Јовица Бегић Омољски

      Гуриб је изашао из стана. На улазним вратима ударио се на кваку и јаукнуо. Хода као да носи кваку са собом.

Погрбио се и спустио поглед.

Свемирски Џип неопишљиве величине умало да згази Гуриба.

Набилдовани, тетовирани, главато брадати власник свемирског џипа истресао је на Гуриба свежи шлајм маркетиншко пропраћен псовкама комплетног генеолошког стабла.

Гуриб је јуначки оћутао и наставио даље. У стану је било неподношљиво.

Морао је да изађе макар се сукобио са свим свемирским џипстерима и џиберима заједно.

Гуриб само хоће да хода.

Реч „само“ је самооптужба аутоцензуре постојања.

Јадни Гуриб.

  

                  Фредерик Пол

 ДАН ПОСЛЕ ОНОГА КАДА СУ ДОШЛИ
                   МАРСОВЦИ

У сваку собу мотела била су убачена, поред уобичајеног броја
кревета, још по два лежаја а директор, господин Мандала, претворио је и
задњи део хола у мушку спаваоницу. Није, међутим, био задовољан и
наговарао је своје тамнопуте ноћне портире да распреме и очисте
просторију за пртљаг и у њу унесу помоћне лежаје. "Драги господине
Мандала", рече му главни портир, покушавајући да надјача грају у
салону, "ми бисмо то радо учинили за вас, само да можемо. Али, не
можемо: прво, зато што немамо где да преселимо старе телевизоре које
по сваку цену хоћете да сачувате и, друго, што немамо више ни један
једини лежај."

"Ти се, Еместе, расправљаш са мном, а ја сам ти рекао да то више не
радиш", рече му господин Мандала. Добовао је прстима по пулту
рецепције и љутитим погледом шетао по холу. А у њему је било најмање
четрдесет гостију: ћаскали су, играли карте и дремуцкали. Телевизор са
утишаним тоном преносио је, мрмљајући, извод из извештаја васионске
агенције НАСА, а господин Мандала је на екрану видео и једног од
Марсоваца који је зурио у камеру и лио огромне желатинске сузе.

"Престани да пиљиш", заповеди господин Мандала, јер се на време
окренуо и свог портира ухватио на делу. "Не плаћам те зато да гледаш
телевизију. Иди види шта можеш да помогнеш у кујни."
"Били смо у кујни, господине Мандала. Њима наша помоћ није
потребна."

"Кад ти ја кажем да идеш, онда иди, Ернесте! И ти, Берзи." Пратио их је
погледом кроз ходник за послугу и пожелео да се са истом лакоћом
отараси и гостију из салона. Они су запосели сва седишта, па и доручја
фотеља, стајали ослоњени о зидове и нагурали се у ложе бара који је, по
пропису, затворио још пре два сата. Ако је судити по пријавама, све су то
били представници дневних листова, часописа, радиотелевизијске мреже,
агенција које претплатницима шаљу вести телеграфским путем и тако даље,
и чекали су јутро да би отишли у Кејп Кенеди на конференцију за штампу.
Господин Мандала је пожелео да то јутро брзо осване. Нимало му се
није допадала та гужва у његовом салону, а био је и уверен у то да се
многи од њих нису ни пријавили као гости мотела.

На телевизијском екрану појавио се грубо монтиран снимак повратка
свемирског брода Алконик Девет са Марса, али телевизију нико није
гледао. Понављали су исти снимак већ трећи пут од поноћи и сви су га били
видели бар једанпут; али када се појавио кадар са Марсовцем, који је
личио на тужног јазавичара и имао, уместо удова, дугуљаста пераја
морског пса, један од покераша се промешкољи и узвикну: "Е, а сад
нови марсовски виц! Зашто се Марсовац не купа у Атлантском океану?"
"Ти се изјашњаваш", рече онај који је делио карте.

"Зато што би око океана оставио мастан круг", рече извештач и склопи
карте. Нико се није насмејао, чак ни господин Мандала, премда су
марсовски вицеви углавном били добри. Сви су били помало уморни од
њих или напросто већ уморни од њих.

Господин Мандала је пропустио прво узбуђење које су изазвали
Марсовци, а пропустио га је зато што је спавао. Када му се телефоном
јавио шеф дневне смене и пробудио га, господин Мандала је помислио,
прво, да му овај прича виц и, друго, да је шеф дневне смене полудео;
кога је, уосталом, брига за то да ли се неки свемирски истраживачки брод
упућен на Марс вратио на земљу са неком врстом животиња? Кога је за
то брига чак и онда ако те животиње и нису животиње? Али, када је видео
колико је пријава стигло у мотел преко телепринтера, схватио је да то неке
људе, ипак, интересује. Господина Мандалу, међутим, такве глупости
нису занимале. Лепо је што су Марсовци дошли, они су му напунили мотел,
и његов мотел и све друге мотеле у пречнику од сто миља око Кејп
Кенедија, али то је било све што је господина Мандалу интересовало у вези
са Марсовцима.

На телевизијском екрану појавила се црно-бела слика коју су замениле
Вести Ен-Би-Си-ја. Покераши су начас утихнули.

У салону је завладала тишина чим је невидљиви спикер почео да чита
вести из НАСЕ: "Доктор Хјуго Бејки, ветеринар из Форт Ворта, Тексас,
који је стигао ноћас и прегледао Марсовце смештене у пријемни центар
Ваздухопловне базе Петрик, поднео је прелиминарни извештај који је
управо објавио представник Сектора за националну аеронаутику и
свемирска истраживања, пуковник Ерик Т. 'Срећко' Вингертер."
Један телевизијски техничар заурла "Појачај тон!" Око телевизора
настаде комешање, звук се намах изгуби а онда груне, свом јачином:
"...Марсовци су кичмењаци, топлокрвни и, очигледно, сисари. Површни
преглед указује на доста низак ниво метаболизма, иако доктор Бејки
тврди да би то могла да буде и последица дугог и тескобног путовања,
јер су 137.000.000 космичких миља прешли у комори за узорке
свемрирског брода Алконик Девет. Не постоје, понављамо, знаци
заразне болести, али су предузете све превентивне мере стерилизације и..."
"Ђавола!" викну неко, највероватније хонорами дописник Си-Би-Ес-а.
"Волтер Кронкајт је разговарао са клиником Мејо и..."

"Завежи!" зарежаше гласови и на телевизији се поново зачу:
"...чиме се завршава извештај доктора Хјуга Бејкија који је управо
објавио пуковник 'Срећко' Вингертер." Настаде станка, а онда се
спикеров уморан али борбен глас поново проби  и настави  са
рекапитулацијом претходних шест емисија. Настави се и покер, премда је
најављивач описивао конференцију за штампу са доктором Семом
Саливеном, представником Института за лингвистику Универзитета Индијане,
који је тврдио да су звуци што их испуштају Марсовци зацело нека врста
језика.

Све саме глупости, помисли господин Мандала, поспан и ошамућен.
Привуче столицу, седне и задрема.
Пробудио га је бучан смех и он ратобомо скочи. Лупне дланом о
стоно звоно: "Господо! Моје даме! Молим вас!" викне. "Сада је четири
сата ујутру, пустите остале госте да бар мало одспавају."
"Правилно", рече тип из Си-Би-Ес-а, дижући руку нестрпљиво, "само да
вам испричам још један виц. Стаје марсовски солитер? Не знате?"
"Да чујемо", рече риђокоса из часописа Лифе.

"Двадесет седам спратова станова у приземљу!"
А риђокоса рече: "Добар је, али и ја знам један. Зашто Марсовка
затворених очију води љубав са мужем? Зато што јој Бог забрањује да
гледа како њен муж ужива."

"Играмо ли ми покер или причамо вицеве?" промрмља неки од играча,
али га остали ућуткаше. "Ко је освојио титулу Мис Марс?" ... "Нико!" ...
"Како ћеш Марсовку одучити од секса?" ... "Оженићеш се њоме!"
Господин Мандала се том вицу гласно насмејао, па када му је један
репортер пришао и затражио кутију шибица, дао му је ту кутију у добром
расположењу. "Ух", уздахнуоје човек припаљујући лулу, "алаје дугачка
ова ноћ."

"Како да није", потврди љубазно господин Мандала. На телевизији је
иста емисија ишла по четврти пут. Господин Мандала зевну и загледа се
расејано у екран; није видео богзна шта, али је било и све што је у вези са
Марсовцима требало видети. Ови репортери и сниматељ и тонски техничари и
новинари, мислио је задовољни господин Мандала, сви они чекају овде, у
његовом мотелу, да дође 10 сати ујутру и да до Кејпа кроз палметто
мочваре возе четрдесет миља - ни за шта. Ни за шта, наравно, јер ће кад
стигну тамо видети ово што гледају сада, у овом часу.

Један покераш причао је неки дугачак, дозлабога запетљан виц о
Марсовцима који по Мајами Бичу шетају у бундама. Господин Мандала
је те картароше посматрао са негодовањем. Када би макар неко од њих
отишао у своју собу на спавање, могао би да упита остале да ли су
пријављени као гости мотела. Премда, истини за вољу, он никога више не
би ни могао да смести, јер су све собе биле заузете а број гостију
двоструко већи. Одбацио је, дакле, ту мисао и наставио да, расејано, зури
у екран, замишљајући како људи свуда на свету пиље у ту исту слику,
читају о Марсовцима у својим новинама и брину за њих. А они баш нису
изгледали као неко о коме би требало бринути: лењо су пузили на својим
дугачким слабим удовима налик на издужена пераја морског пса и тупо
буљили великим кратковидим очима.

"Глупа мала копилад", рече један репортер пушачу на лулу. "Знаш шта
сам чуо? Цуо сам да су их астронаути издвојили због смрада."
"Они то на Марсу вероватно и не примећују", одговори увиђавно
пушач на лулу. "Тамо је ваздух редак."

"Не примећују? Па они тај смрад обожавају!" Баци новчаницу од
једног долара пред господина Мандалу. "Дајте ми, молим вас, ситниш за
Кока-кола аутомат." Господин Мандала изброја без речи ситне паре.
Није му ни пало на памет да би Марсовци могли да смрде, али то му на
памет није пало само зато, што о њима није много ни размишљао. Јер да
јесте, морао би доћи до тог закључка.

Господин Мандала издвоји новчић за себе и пође за оном двојицом
ка аутомату за Кока-колу. Слику на екрану заменили су врло рђави
снимци које су донели астронаути, снимци неких зграда неправилног
облика боје песка на пешчаном тлу. Био је то, како је извештавала
НАСА, највећи марсовски град, а он је, све у свему, имао само
стотинак пљоснатих грађевина без прозора.

"Ја стварно не знам", рече коначно други извештач, отпијајући Кока-
колу из боце. "Ста мислиш, да ли су они - интелигентни?"
"Тешко је рећи, сасвим тачно", одговори пушач луле. Био је Ројтеров
извештач, а тако је и изгледао захваљујући црвеном, широком енглеском
лицу. "Цињеница је да граде куће", додаде и упери прст у екран.
"То раде и гориле."

"Без сумње, без сумње." Ројтеров човек се озари: "Еј, стани мало.
Сетио сам се једног вица. Био једном... чекај да се присетим, ми тај виц
код куће увек причамо на ирском... ево, сетио сам се. Даклем, оде ти
свемирски брод на Марс, а његова посада открије да је нека страшна
земаљска болест истребила целу марсовску расу и да је заразу преживела
само једна Марсовка, разумеш. Онда од те болести поумиру и чланови
посаде свемирске летелице. Сви нестану, остане само та једна једина
Марсовка, схваташ. Ови се наши овде силно узбуде и после дугачких
расправа у Уједињеним Нацијама закључе споразум против геноцида и
Америка изгласа двеста милиона долара за обнову и, знаш, да би спречили
изумирање марсовске врсте одлуче да тај једној јединој преживелој
Марсовки пронађу човека."

"Причам ти причу!"

"Кад ти кажем. И тако они, разумеш, пронађу Педија О'Сонесија, који
је био грдно шворц и кажу му: 'Слушај, Педи, уђи у онај кавез тамо, у
њему те чека женска, Марсовка. Једино што треба да урадиш је да је
оплодиш и да она остане трудна, разумеш?' А О'Сонеси им каже: 'А шта ја
добијам за то?' Они му понуде, ух, неколико хиљада фунти и Педи,
разуме се, пристане. Отвори врата на кавезу, угледа женску и брзо
затвори врата. Ројтеров човек врати празну боцу Кока коле на полицу,
подражавајући Педијев израз гађења. 'Тако ми свих светаца' узвикне
О'Сонеси, 'овако нешто засигурно нисам очекивао...' 'Неколико хиљада
фунти, Педи', пожурују га они. 'У реду', каже он, 'али под једним условом'.
'Какав је то услов?', питају они. 'Морате ми обећати да ће наша деца бити
одгајана у хришћанском духу.'"

"Тај сам виц већ негде чуо", рече други извештач. И крене према
полици да врати празну боцу Кока-коле, али је закачи ногом и ето ти
невоље: празне боце Кока-коле, из четири сандука, падоше на под,
одскочише, зазвекеташе, разбише се.

Е, то је већ било преко јего. Господин Мандала се зацени, загрцне,
поче да муца, тресну дланом о звоно и заурла: "Еместе! Берзи! Али
обојица!" А када се из кухиње појавио Ернест и протурио кроз врата своју
тамну, шљива-плаву главу са изразом лица који слути пропаст света,
господин Мандала цикну: "Ох, проклети да сте! Сто пута сам вам рекао
да склоните те полице одавде!" Стајао је тако изнад своја два портира,
бесан као рис, док су они сакупљали срчу и повремено га, искоса,
забринуто погледавали - две главе, од којих је једна личила на
тамноплаву шљиву а друга на арапски песак. Господин Мандала је био
свестан тога да га сви гости из салона нетремице гледају и да не
одобравају његов поступак.

Изашао је, онда, у позну ноћ да се мало охлади, јер, било му је жао а
знао је да би могао учинити и нешто због чега би му било још жалије.
Трава је била влажна. Са даске за скакање у базен капала је роса.
Мотел није био тако тих као што би пред зору требало да буде, али није био
ни сувише бучан. С времена на време, одјекнули би из салона далеки
смех и граја, али је то сада на господина Мандалу деловало умирујуће.
Одмарао је душу обилазећи споредне просторије, проверавајући машине за
прављење леда и аутомате за цигарете. Све је било у најбољем реду.
Изнад главе му, грмећи, прелети војни млазњак из Мек Која. Звезде
су још блистале, али је на истоку рудела зора. Господин Мандала зевну,
загледа се у небо питајући се која је од тих звезда Марс, а онда се врати
на рецепцију. Убрзо је био до гуше у послу: одговарао је на дуге,
непрекидне, исцрпљујуће позиве гостију из мотелских соба, испостављао
рачуне и није имао времена да мисли на Марсовце. Тек када су гости из
салона бучно ушли у своје аутомобиле и лимобусе и када је почела да
пристиже дневна смена, господин Мандала је отворио две хладне Коке и
једну понео Ернесту у собу за послугу.

"Напорна ноћ",  рече господин Мандала Еместу  а Ернест,
прихватајући и Коку и покушај извињења, климну главом и боцу искапи
до дна. Изађоше из собе и, наслонивши се на ограду терасе која је гледала
на базен, отпратише погледом новинаре и новинарке који су колима
силазили низ друм ка аутостради, журећи на састанак у 10. Многи од њих те
ноћи нису ни тренули. Господин Мандала одмахну главом, није
одобравао толико буке ни око чега.

Ернест запуцкета прстима, исцери се и рече: "Знам један марсовски
виц, господине Мандала. Како ословљавате Марсовца високог седам
стопа који копљем јуриша на вас?"

"Па, Ернесте, до ђавола", одговори господин Мандала, "ословљаваш
га са господине. Тај виц знају сви." Зевне, протегне се и рече
замишљено: "Надајмо се да ће ускоро бити и нових вицева. Слушам стално
једне те исте, једина је разлика у томе што се сад Јевреји и католици - и сви
остали - замењују Марсовцима."

"Аха, то сам и ја запазио, господине Мандала", рече Ернест.
Господин Мандала се исправи. "Саветујем ти да мало одспаваш",
рече, "може се десити да се они вечерас опет врате овамо. Никако не
схватам зашто то раде... Знаш ли шта ја мислим, Еместе? Мислим да ће се
за шест месеци причати вицеви и да се нико живи неће сећати да су икада
постојали неки Марсовци. Не верујем да ће њихов долазак овамо
изменити било шта у било чијем животу."

"Тешко ми пада да се не сложим са вама, господине Мандала", рече
Емест благо, "али ја, видите, не мислим тако. Некоме ће они нешто и
значити. Мени ће, на пример, значити много, проклето много."

---