Растко Петровић                                                           

Младићство народнога генија

   
 I

                        Увод



Инстинкти градитељи код народа. – Дух наше народне уметности. –
Комплексност инспирације код народа и разноврсност спољних утицаја. –
Несродност духа између разних грана народне уметности. – Превазилажење
народног темперамента народном цивилизацијом. – Искључивост народног
духа расе у примитивној његовој поезији. – Значај примитивне поезије по
изучавање народне менталности. – Дела мистике, дела слободног духа и
дела реализма. – Помицање граница народног живота помоћу остваривања
његових инспирација. – Одбијање инспирације о акцију, повратак
инспирације у живот. – Естетички рефлекс. – Митолошки основ у народној
уметности. – Митолошки симбол у "Женидби Милића Барјактара". – Литвански мит о зори.

Као и личности, и народ, сваки понаособ, има своје особене духовности и
импулсе, који су у непрестаном изграђивању једнога духовнога и материјалнога
круга у коме би могао живети. То су градитељски инстинкти, као код тица за
замисао гнезда, као код риба за селидбе кроз океане. Народи, као и поједини
људи, исказују своје инстинкте каткад у највећој спонтаности и искрености, као
кад их замењују, или боје, лажима, a исто су тако мање или више обдарени
њима.

У сваком случају, редак је народ тако свестрано обдарен, тако свестрано
заузет једном унутарњом и подсвесном упосленошћу (претварати сложена и
дубока импулсна богатства у чисте идеологије живота, у чисте визије, у једну
школу васпитавања народног духа и појединаца, у, једном речју, омогућавања
примити и издржати живот онакав какав се натура једном народу) као што је то
наш народ. Скоро сваки морални, етички, чулни принцип може наћи свој већ
изграђени еквиваленат у нашој народној уметности. Све то представља једну
огромну духовну архитектуру чија је база дубоко задрла у митолошке, или
дубље у геолошке слојеве, a која се истовремено пење у страховите чисте
висине и проткива најсуптилнијим, најспиритуалнијим орнаментима. Целу ову
нашу умотворину приближују поређењем често грчкој класичној, по њеним
хармонијским линијама композиције, по њеној ведрини надахнућа. Ја бих је
радије поредио са фолклорском цивилизацијом Индије, по њеној одвише
компликованој  сложености  и  непомирљивости  орнамената,  по  њеној
загушљивој мистици које као облаци прелазе преко оне лирске трепераве,
небеске, ведрине; такође бих је поредио са готиком, по њеној чисто
архитектонској сложености компонирања. Но најпре требало би рашчистити
једну ствар: најрадије се замишља да је целокупна наша народна уметност
јединствена, једнообразна, једнородна по своме расноме карактеру, па била
исказана у било којој области уметничког изражавања; да исти дух веје и иста
култура духа, како у песништву, тако у музици, тако и у пластичкој уметности
или игри. Одмах ћемо и без тешкоће утврдити да је то заблуда, и видети одмах
уколико је важно да се то утврди да би се могле правилно посматрати извесне
појаве. Музика се, држим, може поделити на две групе; она примитивна,
монохрона скоро (као: Осу се небо звездама; Ој Мораво, моје село равно; Вију
ветри; Биљано; Ја испроси Миље моје итд.) свакако је најчистије пасторалне
природе, и не може се сумњати да је чисто словенског карактера; она друга,
завршена, компликована, богата, испреплетаних мотива, вероватно је јако
сродна маварској и арапској; она је сензуално религиозна и страсна, сачувана
највише у Македонији и Босни, где се муслиманска песма с минарета највише
чула. Тако највећи део наших најпопуларнијих арија, највољенијих, има у себи
огромно Истока, и то османлијскога, арабљанскога и мухамеданскога Истока.

Народна поезија, која нам највише бије из чистога врела наших народних
инстинката,  у  примитивном  свом  облику  најнароднија,  јер  је  и
најмитологичнија, већ је стала примати црквене хришћанске и апокрифске
елементе, (немањићска поезија), да затим у време феудалства и деспотства,
постане и сама јако витешка и јако трубадурска (Страхињић Бан, ускочке

песме); судар ових двају утицаја види се јединствено на песмама Косовске
епопеје (Ком ли ћеш се приволети царству, a истовремено лик Милошев). Уз
песме развијале су се и народне приче; могло би се очекивати да ће оне бити
истом духовношћу саздане, да ће имати извесну везу са поезијом, као у Индији
или у Русији: код нас је народна приповетка пре свега занимљива, интересантна,
па тек онда епског замаха; при том је митолошкија, никад скоро религиозна,
често апокрифна, a најчешће међународна и неоригинална. Она најзанимљивија
припадала би Арабљанима или Индији; ту заостајемо иза арапске народне
приповетке, која има један лични хумористички тон приповедања који
деформише саму композицију приче. Рукотворна уметност или се састоји из
тепиха и везова, и онда, ако су то теписи, сродност мотива са мотивима
абисинских и сијамских тепиха је фрапантна, иако не и колорит који је код нас
примитивнији и грубљи; ако су везови: богатство утицаја и оригиналних
изражавања је толико сложено и велико, да подсећа по томе на нашу народну
поезију, премда је инспирација сасвим друга, не више захватана у историји већ у
визији чисте природе, пејзажа, и натурализма. Или се састоји из конкретније
пластике: резбарије, сликарства итд. и онда се треба освртати пажљиво на
Бизанс, на утицај наших манастира и манастирских сликара, на Исток дакле
опет, али не више арапски, но грчки, асирски и чак далеки монголски. Према
томе, далеко од тога да ако је наша уметност оригинална она је и истим
богатствима оригинална, и да, ако је сродна с чим, црпе ту сродност са истога
извора. Сваки род овде уметнички има своју засебну и биографију и структуру.
Засебну, све док је реч о уметничким типовима на којима је народ показао своју
велику вештину, своју стварну зрелост у стварању, где је постајао класичним. У
почетним, у примитивним радовима, у основном, тј. геолошком фолклору, било
које старости, сачувао је, држим, највише своје инстинктивне спонтаности,
неког хумора и ведрине, неке оштре неизглачане трагичности. Ту је најдаље од
барока. Одатле треба, чини ми се, почети са изучавањем духа народне
уметности и искрености, са класификацијом типова, са утврђивањем контура
доцнијих херојских дела уметности: па се поступно пети – слој по слој
геолошки, до најгорњега слоја културне обрађености.

Ради веће простоте и јасности у излагању поделићемо цео овај примитивни
народни материјал на: његово изражавање мистичнога народног живота,
слободну игру духа и на реалистичка народна запажања; тј. 1°. на уметничка
дела где је народ без престанка везивао свој дух за све природне законе и за
њина духовна значења; 2°. на она где се потпуно ослобађао њих па се
задовољавао занимљивошћу живота који се збива у његовоме самоме духу; 3°.
на непристрасно, објективно посматрање и процењивање живота уопште. Према
томе, шема ће чланка бити изучавање односа између народнога духа (још
чедног и чистог, тј. тек ослобођеног од митологије a још незаробљеног од
других великих социјалних проблема и покрета, као што је: хероизам, религија,
морал друштвени и др.) и живота уопште, a не једино његовог живота. Циљ
чланка био би пак да се на основу те шеме изнесе и распореди читав један низ
народних умотворина особите природе, које до сада једва да су биле и запажене,
како код нас тако и у свој Европи.

Можда ће при самом прегледу ових, и сам читалац моћи одједном јасно уочити основне
одлике нашега темперамента, као примитивних људи с једне стране
и као расних карактера с друге стране, и уочити много јасније но што би то могао читајући
Вукову народну песму, где народ није више давао сировину свога темперамента, но је већ пружао
прерађену једном вишом снагом која је била зрелост његова генија a којом је
као и појединац уметник деформисао стварни свој темпераменат, богатио
срађањем са страним генијима и допуњавао новим перспективама које су му се
отвориле при употреби самога тог генија: јер мислити не значи доносити само
закључке о ономе што је већ преживљено, већ и самим тим продужавати
преживљавање, тј. стицати сасвим нова искуства која се на више случајеве
хероизма и на своје дивљење њему, успе да створи једну херојску етику, која
толико прожме цео живот народни уопште, уђе у велика народна богатства,
таман као наклоност ка пољопривреди, или религиозном животу итд., да и тема
те етике постаје отада сталним, a не више само појединачним или честим,
народним карактером; народ који је спевао херојску етику не може више
ослободити се херојског у свом темпераменту чак и ако је ово било само
епизодично у току његовог развића. То је један особити закон: повратка
инспирације у живот, одакле је ова најпре пошла.

Оно што живот пружи стваралачком генију да овај њиме ствара, враћа се неизоставно у живот као
кристализирајућа сила тј. као снага која отад иде упоредо са осталим сталним
животним доминантама. Као код светлосног зрака што је огледало препрека која
га враћа уназад, по физичком знаку одбијања, овде је сама акција стварања
(било мисаоног, филозофског, уметничког, духовног уопште, која је у основи,
као и сва друга стварања и акције, били инспирисани или не, живот више но све
остало) та одбојна преграда о коју се инспирација мора неминовно одбити и
повратити одакле је и пошла, у свет чула, акције и идеја a по једном закону
спиритуалнога живота. Инспирација никад остваривана, једно прошло осећање
из кога није створено формално дело, не враћа се више у живот и не делује на њ.
Дакле, наша коначна епска поезија је нешто много више но што би то био само
скуп основа карактера нашега народа: наиме, то је једна његова уметничка
грађевина где је као материјал улазио и његов темпераменат али где су улазиле
и друге ствари, по закону уметничког стварања. Тако треба ту узети у обзир
обогаћивање самог темперамента његовим изражавањем, онда естетичке
рефлексе мотива на цео склоп уопште (нпр. и случајно уношење једног мотива
може да изазове читав поремећај у категоријама дотадашњих народних идеја у
пољу естетике итд.); при том наша завршна етика не представља ни ону
естетичку свежину, ни наивност, ни покушаје најфантастичнијих и најсмелијих
облика као што је то у примитивној уметности нашој. Покушаћемо с извесним
трудом да реконструишемо, помоћу разних верзија једног поетског мотива,
његов естетички живот од првобитне примитивне инспирације, па до класичног
његовог израза, те ће се и тако видети колика је разлика међ њима у богатству
карактерних особина, и у богатству естетичнога усавршавања; од којих први
опадају истовремено док други расту.

Обратићемо пажњу још на једну чињеницу која је за нас необично важна, – да
смо, наиме, народну поезију и нашу и општу почели проучавати од наше прве
младости, дакле већ више година, али признајући одмах да нам је било
савршено немогуће савладати као што смо желели њено огромно богатство
материјала, утолико пре што нас је наше љубопитство бацило на више стаза
проучавања кроз њу, те се нисмо скоро ни на једној довољно задржали, то се
бојимо да нам се у овом есеју не омакне који смелији закључак који би могао
повредити правога стручњака; такође немогућност добавити једну књигу, у овој
прилици од неоцењиве важности, из које у своје доба нисмо правили изводе,
Демелићеве правне обичаје код јужних Словена који је један од најпаралелнијих
зборника наших обичаја, баца нас у забуну. Трудићемо се, према томе, да
дотичући се многих проблема не одступамо никако од два-три основна, чије смо
решење себи поставили за задатак. Тако ћемо увода ради показати најпре како
се у једној народној песми, скидајући слој по слој естетике и поступног
цивилизовања анегдоте, може доћи до вероватне митолошке легенде која је
могла послужити за мотив песничком стварању. Велимо: вероватне, јер се не
ослањамо ни сами одвише, нити сматрамо за капиталну дотичну методу
енглеских научника. Верујемо, напротив, да је у многим песмама то сасвим
видно, но да ипак не треба генералисати, ни сматрати да свака песничка
инспирација у народу мора бити мистичарског карактера; али такође да се праве
песничке творевине, врло тесно везане за митологију, анимизам, тотем и фетиш,
свакако због своје природно велике сугестивности нису могле затрти, но су
поступним психолошким пребојавањем допрле и до нас. Чини нам се да је
Женидба Милића барјактара једна од таквих, поред оних Косовског спева,
Краљевића Марка и др. Позната је тема ове песме: Милић проси девојку, која на
путу, до женикове куће, пренемогне и умре, нашта он од превелике туге и сам
свисне. Човечанска дубока осећајност ове песме, обилност декоративности у
обради, чине је једном од најлепших у нашој епици.

Кад се томе дода  сугестивност која долази од неког тајанственог подразумевања,
на које као да се односи стих по стих неком страшно узбудљивом логиком, онда њена лепота
делује неодољиво. Узмимо да цео овај опис, ослонимо ли се на извесне знаке,
даје лагани, патетични и трагични опис свитања, небесних одблеса и боја,
заласка сунчевог, цео онај прозрачни или огњени живот неба за време једног
дана, a не искључиво живот људи, и већ ће се сугестивност сама наметнути.
Живот људи на земљи ако има једну трагичну аналогију са животом целе
природе, ако се природа и људи узајамно симболизирају: онда и свака песничка
хипербола, метафора, поређење итд. не значе само један уметнички облик, него
непрестано спајање судбине човека и природе целе, и то помоћу сликовитог
проширивања језиковног и песничког израза; значи непрестано струјање
њихових живота и пулсација, која једино овде у уметности може бити слична
оној у козмосу. Обори ли младић у песми очи пред девојком чије је лице
засијало као жарко сунце, ми већ не можемо водити своју визију ни владати
њом, која нас као светла река односи небескоме јутарњем сјају; нити знамо ко је
ту већа реалност: девојка или свитање. У овој песми девојка, чије само име

представља лепоту (Лепосава), је кћи Вида, који би врло добро могао да подсети
на њено божанско порекло. Вид значи светао, један, a један старословенски бог,
Свантовид, Свантовит – Световид, који је по хроничару Херолду био највећи
бог једног словенског племена, предао је своје легенде у време хришћанства св.
Виту, као што је Перун св. Илији. Није немогуће, дакле, да је и у поезији његово
име заступљено именом Вид. Осим ове кћери, мати је имала још осам, које све
умиру на венчању. Девет је народни број, он би значио овде број плодних
месеца у години, број ношења детета у утроби и неумитност догађаја уопште.
Тотемизам фаталног напуштања девичанства овде је несумњив. Да је Лепосава
као и њена сестра јутарње божанство, може се закључити по извесним можда
митолошким отисцима. Тако, када она пренемогне, спуштена са свога свадбеног
парипа скоро ишчезне из живота, њу сарањују "откуда се јасно сунце рађа", тј.
на истоку, a свекрва потом стално нариче за њом "када буде на истоку сунце",
па како је у већини митологија божанство свитања и зоре јасно одвојено од
божанства светлости и сунца, те прво свакодневно умире баш кад се друго рађа,
то би овде смрт невестина имала да наслућује смрт зоре на истоку, небеског
руменила, пред оно значајно искакање сунчане кугле, која и по народу тако
одједном одскочи за читаво копље увис. Милић је, напротив, сунце, и сарањују
га "када јарко смирује се сунце", a мати му нариче за њим "када буде на западу
сунце". Пре него што је нашао девојку (сунце за време ноћи) тражио ју је и зато
био невиђен, путујући од "истока паке до запада", што је и, у ствари, правац
сунчевог путовања. У сватовима би се, као у неким кратким женским песмама
где је то изрично речено, могле наслутити већ бледе звезде што полазе сунцу и
зорњачи.

A кад зора ишчезне и кад умре невеста, тада се и сунце раставља од
звезда, од сватова, те иде само напред мајци, сасвим усамљено, што је његов
дневни ход преко хоризонта. Када се сватови појаве, када се звезде понова
укажу, Милић је већ преминуо и "належао се", сунце је, дакле, давно зашло. У
двојици браће која изводе девојку пред женика можда се даду наслутити фигуре
двојице синова бога неба (Перунови синови), оних који у свим митологијама
одлазе чуном по нестало сунце. Читана са оваквим значењем, можда одвише
брутално истакнутим од нас, сасвим обновљено делује њена и иначе
невероватна лепота. Сваки естетички облик добија значај једног широког
визионарског описа природе, као у оној јединственој, архаичној до прастарости,
литванској дајни где Мено – божанство месечине – жени се Саулом, званом

Сојра – божанством сунца, a у рано пролеће. Мено, њен брат и муж, растаје се
затим од ње, и усамљен, заљубљен у Аухрену (која је зора или зорњача), лута.
Перкун, расрђен, гони га својим страшним оружјем: "Зашто си се раздвојио од
Сауле, зашто чезнеш за Аухреном?" И још: "Аухрена слављаше своју свадбу.
Перкун на једним колима уђе кроз врата, и уби зелени храст. Крв храста
отичући окваси моје хаљине, накваси мој венац". Нису ли ово одјеци верских
химни о свадби зоре, пркосу грома и пустоловинама звезде. Иначе, код Словена,
неверства зоре, мајке звезде, су многобројна наспрам њенога сјајног мужа сунца
или месеца. A у свадбеним песмама нашега племена сваки час навраћа се на
венчане небеске пирове.

Обрада: Посада

                                                                                   
                                                                                     Оскар Давичо

                                           О самоћама

За мене је суштина о којој се спори: општа жеља за укидањем човекове самоће и путеви који воде томе. Али ма колико општа била та жеља, питања која се одмах намећу, гласиће: Ког човека? Какви путеви? Које самоће?

Одговори који ће се добити откриће да код нас постоје три основне концепције. Од њих полазе сви наши естетички покушаји.

Међутим, у нашој књижевној критици не сусрећемо сасвим чисте илустрације на за један од три постојећа теоретска нацрта; али прљави какви јесу, сваки од постојећих обећава све и не решава ништа.

То не чини ни онај за који ћу очигледно да навијам јер ми се чини релативно најадекватнији реалностима што нас чине да их учинимо.

Другим речима: ма колико се трудио да будем објективан, нећу то бити не само зато што ми се не моја уопштавања не свиђају, него зато што их сматрам неповратно конзервативним и штетним.

    Враћам се питањима.
    Ког човека?

Овог око нас у простору и времену, нашем по идеалима и свести. Не мислим да је тај човек ограничен на овај дан и комад земље. Између њега и људи свуда данас, везе су очите и многобројне, утицаји наизменични и у свим смеровима, сазнања слична и заменљива.

Али тај човек свакако није ни личност неослобођена чопорских схватања ни давније но давно превазиђеног грегарског духа, који је тако блиставо дошао до израза у народној поезији, али тако добро утицао на почетак наше књижевности 19. века, а лоше на ону с његовог краја, да не говорим о нефастном упливу на ону 20. столећа, где је, у Србији, више но другде, спречио благовремени расцват романа који оперише човеком слободним да се у сваком часу поновно определи. Неразвијеност нашег друштва, која се иначе истиче као разлог непостојању правог романа, није само економска. Финска, Бугарска, Грчка, Турска и низ других земаља имају роман не будући привредно развијеније. Напротив. Али овде су камфор – инјекције историјских нужности и етичког карактера одржали у животу ментаталитет хомерских, десетерачких јунака све до позне Брегалнице и Куманова, па и много касније ( већ према крајевима ), и тиме омеле или необично успориле процес стварања личности независнијих од јавног мнења села, личности кадрих да своје приватне моралне и друге одлуке доносе изван кодекса који је уритуалио живот. (Тиме се, и обратно, доказује друго: наиме, да романескна литература не описује статичка, ритуализирана стања, него динамични драмски конфликт с њима конфликт чији је резултат толико неизвестан да и омогућује тензију. А то указује и да је фолклоризам у нашој литератури био нужан све док личности нису смеле да поставе своје проблеме против ритуализираних кодекса обичаја макар и без минималног изгледа на успех).

Револуција је убрзала процес индивидуализације, не толико у борби, кад су и те како биле добродошле кланске и покрајинске повезаности, рефлексне реакције, етике части, поноса и независности, чији су резултати, уоквирени у велике линије ослободилачког рата, агитирали за независност на свој неми неромансијерски и практични начин.

И свакако, у једном делу конзервативне литературе која се самозвано и неоправдано назива реалистичком, ти су старински рефлекси толико још вирулентни да, оперишући (разуме се нечисто) с њима, доприносе ( истина, донекле само ) успоравању процеса мењања епске хомеровске, десетерачке, динарске коже, нарави и схватања за индустријску развијену, социјалистичку, индивидуализирану. Не чисто. Али и не више на нивоу чистог десетерца.

Генерације којима припадам сећају се оног јединства бораца за  комунизам из времена илегалних ћелија и са робија које још нису опеване и сећају се ратног друг до друга, брат до брата, тих рефлексних реакција другарства у националним скоро размерама. 

Али и памте да су та осећања, изазвана самоодбрамбеном неопходношћу, отпевала своју лабуђу песму, јер су се јавила на једном нивоу који смо у скоро националним размерама, током ових десет година изградње социјализма, превазишли, диференцирали се, а да нисмо зато упали у качамак прошлости опанка и шајка. Данас и по забитима сеоско – планинским људи већ носе ташну и машну.

Је ли то онај европски индивидуализам што је, према савременим романсијерима који причају о ситуацији човека у капитализму, потпуна самоћа ? Не. Мишо, који је песник, каже за једну од својих књига :
“ Ce livre, cette experience donc, qui semble toute venue de l'egoisme, j' irai bien jusqu'a dire qu' elle est sociale “.

( „Ова књига, ово искуство, које је, чини се, произашло из егоизма, отишао бих толико далеко да кажем да је друштвено“. )

Разуме се, зоон политикон у литератури, која оперише језиком, превасходно инструментом оне стране индивидуине природе која је друштвена, и не може, чак и кад летризира, да претпоставља да није у неку руку социјална. Али питање је ту друго: друштвена је, добро али каква су обележја те друштвености, јер их, срећом, има већ поприлично различитих? Њих одређује усамљеност експлоатисаност “малог” човека,који у оквирима своје средине, напуштен од свих, окружен равнодушношћу, мора да развије занимљиве карактерне и интелектуалне особине, насупрот заједници чије га полуге осуђују и које он осуђује, против заједнице, усамљујући се дубље но што су његове потребе за комуникацијом.

Давно је прошло време фашистичких похода у пљачке који стварају националну “свест”  и уједињују (је ли на помолу већ нови вид фашизма, нови тип агресије?). Чињеница је да још увек тамо, у капиталистичком систему, свако иде за себе а против свих. Клима самоће, кад је општа, даје Мишоу заиста право да говори о социјалности књига о усамљивању.

Али усамљености нису тако различите, нити пружају толико бескрајних варијаната да се не би назреле сличности које повезују гласове певача са разних одвојених локвања у један јединствен хор кризе егзистенције, неидеалних идеала очајања. То је инфантилно и не сувише интелигентно. Али то је тамо тако.

Истина, осуда тог става је лака; али она, што је горе, не води рачуна о неколико ствари о којима уметник мора.

1) о вредности израза, његовом развоју;
2) о  нивоу људске самосвести
3) о њеним прометејским амбицијама

Та литература је, развијајући у бескрај разлике људских гласова, утананила материју песме, обратила пажњу на њену технологију до реперирања микроимпулса поетске сировине у најудаљенијим слојевима свести, али и истовремено смањила домет, јер је руду вадила из оног дела душе чија је друштвеност најневидљивија.

И не само то: развила је његово, човеково осећање слободе уперене против осећања себе и човека, његову самосвест, његове амбиције. Што је корисно знати да се никад не би изгубила вера у снаге човечности, у њена домишљања. Неочекивано. Сви путеви њој воде, том Риму, тој рими живота. Људског.

Метафизички изглед тих тенденција није окренут сазнавању колико завладавању неанимираном васионском материјом, њеном приспособљавању људским жељама, које, и кад су најнеодговорније, не могу да не буду израз човекове глади за редом и разумевањем, којим једино смирује своју зебњу егзистенције, онај Хајдегеров “Страх”, онај трагични страх од трагике који само будале могу да негирају на том изолованом биолошком плану кад га посматрају са позиција исто тако глупог, дефектног и непотпуног друштвено – прагматистичког катихизиса.

1955.

                                                                                                                      Обрада: Посада

---

---

---