БЕОГРАД НА СУСРЕТУ ДВА ВЕКА

Александар Дероко

Пред сам крај XIX века Београд је био више но упола мањи од
данашњег, и то ако се изузму предграђа а рачуна само варош. Она са
савске стране није тада ишла даље од Баре Венеције и железничке станице,
затим се пружала до краја Сарајевске улице (кафана „Три кључа“), па даље
је излазила горе на плато са малом старом црквом Светога Саве.
Обухватала је још „Енглезовац“ (тадашњу Макензијеву улицу), а на
Цариградски друм је излазила код „Старога ђерма“. Затим је укључивала
још Палилулу и Хаџи-Поповац и најзад силазила на Дунав код кланице.
Изван тога језгра била су неуређена предграђа, Чукарица, Сењак,
Чубура, Булбулдер и дунавска Јалија низводно од Дорћола.

Ту сам се родио и ја шест година пре краја прошлога века. То је било на
спрату више „Перола“, у Кнез Михаиловој улици. (Не хвалим се што сам се
родио у главној улици тадашњег Београда већ ово помињем како бих
могао рећи и реч-две о неким приликама становања и да бих поменуо и
неке догађаје и људе).

Кућа је била на средини блока преко пута данашње
„Албаније“. На углу ка Теразијама била је апотека „Делини“ а на другоме
крају, где је данас робна кућа „Београд“, била је кафана „Хајдук
Вељко“. Између та два угла, на средини, била је кућа на спрат са великим,
увек отвореним, колским пролазом, кроз који се улазило и у башту кафане.
Десно од тога пролаза био је, с улице, локал Карла Перола. Унутра
мермерни сточићи са ливеном ногом у сецесион шари. Ту су трговци из
Кнез Михаилове улице свраћали пре ручка на пиво и мезе. Продаване су
сардине, ринглице, маслинке, страни сиреви, ајвар и страна пића у флашама. То
су биле такозване „деликатесне радње“.

Из оног колског пролаза водиле су степенице на спрат. Прво, на пола
пута, био је, да тако кажемо, клозет (тада се то друкчије звало). Клозети
нису смели бити у самоме стану, јер канализације, тада, још није било. Била
је ту лепо орибана даска сандука, а да би била жута у цеђ је додаван
шафран (иначе у самоме стану су за ноћ биле предвиђене и неке друге
мање, помоћне згоде).

Горе у стану Уја, Јован Ђорђевић, онај који је, поред осталог, био и
оснивач Народног позоришта, професор Велике школе, а који је написао и
први латински речник (од кога је на тавану било још књига, па смо их ми
деца крали и продавали књижари Валожића на Варош капији у пола цене).
Сећам се, долази код њега професор Јован Туроман и они се с врата
поздрављају „Амице“ Амице“... и даље све латински, цео разговор, а ми
деца зинули, гледамо.

Долазио је ту и Тона Хаџић из Новог Сада и увек
имао црну свилену пантљику око главе преко чела, јср је патио од
главобоље. Ту је становао, дакле, Јован Ђорђевић, самац, нежења, који
је довео своју родбину из Сенте, Бечкерека и Мокрина. Није се женио, а
мрзело га је да живи сам. Била је пуна кућа. Тако је ту била и моја мајка,
ћерка његове сестре. Ту се она и удала за мога оца и тако сам се и ја ту
родио. Све то није важно, али ипак може бити интересантно како је изгледало
штошта од живота у једној тадашњој београдској кући.

Било је пуно соба. Уја је имао своју, собу са стелажима пуним књига.
Ми деца ту нисмо имали приступа, само смо га виђали у дугачком
шлафроку а са зеленим штитом на челу, поред велике петролеумске лампе
на столу. Ту је био и један телескоп купљен у Бечу, кроз који смо, када
се изнесе на таван, смели да видимо четири месеца, мислим Јупитера, али
нам је веће задовољство чинило кад смо могли да видимо преко Саве
краву у неком сеоском дворишту или да прочитамо сат на звонику цркве.

У кујни се ложио „шпорет“ још јутром. Кувало се млеко, а да не загори
стављано је у шерпу нешто као левак изврнут нагоре, кроз који се млеко
преливало, ваљда хладило и тако није загоревало. У кујни је била „девојка“,
служавка, разуме се увек „из Прека“ а ту су у кући била и два „ђака“
Велике школе. То су били Радисав и Љубомир. Свака београдска кућа која
је то иоле себи могла дозволити, држала је „ђаке“. (И многи, после
најугледнији, људи почињали су као такви „ђаци“. Они су јели с нама за
столом, имали своје собичке и нешто помоћи за одевање и најпрече
потребе. Имали су довољно времена за предавања, учење и полагање
испита, а у кући су помагали у много чему, па поучавали и нас децу, а
било нас је у кући троје за то. (Иначе, поред оваквих „ђака“ постојали су
тада и тзв. „благодејанци“, ђаци који су примали „благодејаније“ — стипендију)


                                                                                        

                                                              линк за преузимање књиге : Успомене Београђанина - Александар Дероко

---

---

                         Т Р Е Б И Њ Е   

          Кроз Требиње сам само пролазио пар пута али су ми моји бројни пријатељи (који нису само пролазили) говорили са усхићењем о томе како изгледа и какву атмосферу има тај град. Знао сам да је на 7-8 сати вожње аутомобилом од Београда и око 30-ак минута од Дубровника и  Херцег Новог и да ће се наше упознавање десити кад-тад. Подуже сам чекао на тај сусрет а онда се десио повод да одем у Требиње (а не да поново само прођем кроз њега) -  када сам чуо да моји пријатељи из Трстеничког позоришта учествују на Фестивалу фестивала (традиционална регионална смотра аматерских позоришта у Требињу), заједно са њима обрео сам се у овом чаробном граду.

Стари град, платани, Дучићев парк, Требишница...а у околини: црква (копија косовске Грачанице) од које се види читава панорама Требиња и манастир Тврдош (који је обновио преосвећени сада пок.Атанасије Јефтић уз дискретно и значајно учешће Дејана Бодироге).

Не усуђујем се да описујем све то што сам побројао јер би то само могло да нашкоди представи, па онима који су нестрпљиви да виде (пре него коначно оду у Требиње) како то изгледа, препоручујем одличне документарне емисије које се могу видети на You Tube.

Стари Град у архитектонском смислу је врло сличан свим старим приморским градовима а за нас који живимо у градовима који једва да су стари 100 година, посебно је фасцинирајућа патина којом одишу те старе камене зграде и улице. Засметало ми је да се улазна капија и једна кућа у Старом Граду, сада именују као ,,Анђелкини”, по истоименој јунакињи ТВ серије и уз фотографије прелепе и талентоване глумице која је играла тај лик. Разумевам маркетиншку потребу за повећаним интересовањем туриста али... Оно за шта није довољно гледати препоручене документарце је мирис мора који се осећа док се шетате Старим Градом и његовом околином.  Оно за шта није довољно...јесте и хлад који праве платани и пријатност када се из ужасне врелине лета препустите њиховој моћи прављења микроклиме.

Много је споменика у Требињу (краља Петра Првог, патријарха Павла, јунака из давнашњих ратова али и овог последњег) али је најмонументалнији и по изгледу и по месту које заузима, споменик Јовану Дучићу. И то очигледно није случајно. Требињци доживљавају Јована Дучића као најзнаменитију личност која је потекла из њиховог града и његов дух се вија Требињем за сва времена. Сећања на њега су у највећој мери и у градском музеју и у колективном памћењу Требињаца. Мој београдски пријатељ Милан, чији су корени из Требиња, причао ми је да је његова бака ишла у основну школу са Дучићем па ми је то донело неко посебно осећање у препознавању тог Дучићевског духа.

Ћаскање са староседеоцем Душком Нинковићем, продавцем књига на градском шеталишту, и његовим пријатељима, ми је помогло да видим колико смо блиски. Уз лозу смо претресали многе теме које су подразумевале и познавање политичких, спортских а и др. прилика у Србији и било ми је нелагодно кад год би се испоставило да су они обавештенији од мене. Упознао сам и једног дивног обичног Требињца Милутина, из чије сваке реченице тече племенитост и разумевање за друге. Слушао сам га док ми говори како у Требињу није било жртава, како су, када је последњи рат почео, испратили у миру припаднике других народа са којима су живели дуго и лепо и како је морао да учествује у том рату који није ни желео а ни разумео. Он га је преживео за разлику од многих који су погинули на херцеговачком ратишту а чије фотографије и имена могу да се виде у новоизграђеном маузолеју. Од Милутина, чија се кућа налази у каменитом делу, изнад табле која означава почетак (или крај) Требиња, сазнао сам да се много пута десило да му у кућу уђу змије које он и његови укућани никада нису убијали него су их само машицама износили из куће и враћали у њихов каменити дом.


Десетинама метара је удаљеност православног, католичког и муслиманског храма који се одржавају савршено и том свежином изгледа, подсећају на време када су се, локални Срби, Хрвати и Бошњаци, сусретали, мимоилазили и поздрављали на путу до својих богомоља.
                                          

   

                                                                         

Питам ја моје новопечене пријатеље Требињце:,,Јесте ли свесни да живите у најлепшем српском граду?” А они ми одговарају: ,,На то нас ви који то откријете, подсетите!”. Наравоученије: не треба живети у Требињу! Треба га посећивати!

Моје упознавање са Требињем се завршило на најлепши могући начин - прославом тријумфа ,,мог” Трстеничког позоришта, на већ поменутом фестивалу, који су маестрално одиграли ,,Српску драму” Синише Ковачевића (који им је одобрио играње те представе без икакве ауторске накнаде). Њихов повратак у Трстеник је протекао без да је локална телевизија споменула тај фантастичан успех и без да им је стигла и   куртоазна честитка од локалне самоуправе. СРПСКА ДРАМА има најразличитије појавне облике.


                                                                                                                                                             Владан Гајић