Марија Алексић   

       Командант војске гараве 

           

                                                       Атанасије Ивановић

Родио се 1799. у Ражњу од оца Ивана Ражњалије .Као мали, Атанасије звани Таса, доселио се у лепу малу варош на Белици, Јагодину. Као и свако дете, волео је да проводи време на реци пецајући рибу. Био је пргаве и преке нарави. Знао је оцу Ивану да узврати сваку реч. Отац је размишља шта ће од малог Тасе испасти. Умео је и да се потуче и да дође кући сав подеран и црвен. Мајка се бринула за њега и преиспитивала своју одлуку о пресељењу у варош на Белици.

Таса је био добар и марљив ђак. Памтио је све што би чуо. Сазнавао је и учио у ходу. Школу је завршио као солидан ђак али због недостатка посла, отац Иван га шаље у Ниш. Младић је осетио такву слободу да је данима проводио време по  нишким меанама и калдрмама. Волео је да остане по две три ноћи код неке Нишлијке и да га нема у својој кући. Лутао је ,пио, волео жене и потпуно уживао у слободи која га ја скупо коштала. Трошио је последње очеве паре а службе није налазио. Једне летње вечери налетео је на доброг породичног пријатеља, Аврама Петронијевића.Прво се скривао да га чика Аврам не види али око соколово старог Јагодинца није могло ништа да не примети.

''Сине''-повика стари Аврам-''па шта то радиш'?

Рекао ми је Иван да си овде. Имаш ли службе? Таса је скривао поглед негде у даљину. Видело се на лицу младог момка да крије дубоку празнину у себи. Морила га је свака потрошена пара коју му је отац послао. Чика Аврам је знао да прочита младог човека. Аврам Петронијевић , угледни средовечни политичар, је располагао великим искуством које је стекао овде и ван. Могао је да види незадовољство младог Ивановића које му се надвијало над главом као каква аура.

''Види, сине, добро је што си ме мене видео.

Ти знаш да смо Иван и ја стари пријатељи. Имам предлог за тебе. Пођи са мном у Цариград у службу.Ја сам начелу депутације.  Научићеш језик, стећи ћеш нова искуства. Шта кажеш?''-предложи Аврам. Атанасије је знао да нема много избора. Није ни дао себи могућност да размисли о чика Аврамовом предлогу. Колико сутра, били су на путу за Цариград. Новембар 1820. за младог Ивановића беше веома плодан. Таса као сваки виспрен младић брзо се уклопио. Научио је турски, грчки, румунски и руски језик. Користио је свој шарм не би ли упознавао младе Туркиње и проводио ноћи код њих. Учио је марљиво језике, учио све што је могло да се научи. Стари руски посланик Строганов га је уочио на једном пријему. Одмах му је запала за око сирова интелигенција младог Србина и бритак језик којим је одговарао на питања.

Таса добија понуду да оде у Русију и буде изасланик руског посланика. Проводи године у Русији све до 1835.када се враћа у Србију. Био је у службовању код кнеза Милоша све до одласка Милошевог из земље. За време прве владавине кнеза Михаила ,Таса добија понуду да буде писар код циганског арачлије Јефте Стојановића. Радио је марљиво и примењивао сва знања која је стегао као изасланик у Русији. Знао је Таса да неће остати на томе да буде само писар. Често је ишао јагодинским улицама и размишљао како би напредовао у службовању. Година 1842. Је била веома важна за њега. Кнез Михаило је склоњен са власти а на власт је дошла супарничка династија. Дошао је кнез Александар Крађорђевић као легитимни наследник Карађорђа Петровића. Није Атанасију представљала  изазов смена владарских породица. Умео је Таса са сваким. Знао је да је дошло његових пет минута славе.

                     Тасина кућа у Јагодини

Јефта Стојановић није био присталица Карађорђевића и није био више за место циганског арачлије. Арачлија је сакупљач пореза а цигански арачлија је некако имало посебан тон свечаног карактера за Тасу.Ко био био погоднији да наследи место старог Јефте од Тасе?! Нико. Умео је Таса да уђе људима под кожу. Виспреност и чиста сељачка здрава интелигенција су му били прозор ка остварењу свих жеља. Указом кнеза Александра, године 1842. Атанасије Таса Ивановић постаје цигански арачлија.

Званичан назив је био Управитељ врховни Цигана свију.

Умео је Таса да каже да је трећи човек у Србији. Неретко се хвалио да после ''књаза и  Митрополита долази он''. Било је оних који су га волели и дивили се његовој бриткој памети,било је оних који су га мрзели и презирали због истицања значаја своје функције а једино није било оних којима је Таса био неважан. Није умео да изазове равнодушност код Јагодинаца. Било је свакавих емоција. Било је дивљења, поштовања, презира и мржње. Равнодушности према Таси није било. Користио је Атанасије своју моћ веома често.Кажњавао је Цигане за непослушност не осећајући ни трунку сажаљења. Контролисао је све Цигане у Србији.Морали су да дају порез не би ли све функционисало, како је умео Таса да каже. Око 90000 гроша је морало да легне у касу. Морало је.

Зато је Таса давао све од себе да то тако буде. Највише је волео да обилази черге. Застајао би код сваке и добро би погледао шта у свакој има. Највише је волео да види какву лепу Циганчицу са дугом црном расплетеном косом како носи воду на леђима. Умео је он да користи обилато своју моћ. Цигани су га се плашили. Знали су да је преке нарави и да ако не ураде оно што треба , биће сурово кажњени. Имао је људскости у себи цигански арачлија. Много пута је мирио циганске парове. Једном му је дошао млади брадати Циганин који га је молио да оде у његову чергу да убеди његову  Циганку да не иде и да га не оставља. Ишао је Таса и знао је да буде и миритељ цигански. Убедио би младе Циганке да '' од овога боље нема''. Кад би видео да заиста од нечега нема ништа, знао је и да разведе цигански пар. Говорио је '' куме, боље ти је овако, кад ти Таса каже''. Једног раног јутра у просторију где је Таса радио, бануо је страи Циганин веома узбуђен. Таса се у први мах наљутио како неко може да улази тако у одају ''трећег човек у Србији''.Кад је видео да стари Циганин носи буклију и флашу старе шљивовице обмотане шареним пешкиром, Тасино доброћудно срце није могло а да не попусти. '' Шта оћеш, што си дош'о?''- глумио је Атанасије строгог арачлију. '' Да те казним што ми сад тако улазиш? Знаш ли ти да после књаза, Митрополита идем ја ?''

''Немој, кумим те Богом'' – викао је стари Циганин. ''На небу је Бог а на земљи кум,а ја хоћу да ти то будеш мени и мојој фамилији''. Стари Циганин је дошао да моли Тасу да му буде кум на свадби сина. Знао је арачлија да не ваља одбити кумство. Веровао је у Бога и божје законе. Није имао куд него да пристане да буде и цигански кум.''Па кад могу да будем цигански арачлија,могу и цигански кум. Живели, куме''. Таса је провео два дана и две ноћи у кући будућег кума спремајући свадбу. Знао је да је ово божји благослов. Донео је кум вина, ракије ,врећу са новцем да дарује будуће кумове. Тражио је само једно од њих, ако се разводе , да не траже од њега да он то ради.  Све што би Таса радио, радио би од срца. Зато није могао да прође да не буде вољен или невољен, обожаван или необожаван. Све би Атанасије изазвао сем равнодушности. И у кући својој умео је Таса да подвикне. Волео је своју жену Софију Ивановић и веома поштовао која му је изродила троје деце синове Петра и  Стевана и ћерку Јелену. Био је добар муж и пажљив отац. Посебно је био слаб према мезимици Јелени.

Посебно му је било тешко када је 1848. лета господњег морао да крене у битку на север, Ова година је година великог значаја за Ивановића. Срби из унутрашњости помажу Србима северно од Саве и Дунава.Таса сакупља 100 добро наоружаних гаравих војника из Јагодине, Смедерева, Ваљева ,Шапца, Лознице и са њима прелази Дунав.

Звали су га многи '' командант војске гараве''.

Таса је показао да није само вичан сакупљању арача од гаравих војника већ и командовању војске својих 1000 покорних Цигана. Његова војска је распоређена у Арад. Поносни Ивановић је знао да мора да однесе победу над Мађарима. Сваки дан је говорио својим војницима да морају да се врате преко само као победници и никако другачије. Умео је Таса и да казни ако би видео траг издаје или наслутио могућност да буде преварен. Подједнако добро је управљао одредом као што је сакупљао цигански 'арач. Бринуо је за жену и двоицу синова који су остали да се нађу мајци. Јелена је била његова посебна брига. Планирао је шта ће и како ће када се врати. Није било у његовој памети могућности да се не врати као победник у своју Јагодину. Тако је и било. Добро обучени 1100 Тасиних Цигана и 200 коњаника су однели победу у Араду над Мађарима. Сваком је Таса дао по 50 талира награде. Наредио је да нико не сме ништа да украде. Нико не сме ништа да однесе са бојишта. Имао је обичај да каже '' Разоружај непријатеља, не пљачкај'.'Слушали су га његови гарави војници. Били су посебно срећни када их је ''газда Таса  '' частио са педесет талира да носе кући. Било је нешто посебног у том човеку. Правдољубивост је било његово друго име. Знало се у Јагодини за његове казне, за строгоћу али исто тако се ценила његово поштење. Све припреме за повратак у Јагодину су биле у току. На путу од Арада до мале вароши у срцу Кнежевине Србије ,војници су прилазили и говорили Таси колико су срећни шро се враћају као победници. Ушетали су у варош победоносно. Тасино срце је било најусхићеније када је поново угледао своју децу, посебно љубимицу Јелену. Одахнуо је када је видео да је све на свом месту. Године 1854. арачлук се укида и Таса добија ново место. Прелази у Алексинац са породицом као помоћник окружног начелника. Још четири године мирног и безбрижног живота су чекале породицу Атанасија Тасе Ивановића, бившег циганског арачлије. Радио је он посао помоћника врло предано баш као што је и сакупљао арач од својих гаравих војника. Није могао ни да наслути шта се спрема. Године 1858.поново долази до смене династија.

Династије које су се смртно мрзеле носиле су са собом своје људе а односиле непријатеље.

Таса је био непријатељ Обреновића.Стари кнез Милош се враћа у Србију. Односи све што су Карађорђевићи донели. Сада већ стари Ивановић је био тековина Карађорђевића. Није могао као такав више бити на месту на ком је. То је био данак који је морао бити плаћен. Таква су правила и то је нешто што је и сам Атанасије знао. Склоњен са места помоћника судије, добија пензију и повлачи се у своју кућу у Јагодини.

Није могао мирно да проведе своје дане. Кућа му је била запаљена а Таса није могао да одоли налету суровом налету прошлости која га је вребала. Веома често је био понижаван и малтретиран. Знао је да као неко ко је био све време уз кнеза Александра не може да буде другачије уважаван. Као човек бритког језика и јасне интелигенције, повукао се потпуно. Највише га је болела болест која је задесила Софију. Софија је умрла а то је за старог Ивановића била најдубља бол коју је доживео. Није га више ништа везивало за Јагодину.Много пута је опсовао себи у браду ову варош која му је донела колико славе толико и несреће. Одлучио је да оде што даље.

Преселио се у Београд. Велики град је Таси био уточиште за своје недаће. Чекао је своје последње дане што даље од епицентра својих невоља. Био је срећан због своје деце. Остала су му деца која га нису разочарала као он свог оца Ивана. Знао је Таса да је био добар отац. Умео је да подвикне, па и да удари. Често је сањао Цигане којима је убирао арач. Веома често му је долазио у сан стари Циганин који га је кумовао. Старог Циганина одавно није било.Таса је знао да је то позив да оде на вечни починак. Једне мајске ноћи стари Циганин му је дошао у сан и вукао за рукав. ''Ајде,куме да те частим , добио сам унука''. Отимао се Атанасије колико је могао али немоћ је превладала. У ноћи 28.маја 1896. испустио је своју циганску душу и отишао у потрагу за неким новим Циганима и неком другом небеском гаравом војском. Дубока старост Атанасија Ивановића је била повод за многе приче. Неки су га хвалили а неки кудили. Нико није био равнодушан. Стеван Ивановић, његов други син, је желео да очево име буде упамћено. Тада већ угледни професор, Стеван, је поклонио Јагодини породично имање на ком ће бити подигнута лепа чесма која ће носити име његовог оца Атанасија.

                                 Арачлијски поток

Отац је био посебно поносан на његово професорско звање. Знао је Стеван да мора нешто да уради да би очево име остало упамћено.Очеви посмртни остаци су пренети у варош у којој је Атанасије провео највећи део свог живота.  
   

    П р о м а ј а

Волела сам да волим више него уобичајено. Можда зато моја љубав није имала где да оде. Држала сам је чврсто стиснуту међу недра. Нисам јој давала да изађе из мојих окриља. Знала сам да волим више него други а мање него што сам желела. Моји снови су били само моји.

Никада их нисам пуштала да изађу из мојих груди. Маштала сам о облацима који су били сувише високи за мене. Мислила сам ако порастем још више, да ћу успети да се попнем на њих. Расла сам сваким даном све више. Када сам мислила да сам довољно порасла да могу да станем на сиви облак, пала сам на земљу. Тако сам јако треснула главом и задњицом о тло. Није чудо што сам разбила баш њих, обично тако долази... из задњице у главу. Мислим да ми ни тада није ништа дошло.

И даље сам била пуна љубави за цео свет. Несебично сам давала осмехе свима. Нисам знала да треба скупо наплатити сваки насмејани покрет. Ја сам поклањала загрљаје. Свако ко је желео да дође у мој загрљај, могао је бесплатно да осети сву топлину. Мислила сам да ако загрљај буде већи и топлији, да ћу успети да дохватим сунце. Што је загрљај био топлији, ватра је била јача.
 
Изгорела сам потпуно у њој. Остала је само црна гар која је мирисала на угашени вулкан. Несебично сам љубила. Сваки пољубац сам давала сваком коме је потребан  Знала сам дубоко у души да ћу успети да полетим на ветру ако ми пољупци буду мекши и  нежнији. Желела сам да летим на кошави која би ме одвела до Дунава. Замишљала сам како летим до ушћа Саве у Дунав и спуштам се на велико ратно острво.  Тако ме је јако запљуснула ледена вода Дунава, била сам мокра и хладна...Прехлађена од ледених пољубаца за које сам мислила да ће ме одвести до бескраја...

Волела сам да сањам више него уобичајено. Зато моји снови нису излазили из мог јастука. Ту би се згужвали и спавали док их ја не пробудим. Ја бих устајала рано, помазила их свако јутро и обећавала да ћу им се ускоро вратити. Враћала сам се свако вече да својим сновима пожелим лаку ноћ. Желела сам да буду спокојни . Била сам љута на све оне који ми нису рекли да је загрљај скуп , да пољубац није бесплатан а да снове треба чувати смао за себе. Не пуштати их ван свог јастука. Била сам љута на себе јер сам превише снова потрошила на бесплатне загрљаје. Сваки рез на лицу и свака укопана бора су траг бесплатног давања. Моје жеље су биле тако велике да нисам смела да их пустим на слободу. Биле су затворене у мојим одајама. Само су ноћу постајале јава . Играла бих се са својим жељама колико сам могла. Моја љубав је била прејака да није имала куда са својом јачином. Стегла сам је ногама и нисам пуштала да оде.

Чувала сам је љубоморно. Желела сам да буде само моја.  Једном ме је преварила и одлетела. Јурила сам је и трчала да је вратим. Побегла је далеко. Нисам знала шта да радим. Тражила сам је по облацима , по киши, пребирала сам сваку кап кише да није случајно ту негде. Није била. Никада ми се није вратила више. Плакала сам  много. Желела сам да се врати . То је била цена јачине мојих снова. Да су били мањи, имали би где да оду. 

Промаја је дувала са свих страна и оставила срце као празан ходник поломљених стакала која су пуцала под ногама изгубљене душе. Он је био као нека врста прозора која се појавила да ме не би промаја разбила у парампарчад. Некако се појавио као из пене. Можда наш случајни сусрет и није био случајан.  Деловао је тако недодирљив.  Остављао утисак ветра који дува са свих страна и прави промају још јачом. Тај ветар који је долазио од њега је умиривао ту промају . Погледи који су нам се сретали су били знак да нешто ново долази у наше животе. Често се питам да ли су сви сусрети у животу спонтани или намерно ненамерни . Нема случајности.

Сусрет ме је уверио да праве ствари пркосе времену . Размишљања о још једној години необично динамичних дешавања ме терају да летим, падам, смејем се , радујем и плачем. Мислила сам да нема на свету особа пред којом се могу оголити са свим својим слабостима и манама. Како је он улазио у мој живот, срце је непогрешиво препознало баш ту особу које никако није било, ни на видику. Некако сам се дала цела. Цела и у сваком тренутку..Можда сам погрешила. Шта ако поново промаја разбије оно мало закрпљених прозора и поново почне да дуве кошава кроз коморе . Нисам размишљала о томе. Требало би. Хвала шапату ветра који ми те донео. Можда ћеш отићи са првим ветром, а можда нећеш никад. Гледам у твоје лице , некако другачије и посебно. Никад нисам видела такву физиономију где свака црта има неку посебност.

 

Волим јутра. Јутро ми је посебан део дана. Јутро ми је нови почетак , а од јутра до вечери читав један живот. Промаја ме подсећа да треба да живим живот баш овај у овом моменту.  Сваки септембар звони у ушима посебним звуком. Увек је тај звук некако препознатљив, досадан и монотон. Мрзим монотоне ствари. Презирем учмалост . Мрзим наизменичност и све те физичке величине које не умем да објасним.  Овај септембар је звонио другачије. Питала сам се тог дана за ким звоне та звона. Можда за мном а можда и не. Размишљам о том сусрету веома често. Најчешће ноћу. Можда зато што су ми сви прозори затворени па нема бојазни од промаје. Ноћ ми је тако чудесно драга. Једнако ми је драга баш као и јутро. Колико има дражи у том недосањаном сну ...

Мислила сам тог септембра да ће остати само недосањани сан. Како мрзим те бодлеровске фразе апатичне и патетичне неузвраћене љубави, а ипак , у његовим песмама стане цео мој живот.  Пољубац је сусрет највећи на свету , рече Дучић у свом хвалоспеву жени а ја се тога држах цео свој живот. Како сам у својим сновима замишљала тај сусрет окарактерисан као највећи на свету.

Био је посебан, необичан и надасве другачији од свих претходних. Волим људе који не личе ни на кога другог раније присутног у мом животу. Није личио ни на једног. Отерао је промају једним замахом своје тако веште руке. Ушао је сасвим неприметно у сваку оронулу пору обичног живота. Чекала сам сусрет најдужи на свету. Чекао ме тако озбиљно неозбиљан. Као да жели да ме зграби истог момента а учтивост и став аристократског држања му није дозвољавало, што је мене очаравало све више. Промаје је све мање било. Као да је срце соба у којој сам све прозоре и рупе затворила. Пустила сам само њега. Ушао је унутра и тако јако залупио врата за собом да је пробудио све духове прошлости. Питали су ме да ли желим поново да осетим хладноћу кошаве која леди жиле. Рекла сам да хоћу. Знала сам да ветар овог пута неће бити јак и хладан. Благи морски поветарац ми је ушао у тело. Љуљао ме тако нежно и полако. Чула сам у глави стихове '' Љуљај ме нежно, љуљај ме полако ''....

Како сам се смао њихала на њему. На ветру...Није случајност што је улица моје прошлости постала улица моје садашњости. Сусрет овенчан таквом нестрпљивошћу, набојима и енергијом коју није било могуће контролисати је обећавао много тога. Улица краља Петра је улица коју посебно волим. Рана младост ми је остала закопана ту и плашила сам се да ако је откопам, почеће поново да боли на промену времена. Није болела, само сам осетила  благо голицање по телу. Питам се зашто је киша мој стални пратилац. Кишни дан је синоним за сваки сусрет . Волим кишу . Волим када капи падају по мени док журим до места сусрета најлепшег на свету. Успела сам да смирим ветар који ми је летео по души и да упалим ватру која букти највећом страшћу икада. Нећу рећи имена, нећу рећи године јер је то све тако релативно. Битни смо ми, он и ја. Он који је тако тихо упловио у моје немирно море . Требала му је тако мирна лука. Писати есеј о животу је тако неправедна ствар. Стално су мојим морима пловиле неки поломљени бродови.

Неком је недостајало кормило, некоме једра ... Вечно филозофско питање је постоји савршеност у несавршености. Мислим да сам је нашла. Мерило за савршеност ми је Буковски који је давно рекао да постоје жене (ја кажем мушкарци, извињавам се Чарлсу ) које имаш, а немаш, који су увек ту, а никад нису, који те гурају а чувају, и због којих си мртав, а жив. Од таквих се не одлази. Не знам колико је паметно слушати вечито пијаног Буковског који је у својим халуцинацијама видео савршенство. Мораш ме разумети - кажем . Нисам ја као обичне жене. Имам своје лудило, живим у другој димензији и немам времена за ствари које немају душу. Никад нисам имала времена за људе који немају душу. Ти је имаш. Правиш се да је немаш. А већа је од највећег неба. Стално се плашим краја. Не знам зашто крај изазива у мени толики страх, Било је много крајева у мојој биографији. Крајева коначних и бесконачних...Ако питам себе да ли је крај, и одговорим са да, а онда потом себе да ли те воли, и одговорим са мислим да да, онда то није крај.

Волим што је пробудио много Марија у мени. Волим људе који буде различите особе у теби. Да бих очувала свој неонски осмех потребна ми је смртна опасност  и инстинкт. Само тако могу да очувам оно исконско у себи.  Нисмо савршени и баш нас брига за то. Сувише смо јединствени и тако проклето другачији. Дивим се људима који безгранично воле, зато што ја само тако умем да волим. Волим да волим. То је моје проклетство. Волим наше сусрете, волим твој поглед, волим наше савршене несавршености.  Не дува више промаја. Питамо се може ли промаја да убије. Ако је промаја само мит, онда не може. Мене је више пута убила. Сигурна сам да постоји.Сигурна сам да је срце надговорило разум. Питала сам се врло често у фројдовском маниру зашто не упознајемо неког новог сваког месеца и заљубимо се у њега. Сваки пут би део срца отишао и на крају не би га било више.

Љубав је ваљда једина ствар на свету, што рекоше мудрији од мене, коју не треба објашњавати. Стајем са објашњењима.  Плаши ме једино што ће проћи. Проћи ће и то што волим и то што ме волиш,  и проблеми, и врућина, и успех, и људи и промаја а и живот којим живимо. И то ће проћи.

Носим се мишљу која ме увек засмеје да је љубав заиста као шах, и да те увек пређе коњ. Тајна мора бити сачувана. Моја уста ћуте али плашим се да руке неће остати мирне. Небо се вечерас спрема за олују и опет ће пасти киша. Јак ветар ће обарати гране и дрвеће. Дефиниција ветра је једноставна. Ветар је хоризонтално струјање ваздуха а питам се како да дефинишем промају.

Промају у срцу... Волим што нема дефиниције промаје, јер онда нико неће моћи да преведе ни на један светски језик оно што изазиваш  у мени. Остаће тајна.

  Јовица Бегић Омољски      

                                                   В р т л о г

  

Када је схватио бит проблема живот је дубоко замакао.

Дубоко су га потресли догађаји иза којих је стајала вечна људска похлепа. Похлепа без дна. Земља у којој су и живот и смрт подједнако бесмислени препуштена је похлепи.

Обиље глупости се надовезује на то као кашаљ пушача. Вртлог трагикомедије и кича. Спољна форма пара-квазикомне-трагедије је убиство смисла у свакој временској пројекцији.

- Бесмислено је све осим бесмисла !

Друштво паралелно похлепних постаје друштво очајника.

Кретање очајника постаје кривина похлепе. Када очајници сазру у маси радосно прихвате јастук историје и родослов заборава.

Поглед ка реци открио је искричаву светлост која се насумице јављала и губила. Пробао је да погоди ритмику али је тај задатак био претежак за око. Спустио је поглед и низ лице се од котрља суза. Дуго је клизила.

Осетио је стид не зато што плаче већ што је изнедрио сузу смисла.


Сузе су последње уточиште смисла

Хода и плаче.
   Чује звона
      Види,
         Цркву на води.

Нема снаге
   Бесконачно бурно.
      Руке хладне.
         Облак бледи

Велико плаво.
Промиче
Бескрај
Остаје
Бесмисао.
Човек
Блато Вришти
Од Похлепе стење
Нема краја
Бунилу.

Где је
   Дечак Осмех
      Који Поклања
         Море ?

Обале
   Прерушена
      Плутајућа
         Гробља

Бесмисла
Похлепе.
На
Жалу
Њега
Нема.
Нема.

***

        Светлост
У Нама.
       Живот Брод
Сам је
       Морнар.
Љубав ==>
       Спруд или
Сплав.
       Сазнај.

      
      

                  Ненад  Руменић

Е Т И К Е Т А

  Живео је у свету етикета. Патио је од успешних фирми и реклама које се усађују у свест. Ушао је у продавницу и купио најскупљи модел. Нема везе што ће после тога две недеље гладовати. Битно је да је у топ форми, да је у сваком тренутку «in». Да не могу са подозрењем да му се смеју.

Једног дана су му подвалили. Купио је лажну мајицу са етикетом што подсећа на оригинал. Касно је приметио. При откувавању мајица је пустила боју. Пао је у депресију јер је презирао шкарт. Није могао да схвати како му се то десило. Како ће га гледати на улици са прошараном мајицом од лошег материјала? Која девојка ће хтети да разговара са њим и ко ће да му похвали укус?

Почео је још више да мрзи кинески кварт и бувље пијаце. Није схватао како људи могу да падну тако ниско.

Једног дана је добио отказ у фирми. Почео је да шверцује фармерке и мајице да би преживео. Знао је да су то бледе копије и савест га је у почетку прогањала. Гушио се у просечном стандарду и бофлу што приања за нечисту крв. Напослетку је и сам почео да се облачи увредљиво. Сањао је  Replay, Armany, Paul and Shark,Diadoru и све остале величанствене робне марке које је већ изанђале држао у старом шифоњеру.

Надао се да ће једног дана моћи да иде у шопинг у Италију само за себе и своју префињену душу. Доста му је тезги, смрзавања и лоших снабдевача.

Етикете су га стално прогањале. Није подносио лажне величине. Ипак, црева су морала некако да функционишу. И сада понекад застаје крај скупоценог излога у Главној улици да науљи очи са високом модом. Са његових панталона вијори закрпа претећи да угуши сваку унутрашњу побуну.