|
ПРИЧЕ
ДАРОВИ
ИЗБОР
ПРЕВОДИ
ЛИНКОВИ
ПОСАДА ДЕЦА
ПОСАДА SF
ПРЕУЗМИ ИЛИ
ЧИТАЈ
ЕСЕЈИ
НЕОРА
ПОСАДА
АРХИВА
ПУТОПИСИ
**********************
**********************
Одиграј
Потез
**********************
**********************
|
Ненад Руменић
ГОРКА ЗБИЉА
Метални укус горке збиље
прогања ме
ко највеће дубине модре шпиље
у игри што личи на паклени водвиљ.
Метални укус горке збиље
не да ми
да у устима осетим златомиље
таман кад преотех Звончицу од бајке.
Метални укус горке збиље
грли ме
узима леденим стиском у своје окриље
терајући снове до два ара кошмара.
Метални укус горке збиље
наводи да
кроз капију тесну не пролази обиље
да ветрови нигдине на телу праве
дине.
Метални укус горке збиље
не да ми
да удишем мирисно смиље и ковиље
док у души стрвина се купа.
ОДБЕГЛА СЕНКА
Кад ти се од тела одвоји сенка
Она настави простором да лута
Душа се са судбином твојом ценка
Док стварност вруће кнедле гута
Висиш ко празна љуштура са дрвета
У петој димензији непознатог града
Окован тешким зидом ван чулног света
Где снег у вртлогу сећања пада и пада
Тупо зуриш у већ угашену звезду
Исцеђен ко’ мутни сок од поморанџе
Птић без крила тражи мајку у гнезду
ал’ њу су шчепале непознате канџе
Нагони су јурнули кроз фекалне цеви
Од незаборава очне дупље пеку
Што би пут десни, сад је гушћи леви
Из гротла урлам: Пустите ми сенку!
ВЕЉКО
Т.ЋИРКОВИЋ
СА ТОБОМ СЕ РАЂАМ И ПОНОВО
ГУБИМ
(Балада
за њене очи)
Гледам тај извор светлости и
Мрака
Радујем се срећи
Што ме обасјава
У сваком трептају
Дýга– лице скрива.
Немир ме хвата,док гледам
Та два угљена црна
Драгуља- из којих се глас
Бисерни јавља.
Плам скривених жеља
У вечност се слива
Глас анђела збори
Молитву,што лице Господње
Открива.
У очима њеним
Нестајем и волим.
Све је то тако...умилно и драго
Па и сам живот на тренутак Стане
Да престане-чекам
Ова стварност чедна
Па да у те очи
Утопим се, Драга
Тад морам пољубити
Те драгуље црне,
Јер само тако пут откривам
Дуги
Светлост немира у мени се
Буди
Стапа се негде у дубини снова.
Где се с тобом рађам
И поново
губим.
М И Л А
Н Д Р А Ш К О В
И Ћ
Т Р
И С О Н Е Т А
Т Р А Г
Речи
из једне приче:
декадентно пролеће,
музеј свих
дана среће,
идеал што измиче.
Здање као чаура
разбацаних семенки,
култ древних успаванки
и снови од
биљура.
Предуго путовање.
Траг скривен у
гримизу,
корак-два у сећање.
Друго лице стварности
-
далеко, сасвим
близу,
за тренутак вечности.
М Е Л А Н Х О
Л И Ј А
Кавез
за сенку -
ту, недалеко
од нас,
сневани декор
без краја
и облика,
капи времена,
прошлост
која притиска -
предели драги,
тамо где зри
златни клас.
Чаробно перо,
пена међу бедрима,
чежња у тами
кроз
запамћена врата,
ноћ покајања
а карма
препозната -
древни демони
траже нас у
сновима.
Ледена птица
привиди кад
се згусну,
кад се
обруше месечеви
вртови,
или уруше
маштовити светови
-
недостаје ти
ветар изгубљен
у сну.
Лед
сред
твог срца,
шапат
кад дуго траје,
суочавање -
слово што
недостаje.
Р Е Ч
Откуцај
сата, одсјај у
огледалу,
башта на киши,
кап крви
сред сутона,
искрцавање на
последњу обалу,
инспирација ван
тих слепих
канона.
Капи што цуре
уз плес
плетећих игли,
вулкан што
мучи усред
црне светлости,
свуд хлад и
бршљан, атеље сав
у магли -
доле, на углу,
друго лице нежности.
Дојке од
снега, реч
која те опседа,
гнездо у срцу,
реч која крије
тајну,
разгледница од
носталгичног погледа,
последњи новчић
кад падне у
фонтану.
У тачки циља
плава брда домаје -
место преласка,
чежња што не
престаје.
ЧЕТИРИ ПЕСМЕ
ОД ЧЕТИРИ АУТОРА ИЗ АНТОЛОГИЈЕ
„СПАС ПЛАНЕТЕ“
РАДА ЛОТИНА , 2020 г.
ДУШАН
ЖИВАНЧЕВИЋ
ЈОШ ТЕ ИМА
Још те има још
постојиш
Још ти име траве кличу
Још усправна звезде бројиш
Још божури тобом ничу...
Још црвене булке житом
Још колевке децу њишу
Још домаћин служи питу
Још песници тобом дишу
А битанге разних штала
Хтели би те на вешала
Још огњишта славе славу
Још црквена звона брује
Још славимо Светог Саву
Још чекићем ковач кује
Још ратари тобом праше
Још девојке коло воде
Још чувамо крајпуташе
Још на димњак слећу роде
А битанге разних штала
Хтели би те на вешала
Још планине биљем цвате
Још потоци тобом хуче
Још чутура краси свате
Још у теби пркос гуче
Још си трн у оку свима
Још постојиш,још те има
А битанге разних штала
Хтели би те на вешала
Хтели би те на вешала
ДИЈАНА
УХЕРЕК СТЕВАНОВИЋ
ПОСЛЕДЊИ СВИРАЧ
Нестаје
последњи улични свирач
одлази тих у мрак
О раме је окачио
уморну гитару
На главу ставио
изударан шешир
кованицама милостиње
Нико није приметио
празнину улице,
тишину плочника
Нико није приметио
самоћу у себи
ЖАНА ЖИВАЉЕВИЋ
КВАНТУМ
Савио си простор
у спиралу
И времену дао да прође, јесте, дође и
како год хоће
Учинио оквире слободом
И моћ нам дао да корачамо твојим ходом
Јер, створио си све
Видљиво и невидљиво само једним погледом
Сејао и расипао живодарно обиље као
стари сват,
мироточио благодат
свиме што ти је дошло на ум,
даривао и делио коме шта треба, као кум
и винуо се, спасоносно, распет да
искупиш,до неба
Док гледаш како створен по обличју твоме
пирује и бесни,твоје дело квари,
растаче и анђеле ти дави,
негде из тог гротла силине и правде,
из квантума снова спајају се ствари
Васељена цела ту сад битку води
Да препородом се оплоди
Пуцају окови и ланци
Огањ страшни док сажиже гује
Извор питке воде све се јаче чује
да напоји жедне, осоколи бедне,
да ојача уде и све снова буде
као прапочело и чедно и бело
Небеса нам светле
Отварају бескрај храњен новом надом,
победа тутњи кроз простор времена
крунисана надом
МИЛИЦА
ЛАЗАРЕВИЋ ВИТАНОВИЋ
НЕ МОГУ
ДА ОПРОСТИМ
Не
могу више да опростим
док по белом крину
сред душе што расте
и чистотом блиста
падају са туђих буњишта
бодље каквих ваљда
у злу свакојаком има
и грактањем врана
растерују ми ласте тек
пристигле
у топлину којом дишем
Не могу да страхујем
од летења у висину
грлица којима дотичем звезде
док о љубави пишем
а док црни коњи по белини
језде
и то усред лета
кад сунцу време јесте
стегне ми душу нека горка сета
крин у души почне да вене
а златоперке у сунцу што су
са јегуљама почну да се
мресте!
Не могу и да хоћу
долазе тако из јаве
у снове моје ноћу
страшила тек да се јаве
певати ми о љубави не дају
не могу да опростим и да хоћу
док узимају што је моје
да сузе моје славе!
Јовица
Бегић Омољски
Цивилизација
Канализације
Другови, Буржуји,
Смета ли Вам Нешто
Кад цвркућу славуји
Окруњени мразом.
Ко крати
Неће Да Врати.
Опрезно
демократура Прати.
Подригле су цене.
Претвори раднике у Свиње
Да више нико Никад
не мора да Брине.
Сваком пудлицу у Џеп
Да Вешто подвију Реп.
Када се кине
Да се не виде Слине.
И тако у Круг
Да нико никоме не
Буде.
Буржуји, Другови
Браћа по Банци
Не опраштају Дуг
Ни рођеној - мајци.
Цивилизација Канализације
Попишане нације
Посрћу Рације
Кербера Девалвације.
Претвори раднике у Свиње
Да више нико Никад
не мора да Брине.
Сунце се поново Рађа
Ауди може да Науди.
Кловна нико да насмеје
Индустрија очаја
Бесконачно меље.
Угаси ТВ уместо цигарете
И буди храбар када прете.
|
