|
ПРИЧЕ
ДАРОВИ
ИЗБОР
ПРЕВОДИ
ЛИНКОВИ
ПОСАДА ДЕЦА
ПОСАДА SF
ПРЕУЗМИ ИЛИ
ЧИТАЈ
ЕСЕЈИ
НЕОРА
ПОСАДА
АРХИВА
ПУТОПИСИ
**********************
**********************
Одиграј
Потез
**********************
**********************
|
Ненад Руменић
И З О
П Ш Т Е Њ Е
Опхођење са
другима права ноћна мора
понављање траженог дуж линије
разговора
Френетична публика жељна сензација
вири кроз призму мутних дисперзија
на тапету сте ви и ваша сенка
у некој од најгорих верзија
Опхођење са другима права ноћна мора
понављање траженог дуж линије
разговора
Они копају и по вашој прошлости
не презају од посредничких смицалица
спремни ко шпијуни беспризорних
влада
да задају бол од вербалних палица
Опхођење са другима права ноћна мора
понављање траженог дуж линије
разговора
Трач и покопавање – циљ плитког ума
здружени обарају сјајни кип на
плећа
гулаг, ланци, изопштавање
гласи пресуда њиховога већа
Опхођење са другима права ноћна мора
понављање траженог дуж линије
разговора
ИЗОПАЧЕНА ВРЕМЕНА
Поткивам бунтовног коња
затим га јашем
у тврдом седлу
болних очекивања
Суманутим трком
води ме у
помодрела пространства
да постанем
нормални рзач
чистокрвног лудила
П А Н Т О М И М А
Мирис пољског
цвећа.
Живети као сав нормалан свет.
Шта је то у људском бићу што га води
према пићу?
Варљиво лето шездесет и осме.
Маратонци трче почасни круг.
Чувар плаже у зимском периоду.
Три палме за две битанге и рибицу.
Када будем мртав и бео.
Лепа села лепо горе.
Како је пропао рокенрол.
Тајна манастирске ракије.
Била једном једна земља.
Тринаеста пантомима за домаћи филм
избија ми у грашкама зноја.
ВЕЉКО
Т.ЋИРКОВИЋ
СТИХОВИ ТУГЕ
Када те стежу
У души кише,
Када у даљини
Нестану стазе,
Последњи трептај,
Нема је више...
Још њена суза
На длану дише.
Ноћи су дуге,
И јецај.
И јецај пише,
Стихове туге.
ПО
СУВОМ ЛИШЋУ СУДБИНЕ
Празнине
одсјај
Слепе звезде рађа
Траг
Неподношљивог
бола
Дах сивила
Ветра и плача...
Коми се небом.
Суво лишће шапуће
Јутру,
Промрзлом и
ледном
Лепи се пепео
На њеним длановима
Лицу
Уснама,
На душу.
Очи говоре
Срцем из дубина
Где бди доброта и
радост,
Док ломи се заборав
По сувом лишћу судбине.
МАРИЈА АЛЕКСИЋ
П Р А З Н И Н А
Осећам
празнину која ми цело тело пуни
Горчина нека свуда у срцу
рони ли рони
Шта да
радим? Куда да кренем? Питања ме муче
.
Док болно срце јауче и за вапај моли
Ја се носим мишљу да оставим све своје
боли,
Да одем далеко на крај
света
Да
ухватим последњу карту авионског лета
Да нестанем, да бежим...
Да побегнем од свих и да ме нема...
Не знам зашто ми стомак
испуњава таква трема
Осећај
страха и јада и лудила неког
Као да сам срела Еразма далеког и да
ми препричава своју Похвалу
Осећам да и он зна за моју шалу
Да одем и да ме нема...
Можда и
нестанем на сат или два
Ал шта ћу после ??? Куда
да пловим? Који брод да хватам?
Не, нећу да бежим. Остајем овде – сада
схватам
Бежање неже проблем да
реши , само ме тренутно мисао та теши
Желим
свој живот назад, баш онакав несавршен
и јадан
Срце је врело, тело слабо а поглед ми
хладан
Врати се , мисли, нећу те терати више
Остани овде, утишај тон и
пусти ме да дишем
Дишем јако,
дубоко и смело
Пусти да ми тело буде такво, смело и
врело
Не кријем осећања, нити ћу их крити
Ја знам шта хоћу , а шта
нећу бити...
Врати
се , мисли моја, борићемо се саме
Не бојимо се ми ни ветра, ни зла ни
таме...
Ветар ме гура, леђа повија нејака
Не одлазим никуд, остајем
овде, горда, смела и јака...
Остајем
овде да носим се са злом
Неће оно мени душу чинити опаком
Добро је срце моје увек било
Никад лоше ником није
учинило...
Враћам
се сама на пут среће,
Не дам да ми туга поглед скреће...
Не, не дам, неће и неће....
Јача сам од те емоције ружне
Никад више очи моје неће
бити тужне....
?
Ко си ти ?
Мислим на тебе можда
превише, кажеш
Можда је то превише мени премало
Осећај тескобе ми душу хвата
Не знам ни ко сам, не где сам , ништа не
схватам...
Осећај да одлазиш ми срце пара
Не, не дам те, да знаш...осећај ме вара
Нећеш ти отићи са налетом јачег ветра
Знам да срце твоје само мене чекало је
одувек
Зашто ме онда хвата ова грозна сета...
Кажеш ми, никада те оставити нећу и као да
знаш
Да те речи твоје за моју душу јесу лек..
Многе љубави беху, неке јаче, неке
танане као нит
Ал' само ти заузимаш сваку пору мог тела
Да л сањам ово, да ' је ово само нека
прича, далеки мит..
На обронак стене као да сам села
Чекам твој корак, твој глас, твој мирис
далеки
Знам да и најјача нит може да прекине свој
ред
Знам да можеш изненада да нестанеш и
никада да те не буде више
Шта ћу ја онда ? Да ловим капи оне
наше летње кише
Да мислим о нама и како нам је лепо било,
Да замишљам како идеш ка мени и ствари на
мене бацаш
Да гледам твоје слике и чекам позив ког
неће бити
Ма ко си ти да моје снове својаташ ?!
Ко си ти да узмеш све моје жеље и да оне
одједном постану твоје
Ко си ти да мислиш за нас обоје...
Ко си ти да те толико волим
Ко си ти да те толико желим
Ко си ти да ти се дајем бићем целим
Одговори ! Не ћути ! Одмах ми реци !
Наређујем ти сада
Ако ми сада не кажеш, када ћеш , када ??
Руска поема
Зима сибирска обузе ми дах
Нећу одмах да мислим како одлазиш
А признати морам, то помислим у први мах
И док завесу навлачиш и полако прозор
затвараш
Чекам да падне први снег.
Ледена
шубара на глави ми стоји
Опет помислих како са
стварима својим одлазиш
Нећу да дане хладне
бројим
И док затвараш врата
и стојиш на прагу
Чекам да падне први
снег.
Хладноћа строга капље
из ока
Одмах замишљам да те нема више у сновима
И док обуваш ципеле и везујеш пертле
Чекам да падне први снег.
Белина
руска обузе ми душу
Не желим да мислим да
те нема више
И док капут облачиш и
крагну намешташ
Чекам да падне први
снег.
Ветар московски пробија
ми ребра
Не дам мислима да буду тамне
И док закључаваш браву и бацаш кључ кроз
низ ходник
Чекам да падне први снег.
Јовица
Бегић Омољски
ЈЕД -
ЈЕДАН ЖИВОТ ЈЕДАН - ЈЕД
Једна песма.
Једна љубав.
Једна жена.
Једна бајка.
Једна мајка.
Један тајка.
Једна земља.
Један град.
Један рат.
Један брат.
Један сват.
Један кум.
Један
бум.
Један чун.
Један зум.
Један УМ.
Један ВУМ.
Један Живот Један.
Једно Море.
Једна
Mладост.
Једно Сунце.
Једно Пиће.
ЈЕДЈЕД ЈЕД.
М И Л А Н Д
Р А Ш К О В И Ћ
Иза
огледала
Л
А В И Р И Н Т
За такав
напор заслужујеш ленту
То је истина а не штампарска грешка
Мучан амбијент –
ко на фронту
Непознати ходници иза сваког ћошка
Само још треба да се створи алиен ту
То би одиста била страва тешка
Ма обрати се Икс-9 агенту
Нек се он за промену по глави чешка
Одмори се мало и смири уз менту
Пљуни у шаке и отвори конзерву
грашка
Ниси још ударио у ледену санту
Хеј! неко ти се на
„Фејсбуку“ смешка
За такав напор заслужујеш ленту
Данима луташ по лавиринту
В
Р А Т А
Облик
који недостаје – врата свих
мистерија
Не одустај сад кад си на врхунцу
потраге
Дуго си сумњао да све је илузија
У чежњи да спознаш и чујеш речи
благе
И
док још подрхтава временска капија
Остави
дубоко море што скрива алге
Још
једна врата – још једна копија
Сви ти
завидљивци остаће без заслуге
То самотно лутање као да нема краја
Да се коначно одморе уморне ноге
Та древна кућа пуна је благог сјаја
У ходнику портрети и лик твоје драге
Облик
који недостаје – врата свих
мистерија
Отвори
врата театра – чује се поезија
Г О Б Л Е
Н
О
Д
С Н О В А
У
подножју планине гоблен од
снова
Са сетном надом да ће нам они
доћи
Карневал снова – вртлог од
снова
Лирика ноћи – све протекле
ноћи
Година ходоћашћа на аукцији
снова
Градови усред леда – мандале
ноћи
Ледени планински врх – замак
из снова
Коцка кристалне ноћи што ће
проћи
Баршунаста ноктурна – огледало
њених снова
Лак додир у пролазу у некој
ноћи
Ухвати самотни ветар у загрљај
од снова
Кад туга заноћи негде око
поноћи
У подножју планине гоблен од
снова
Сви ти тренуци пре заборава
|
