојка су
стално ишли са њим.
“Добро, ићи ћемо после где год кажеш.
Али како ћу Исидору да кажем да нећемо
ићи? “
“Ја ћу да му кажем. Уморна сам од
обојице. Ти си остарио, гњавиш,
изгубиш се у разговору, стално шириш
тему… Такав си целог живота али сам
трпела док смо били млади. Био си леп
али преопширан.”
“Мицо мацо, шта сад, нисам ти више
леп?”
“Ма јеси шећеру кад ставиш протезу и
обријеш се, седе се тада мање виде” -
рече Милојка штипнувши га за образ. “
Али кад сте вас двојица заједно то
може да убије. Све знате, ‘вако треба
‘нако треба, уморна сам од
толике мудрости. Не, боље идите вас
двојица сами.”
“Не бојш се да ће ме завести и
преотети нека шармантна бакица,
девизна пензионерка?”
“Аууу, иди молим те, ево ја ћу да
нађем ту твоју…” рекла је Милојка
отваривши огласе и поче да чита:
“Ја сам Марија из околине Панчева,
ССС, 55 година, 166/66, непушач,
искрена, поуздана, ведре нарави.
Тражим господина из Београда или
иностранства, сличних особина.”- “ Ко
створена за тебе ”
“Немој ту од 55 година, шта сам ја,
педофил? Има ли нешто преко 65, да је
романтична и спремна на авантуру?”
“Ево ова”, настави МИлојка:
“Уметница и научница космополитских
назора, присталица здравог живота и
конструктивног хедонизма, нуди
инспиративан и продуктиван однос.
Исцељује додиром и нежношћу. Жена
таман за тебе, једино што има 82
године, али ти си у младости волео
старије…”
“Нека, бресквице, није то за мене.
Могла би да дође на састнак без пелене
па да ми се упишки…” – рекао је
Радован ухвативши Милојку за руку.”Има
ко мене да инспирише…”
Погледао је своју жену, отћутао трен и
рекао:” Можда бих и ја давао неки
такав оглас да ме Бог није наградио
тобом. О како чудног света има, где
потрошише младост? Живот?”
Гледали су се и између бора
препознавали обрисе лица у која су се
у младости заљубили.
МИлојка је померила шољице у страну и
узела блок да попише списак ствари
које треба понети у Врњачку Бању.
Кренуће прекосутра ујутру.
Јовица Бегић
Омољски
Дресер поправља фризуру
Остадоше имена.
Кваке времена. Непажљиво проћердани сати
суде младости. Опијеност запуштене инерције
укида смисао смера. Хронична жеђ за
временом.
Смисао сакривен у рову тражи мајку.
Егоизам романа производи речи које вежбају
пажњу. Читање је само предигра ћутања.
Тишина постаје музика.
Суноврат празнине,
тобоган турбуленције.
Морска пена дрско љуби стење. Еротски осећај
тврдог и меког.
Сунце.
Песак.
Плажа. Додир.
Младост брзог заборава. Метла слободе.
|
