Девојчица и крчаг
                                        

Била у давна времена на земљи велика суша; усахнуле све реке, потоци, бунари; осушило се дрвеће, жбуње и трава; умирали од жеђи људи и животиње.

Једне ноћи изишла девојчица из куће, са крчагом, да тражи воде за болесну мајку. Нигде није нашла воде, па, онако уморна, легла на траву и заплакала. Кад се пробудила и дохватила крчаг, умало није просула воду из њега. Крчаг је био пун чисте, свеже воде. Девојчица се обрадовала и хтела да се напије, али онда помисли да неће бити доста за мајку, па потрча са крчагом кући. Тако се журила да није ни приметила око ногу псетанце. Спотакне се око њега и испусти крчаг. Куче је жалосно цвилело.

Девојчица је већ помислила да је вода из крчага просута, али је крчаг стајао усправно и сва вода била је у њему. Тада она одли у шаку воде, и псетанце све попи и развесели се. Кад је поново дохватила крчаг, а он од дрвеног постао сребрн. Девојчица донесе крчаг кући и пружи га мајци. Мати рече: „Ја ћу и тако умрети, боље попиј ти”, и врати крчаг кћерки. У тај мах крчаг од сребрног постане златан. Пошто је била исувише жедна, она узе крчаг и, баш кад је хтела да га нагне, на вратима се појави путник и затражи воде. Девојчица прогута пљувачку, а крчаг пружи путнику. На крчагу одједном искочи седам огромних драгих камена, а из њега потече велики млаз чисте свеже воде. Седам драгих камена поче се дизати све више према небу и постадоше оних седам звезда које се зову Велики медвед.


                                                                        Лав Николајевич Толстој

                 

 Свитац тражи  пријатеља


Једне летње вечери излете свитац из траве, подиже свој плавичасти фењер и поче да трчи тамо-амо. Шта ли то тражи? Пријатеља он тражи! Јер сви имају по неког, имају много пријатеља, а он једног јединог.

А каква је срећа имати пријатеља и играти се с њим! Тако је пожелио да и он има бар једног пријатеља и пође да га тражи. Летео је тако, летео кад чу у трави неко шуштање. Издиже фењер да погледа шта је и спази скакавца како узбуђено жури некуд. “Скакавчићу, скакавчићу” – позва га свитац. “Шта хоћеш?” Одазва се скакавац. “Желиш ли да ми постанеш пријатељ?” “Желим.” “Е, па онда хајде да се играмо,”обрадова се свитац.

“Добро,” сагласи се скакавац, али мало касније; морам да потражим свог братића. Врло је несташан. Негде се изгубио, а већ је мрак. Још се није вратио кући па је мајка врло забринута. Послала ме је да га пронађем. А ти си дошао у прави час. Хајде, осветли ми пут и помози ми да га пронађем.”

“Е, не могу да ти светлим,” одговори свитац. “Морам да идем да тражим пријатеља.” Дижући свој плавичасти фењерчић, свитац одлете даље.

Опет је летео тако около кад чу у трави неки шум. Подиже фењер да види шта је то, кад угледа једног мрава који је грабио напред, носећи велики товар. “Хеј, ти!” позва га свитац. Мрав се одазва. “Хоћеш ли да ми будеш пријатељ?” “Хоћу,” одговори мрав. “Онда пођи са мном да се играмо.” “Добро,” сагласи се мрав. “Само чекај да однесем кући овај товар. Баш си добродошао јер сам залутао. Хајде помози ми да пронађем пут.” Али свитац рече: „Не могу да ти помогнем, јер морам да тражим пријатеља.“ Са тим речима подиже свој фењерчић и оде даље.

Једне летње вечери свитац је опет трчао тамо-амо са својим уздигнутим плавим фењерчићем. Шта ли он то опет тражи? Још тражи пријатеља. Па зар га није већ нашао? Није. Драга децо, ви сви знате како се може стећи пријатељ. Научите и свица, јер он стално лети унаоколо тражећи га.

Како је само уморан!

                                                                                                 Су Ју Ђин

Пословице

Правда је давно погинула

     Путник за пост не зна.

Лакше је чувати овце него новце.

 Добра овца много не блеји, али много вуне даје.

   Да је кућа добра, и вук би је имао.

Где је танко ту се кида.

Више виде четири ока него два.

   Жена ће само ону тајну сачувати коју не зна.

  Другом на вољу, а себи невољу (учинити).

       Ко другога вара и њега ће други.

           Ђак изгуби попу ручак.