НЕОРА

andjeli

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 




po




krst na nebu         
eusebius of caesarea        
ЈЕВСЕВИЈЕ ПАМФИЛ (КЕСАРИЈСКИ)

ЦРКВЕНА ИСТОРИЈА


3. глава

О томе да је још у древна времена
било познато име и Исус и Христос, и да је то име било часно за пророке.
Сада је тренутак да се каже о томе да је име Исус и име Христос било поштовано и
од стране древних пророка, тих богољубивих мужева. Мојсије је први схватио како
је величанствено и славно име Христос. Дајући образе, симболе и тајанствена
изображења небеских јављања, сагласно речи Господњој: „И гледај, те начини све
ово по слици која ти је показана на гори" (Изл. 25, 40), он, да би поштовао
првосвештенство, као највиши човеку дати образ, назива га „Христос".
Првосвештенички чин, по мисли Мојсија, надвисује достојанством свако човечије
звање, и зато, име Христос, даје њему (човеку) велику славу и част. Значи, Мојсије
је разумео да реч „Христос" означава нешто што је Божанско; Он је, по надахнућу
Духа Божијег, предвидео и име „Исус", сматрајући га достојним особитог одличја.
И док га Мојсије још није знао, оно је прозвучало међу људима, те га Мојсије даје
јединственом човеку, у коме, по неком образу и симболу, он препознаје свога
наследника, јер после његовог (Мојсијевог) упокојења, примио је он (Исус Навин)
власт над читавим народом. Прејемник Мојсијев, који је од Мојсија добио име
Исус, раније се звао Осија (Авсије), а то име му беше дато од родитеља. Мојсије,
назвати га именом Исус, дарује га тиме као неким даром, даром који је драгоценији
од царске круне јер Исус, син Навинов, био је образ Спаситеља нашега и једини
после Мојсија, окончавши службу која му је дата, исповедајући веру истиниту и
чисту, доби власт као наследство. И тако, Мојсије је двојици људи, који се
издвојише између читавог народа својом добродетељи и славом: првосвештенику и
ономе ко ће после њега Мојсија) бити вођа народа, дао је је, ради поштовања због
великих почасти, име Спаситеља нашег Исуса Христа.

Пророци који су касније долазили, називали су Христа по имену, сведочећи
истовремено и о будућој завери Јудеја али и о призвању незнабожаца. Јеремија
овако казује о томе: „Дисање ноздара наших, помазаник Господњи, за којега
говорасмо: да ћемо живети под сјеном његовом међу народима, ухвати се у јаме
њихове" (Плач Јерем. 4, 20). Давид, размишљајући о тим речима, овако казује:
„Зашто се узбунише народи и племена смислише залудне ствари? Сабраше се
цареви земаљски, и кнезови се окупише заједно на Господа и на Помазаника
Његова... Господ рече мени: Син Мој јеси Ти, Ја Те данас родих. Тражи од Мене и
даћу Ти народе у наследство Твоје, и у посед Твој крајеве земље" (Пс. 2,12; 78).
Не само оне које су поштовали због првосвештеничког чина и које су због
симболике помазивали припремљеним јелејем, име Христос је код Јевреја красило
и цареве, који су, по указу Божијем пророци помазивали управо зарад изображења
Христа пошто су они (цареви) били праобраз царске власти јединог истинитог
Христа, Речи Божије, Која царује над свима. Знамо да су неки пророци кроз
помазање сами постали праобрази Христа јер су сви они заиста били слуге јединог,
истинитог Христа, Првосвештеника и врховног Пророка. Као доказ тога рецимо да
нико од оних ко је у древности помазан на симболички начин, нико од свештеника,
царева, пророка, нико од њих није овладао таквом силом Божанске добродетељи
какву је пројавио управо Спаситељ и Господ наш Исус, једини и истинити Христос.

Нико од њих, познатих по своме достојанству и својој части небројеним
поколењима људи није омогућио својим сународницима да се назове хришћанским
именом. Никоме од њима потчињених нису даване Божанске почасти, ни за ким од
њих, након упокојења, нису били спремни на страдање и смрт њихови следбеници;
нико од њих није изазивао такве потресе унутар друштва јер у њиховој
праобразитељној сили ипак није било те реалне (стварне) силе која је била и јесте
само у једноме Исусу Христу. Он ни од кога није добио симболе и знаке Свог
првосвештеничког чина; Он Своје Првосвештенство, Своје Царско достојанство,
Своје Пророштво не води по људскоме наследству.

Он од Јевреја није добио ни
поштовање, ни место у прочељу, али је од Оца био украшен свим почастима, и то
не симболичним него реалним и стварним. Не имајући ништа од онога што смо
набројали, Он ипак има највише права да носи име Христос него било ко други; Он
је јединствени, истинити Христос Божији. Благодарећи Њему свет је испуњен
хришћанима који носе Његово уистину величанствено и свето име. Он им није
предао образ и подобије него добродетељ у њеном најчистијем виду и небески
живот; Својим ученицима га је саопштио. Он није помазан јелејем приготовљеним
рукама човека, већ, како то и приличи Божанству Духом Божјим. 0 томе нас учи
Исаија, говорећи: „Дух је Господа Бога на мени, јер ме Господ помаза да јављам
добре гласове кроткима..." (Ис. 61, 1). И не само Исаија, него и Давид говори,
обраћајући се Христу: „Престо је Твој, Боже, у век века, скиптар је правде скиптар
Царства Твога. Заволео си правду и омрзнуо безакоње; ради тога помаза Те, Боже,
Бог Твој..." (Пс. 44, 78). Ту, у тим стиховима о Христу се казује управо као о Богу,
Помазанику, Христу који није помазан обичним јелејем, него Божанским јелејем
радости; тиме се указује на Његово изабрање, на све оно чиме се Он разликује од
оних (људи) који су у древности били помазивани уљем и који су на тај начин били
праобрази истинског Христа. На другом месту, Давид, објашњавајући ко је
Христос, казује следеће: „Рече Господ Господу моме: Седи Мени с десне стране,
док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим" (Пс. 109, 1) и: „Из
утробе пре зорњаче родих Те. Закле се Господ и неће се раскајати: Ти си Свештеник
до века, по чину Мелхиседекову" (Пс. 109, 34). 0 Мелхиседеку Свето Писмо казује
да је свештеник Бога Вишњега; Свето Писмо не казује да је он помазан уљем које је
начинио човек, нити да потиче од свештеничког рода, као ни то да је од Јевреја
добио свештенство. Због тога када се казује о Спаситељу нашем, казује се да је Он
свештеник по роду Мелхиседекову, а не по реду других који су по наследству
добијали свештенство. Историја говори да је Он од Оца постојао „пре зорњаче", тј.
пре стварања света, те да Њему у векове векова припада непролазно и бесмртно
свештенство. Велики и свима јасно видљив доказ Његовог Божанског помазања је
то што од свих људи који су живели и живе у овом свету, само Њега називају
Христос; исповедају и проповедају Га као таквог; под тим именом Њега помињу и
Јелини и варвари; о томе сведочи и то да и сада, по читавој васељени, ученици
Његови поштују Га као Цара, као Пророка, прослављају Га као јединог
Првосвештеника Божијег, и више од тога као Реч Божију, која предвечно постоји и
која је од Оца удостојена највиших почасти; о томе такође сведочи и то да му се
данас људи клањају као Богу. И што је најдивније: ми, који верујемо у Њега,
поштујемо Га не само устима (речима) и говором, него целокупним нашим бићем,
пројављујући нашу веру у Њега нашим животом.
 

Јеромонах Пантелејмон (Ледин)
ЗАМКЕ ЗЛИХ ДУХОВА
Изгубљена хармонија

zamke zlih duhova

Три казне су одређене Божијим праведним судом целом човечанству ради његових
грехова. Прва казна је била вечна смрт, којој је подлегало цело човечанство од
праотаца ради непослушности Богу у рају. Друга казна је био светски потоп, јер је
човечанство дозволило преовладавање тела над духом, чиме се поистоветило са животом и
достојанством неразумних. Последња казна ће бити уништење и завршетак овог видљивог
света ради одступања од Искупитеља.
                                                                      Свети Игњатије Брјанцанинов


Човек страда због греха, и сва Божија творевина због бездуховности наше. Промашаји
у духовном зивоту, наша безбрижност и необразованост, проузрокују бол и страдања
нимало кривих животиња.

Ако отворимо свештенички Требник, постаће нам јасно с каквом пажњом и бригом
треба да водимо рачуна о околној природи и свему што нас окружује. У Требнику се
налази велики списак молитви за све могуће животне ситуације (за Благослов стада, за
копање бунара, молитве над гумном итд.).

Једном сам у парохији срео жену, сву у сузама.

• Шта се десило? – упитао сам је.
• Проблеми, оче! Истерали смо краву у поље, и кроз два дана се разболела. Лежи и не
даје млеко. Ветеринар ју је прегледао, и не схвата о чему се ради… Саветовао нас је
да одустанемо од ње, а жао му је.
• Ниси је кропила Георгијевском водицом?
• Нисам, заборавила сам да узмем…
• Пожури у храм, узми водицу, покропи је и поји је неколико дана том водом. Затим
ћу да дођем и одслужим молебан.

Кроз два дана крава је већ могла да стоји. Одслужили смо молебан са заклињућим
молитвама, покропили целу шталу, и животиња се потпуно опоравила…
И земљорадник, и чувар стоке обавезно треба чврсто да се придржавају једног: ништа
не почињати без молитве и Божијег благослова. У нашу природу треба да се усади свест
о одговорности пред Богом за Његову творевину. Али на жалост, ми не размишљамо
ни о себи, а тим пре не размишљамо о природи која нас окружује, а ако је се и сетимо
то је углавном из егоистичких разлога, да је што више искористимо.

Међутим, на нас се односе Спаситељеве речи: “ Ви сте они који се правите праведни
пред људима, али Бог зна срца ваша; јер што је у људи високо, гадост је пред Богом”
(Лк. 16, 15). Али како проповедати бесловесној твари? Томе су нас учили Свети Серафим
Саровски, Свети Сергеј Радоњески и други Божији угодници. Његовом Благодарју…
Преко нас Благодат треба да се излива на све што нас окружује. А ако ми то не
схватамо? Тада долази непријатељ и чини своје.

По селима и насељима људи не знају за најпростије ствари, које су наши преци
апсорбовали с мајчиним млеком. Не знају да је неопходно освећивати поља и шуме,
стоку, бунаре, дворишне зграде и наравно семена пре сетве. Савремени
земљорадници нимало не верују у то да се молитвом може измолити киша, уништити
штеточине, и излечити стока од болести.
Неверје је испунило срца, нема у њима Духа Светога, већ само сумња и пустош,
односно ђаво са страстима. Зато се све и ђубри хербицидима, убијајући отровом све
живо и себе, приближавајући крај видљивог света.

Мој прадеда Николај је имао велики врт.

- Колико се сећам, - причала је мајка, - у њему је било много јабука. Оне су биле у
врту у огромним плетеним корпама, а ограда је била ниска, толико да стока не може
да пређе. Деца прескоче да уберу јабуке, а деда изађе, насмеје се и казе: " Берите
децо колико хоћете, само немојте да ломите гране”. И у врту никада није било ни
гусеница, ни биљних ваши.

Јер када се према ближњем односимо с љубављу и молитвом онда није чудо да се
тако дешава… Прадеда је умро благочестиво. Пред смрт му је у сну дошао Свети
Николај и рекао:”Спремај се Николаје, кроз три дана ћеш доћи код мене”. Старац је
обавестио своје, али му нису поверовали. Исповедио се, причестио и трећег дана су га
укућани, пробудивши се, угледали на клупи у углу већ одевеног и са свећом у
рукама…

Причали су ми, да су давно, “на Георгија”, у селима служени водоосвећени молебани,
када су сељаци први пут водили у поље краве украшене цветним венчићима, а свешетник
их је кропио Светом водом и читао молитве. И све животиње су биле лепе и изгледале су
празнично.

Данас није тако. Без молебана, без свештеника, с грдњом се тера полудела стока на
пуста поља, често још до Ђурђевдана… Резултат је очигледан.

Како се брзо десио људски пад! Седамдесет година без вере – и ми већ не разумемо
ни свет који нас окружује. Ништа не расте, све пада и руши се, умире, у пуном смислу
речи, унаказује. Нема више Божијег Лика у свету. Свуда је сатанско уништавање –
мртвило у целој Русији. Могу се чути приче час о побеснелим коњима, час о псима који
су напали људе – њих само крсно знамење може зауставити.

Господ дозвољава непријатељу да делује на нас преко животиња. Све по нашим
гресима. Али још увек има и оног другог – доброг и дирљивог у природи. Једном се
један свештеник са групом омладине упутио у Мали , најлепше место под Старим
Изборском. Морали су успут и да ноћивају па су понели шаторе са собом. Увече су сви
стали на молитву, али су их комарци толико напали да је било немогуће усредсредити се
на мисли о Богу. И одједном долеће рој вилиних коњица и “обрачунава” се са
комарцима…

Није ли молитвама Преподобног Онуфрија Маљског Господ учинио ово мало чудо
ради укрепљења дечије вере?


обрада: Посада




спас

                                                                Андрей Рублев
                                                                      СПАС




| Д А Р О В И | П О Е З И Ј А | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И | п о с а д а  д е ц а |
| п р и ч е | п о с а д а SF| п р е у з м и или ч и т а ј | е с е ј и | п у т о п и с и | п о с а д а  архива|

 
помоћ

Copyright © 1996-2005 Посада Веб

<== ==>