Транссибирска железница

                                            

У воз у Казању укрцали смо се два сата после поноћи. Поново нас је дочекала стјуардеса, овог пута млада Монголка, преслатка буцка великих образа. Наша соба, како ћемо је звати, бројала је четири кревета, два доња и два горња и припадала је рангу друге класе. У то време, у њој је спавала једна старија жена. Нисмо у првом тренутку знали шта нас је снашло јер је био мрак и нисмо могли да нађемо где се пали светло, а купе је толико био узан да смо се само вртели око својих оса у неком полукругу, не знајући шта ћемо са стварима и нашим телима. Док смо тим стварима напунили шупљине мале собе предвиђене за постељину, развукли чаршафе (нове и чисте) које смо добили од Буцке и док смо се попели на кревете, што је у почетку био прави изазов, прошло је већ неко време за које нас је  госпођа намргођено посматрала јер смо потпуно нарушили њен сан и мир. Док смо се сместили, воз се већ љуљушкао даље на свом путу који је недавно започет у Москви и сада наставља кроз ноћ, преко шина које производе такав звук да смо одмах утонули у сан.

Кратка историја Транссибирске железнице

До идеје да се направи Транссибирска железница, дошло се након изградње пруге између Москве и Санкт Петербурга, још за време царске Русије, а како би се европска Русија спојила са крајњим истоком и лучким градом Владивостоком који је настао 1860. године и наставио да се развија великом брзином. Пруга је кренула да се гради са две стране, из Владивостока и из Чељабинска, ка средини, а касније су се рути припајали и остали делови, укључујући и Москву. Најкомпликованија је била градња пруге око Бајкалског језера, али о томе ћу више писати у наредној причи. У сваком случају, градња железнице је била веома скупа и коштала је око 350 милиона рубаља у злату. За време градње железнице, радило се у веома тешким временским условима, зими када су температуре достизале дубоке минусе, а уз то, рад се сводио на мануелни, уз коришћење примитивног алата попут секире, лопате, пијука и колица због чега су људске жртве биле огромне. Упркос свему томе, сваке године, пруга је била дужа за 500 до 600 километара. И управо се на овом примеру још једном може потврдити сурова чињеница која на просторима Русије постоји вековима: није важно колико ће људи изгубити своје животе, докле год је крајњи циљ задовољен. Овог правила придржаваће се сваки владар до данашњих дана.

Рута Москва – Владивосток (9288 км) представља главну трасу, грађена је од 1891. до 1916. године, простире се на осам временских зона, потребно је укупно седам дана вожње и трећа је железница по дужини. Друге две су Доњецк – Владивосток и Моксва – Пјонгјанг. Осим Транссибирске, постоје још три железнице: Трансманџурска – од Москве до Пекинга, Трансмонголска – од Москве до Улан Удеа, а онда продужава до Улан Батора и Пекинга и четврта, Бајкалскоамурска железница – од Транссибирске до Бајкалског језера.

Транссибирска железница прелази преко осам великих река: Волге, Каме, Урала, Иртиша, Оба, Јенисеја, Ангаре и Амура.

Воз, живот и прикљученија

Наш вагон направљен је у Источној Немачкој. Љубану су возови ужа специјалност, па ето и ја сада са вама делим ту информацију. У нашем вагону радиле су две стјуардесе: Буцка и Друга, исто млада, нежног и бледог лица. Смењивале су се на неколико сати и док је једна спавала, друга би дочекивала путнике и обрнуто. Свако јутро, стјуардеса стави кецељу и гумене рукавице, уђе у сваки купе, покупи ђубре, обрише подове и пребрише кревете, очисти тоалет, ходник и избаци ђубре из воза. После се пресвлачи и дочекује путнике, дели им постељину, скупља постељину од путника који одлазе, односи их у непознатом правцу и тако све у круг. Предвече обе прођу кроз вагон и продају магнете, игре на срећу или разгледнице за децу оболелу од рака. Од њих смо куповали грицкалице, инстант пирее, супе и нудле од којих смо правили ручкове и вечере. Када се нисмо од њих снабдевали храном, јели смо у ресторану воза. Цене су ту биле за нијансу више него у градовима по унутрашњости, а за нијансу ниже у односу на Москву.

Сваки вагон има топлу воду коју смо користили за чај, пире и супе које смо јели. Нешто као руски самовар, али уствари изгледа као мали бојлер. Међутим, вода за прање руку била нам је мистерија првих 24 сата. Знала сам да нема воде за туширање и на то сам се потпуно психички припремила и била сам у реду са тим. У тоалетима ме је збуњивала славина за прање руку са одвртајима који не раде, па је Голуб морао сваки пут са мном да ми помогне у том процесу и штедљиво би сипао воду из флаше како бих опрала руке. Колико ствари узимам здраво за готово подсетим се сваки пут када отпутујем негде. Међутим, Љубан је касније открио механизам пуштања воде који функционише по систему: једном руком држиш пипак иза славине и за то време переш једну руку, а онда промениш и опереш и другу, али треба бити баш стрпљив, јер вода цури у капима и млазеви не постоје, па чак ни најслабији.

Циклус

Ако сте жена у возу Транссибирске железнице и путујете неколико дана, најгора ствар која може да вам се деси је да добијете менструацију. Мени се то десило првог дана. О томе нико никада не пише и менструација је и даље табу тема на нашим просторима, зато ћу поделити своје искуство. Оно што ће вам бити потребно је много влажних марамица, лекови и евентуално неке капи на бази биља које би требало да пијете већ неколико месеци пред полазак, како би ублажиле болове, ако их имате. Ја сам знала месецима унапред да ће ми се то десити тада и ужасно сам се плашила шта ме чека, а нисам желела да пијем таблете за одлагање циклуса. Вероватно сам се и добро психички припремила на целу ситуацију, па сам је лакше и поднела, иако ми је у појединим тренуцима било баш незгодно и компликовано без воде, све док нисам сазнала да се за само 150 рубаља могу истуширати у вагону прве класе.

Спавање

У тренуцима када ме је стомак јако болео, добра ствар је била и та што нисам морала нигде да идем, осим да лежим. А када човек лежи и не ради ништа, онда спава. И не само ја. Сво троје смо много спавали тих дана. Спавали бисмо по целу ноћ, па током дана бисмо још два, три пута заспали на по два до три сата и тако три дана. Подочњаци које смо понели од куће, нестали су у том возу. Свему томе доприносило је непрестано љуљање воза, звук шина, звук локомотиве и киша која је прва два дана падала непрестано и добовала по прозору. И да, временске зоне су се непрестано мењале, сатови се померали и потпуно смо изгубили компас у времену. Ако бих уз све ово кратко гледала кроз прозор са свог кревета, за шта ми је требало да само мало накривим главу, тонула бих одмах у сан. И Буцка је приметила ту нашу навику и распитивала се да ли је све у реду са нама.


Када нисмо спавали, читали бисмо, писали (ја), много размишљали (опет ја) и гледали кроз прозор. Одморили смо се од интернета јер га није било, а телефоне смо могли да пунимо само у ходнику вагона, па су нам углавном били искључени. Гледали смо кроз прозор у Сибир, у крајолике који су се непрестано мењали, фотографисали или снимали. Средином септембра, јесен је овде већ увелико присутна, боје су из зелене прешле у жуто и црвено. Смењивале су се брезе и четинари, тајге су замењивале тундре, села градове, реке су пресецале железницу и тада смо прелазили мостове преко Волге, Јенисеја или неке треће. Пролазили смо кроз велике градове попут Јекатеринбурга, Омска, Новосибирска, Краснојарска. Ноћу се ништа није видело осим звезда и месеца како јури поред воза.

                                          

За три дана, од Казања до Иркутска, нашег следећег одредишта, воз је четрдесет два пута направио паузу у четрдесет два града. Да нису толико спавали, Љубан и Голуб би четрдесет два пута изашли напоље да пуше и протегну ноге. Ја сам напољу била само два пута. Паузе које је воз правио трајале су од два минута до сат времена и ниједном није било кашњења. На тим паузама Љубан и Голуб би купили од локалаца коњске кобасице и јабуке. Две киле јабука ћемо после теглити од града до града.

Људи

За све време пута, нисмо имали никакву непријатност. Воз је био безбедан и тако смо се и ми осећали. Врата нашег купеа често су била широм отворена, иако бисмо сви спавали. Руским железницама путују обични људи, породице са децом, момци, девојке, млади, стари, сами, у пару или са пријатељима. Док је нама ово било путовање живота, њима је свакодневица.

Нас троје ћемо највише времена бити сами у купеу. Споменула сам госпођу коју смо препали нашим доласком. Сутрадан није била расположена за било какву комуникацију, иако се Љубан трудио да буде љубазан према њој, остала је тврда и озбиљна. Убрзо је отишла. Били смо једини странци у вагону, а међу нама само је Љубан причао руски. Остали не причају друге језике, па је углавном сва комуникација ишла преко нашег полиглоте.

За двадесет четири сата већ смо познавали наше суседе. Била је ту једна млада мајка са ћеркицом. Девојчица је имала око две године. Шетала је од једних до других врата, досађивала се и често долазила до нас и завиривала у собу. Била је и једна стара Рускиња са марамом која би сваки пут на путу до тоалета снажним потезом руке затварала једини прозор који је био отворен у читавом вагону. Када би се вратила у своје одаје, ја бих поново отворила прозор и тако смо се играле те заморне игре целим путем.

Друге вечери, у Јекатеринбургу, придружила нам се пријатна плавокоса наших година и питала нас да ли је језик којим говоримо српски. Било нам је лепо у њеном друштву јер је знала нешто енглеског, али и то се брзо завршило јер смо нас троје опет пали у кому. Док смо се ујутру пробудили, ње већ није било.

У Новосибирску, касно поподне, придружио нам се младић без зуба. Дошао је са још двојицом пријатеља који су били смештени у другим купеима, поздравио се са нама уз широк безуби осмех и смрдео је на алкохол, а онда је са оном двојицом нестао. Из ресторана се вратио после неколико сати још пијанији. Све је изгледало као почетак неког вица: нашли се пијани Рус и троје Срба… После смо се смејали јер је Голуб покушавао да прича руски тако што је српске реченице изговарао са тврдим руским акцентом, као на пример ,,А зашто овај воз тако споро стајет?’’ или ,,Ја не панимају БАШ по руски”. Приче су се развукле предалеко, па је тако Рус обећао да ће нам његов брат донети домаћу ракију, али очигледно да се тога није сећао сутрадан, јер је у 6х ујутру напустио воз, а да се скоро није ни поздравио са нама иако смо сви већ били будни и пожелели му все красивое.

Кaнец

Пред крај пута, Буцка нас је пробудила да устанемо. Око три ујутру стизали смо у Иркутск. Спаковали смо ствари, покупили чаршафе, ђубре и поспремили собу. Толико смо се везали за ту коцку два са два и скоро да сам сузу пустила. На перону, сачекали смо да Буцка дочека нове путнике који ће заузети наша места, сликали се са њом нашим и њеним телефоном, поздравили се и отишли даље.

 

преузето са сајта:

http://www.majusoviputopisi.com/2019/10/22/transsibirska-zeleznica/