price_26

            Михаил Булгаков

Трула интелигенција

Растали смо се у јуну. Дошао је тад код мене, смотао крџу и мрзовољно рекао:

- Е па, ето, заврших универзитет.

- Честитам, докторе - одговорих од срца. Будућност која се отварала пред

новопеченим доктором изгледала је овако: у одељењу за заштиту здравља рекли су му:

„Слободни сте”, у дому студената: „Е, сада када сте завршили, иселите се”, у клиникама,

болницама и сличним установама: „Смањен је број радних места.”

Све у свему, мркли мрак.

После овога нестао је, потонувши у московски бездан.

- Значи, пропаде - спокојно закључих, заокупљен сопственим пословима (тзв. борба

за опстанак).

Догурах чак до новембра с намером да и даље бијем битку, када се изненада он

појави. На раменима му висе похабани дроњци (некадашњи студентски капут), а испод њих

вире гланц нове панталоне. По шаву, аристократски препегланом - процених, без грешке: купљене су у Сухарјовки за 75 милиона.

Он извади кутију за шприцеве и понуди ми „Иру - на комад”.

Занемео од запрепашћења, чекао сам објашњење. Уследило је истог трена:

***

- Радим као носач у задрузи. Знаш, симпатична нека задруга - шест студената пете

године и ја...

- А шта истоварате?

- Намештај за радње. Имамо већ и сталне муштерије.

- Па колико зарађујеш?

- Ево, прошле недеље - 275 лимунчића.

Одмах сам помножио: 275x4= милијарда и сто! Месечно.

- А медицина?

- А медицина је за себе. Товаримо једанпут-двапут недељно. Остало време радим на

клиници, на рендгену.

- А соба?

Он се нацери.

- И собу имам... Необично је то, знаш, испало... Превозили смо намештај у стан једне

глумице. Па пита она мене зачуђено: „А ко сте, дозволите да питам, заправо ви? Имате тако

интелигентно лице.” Ја сам, кажем, доктор. Да си само видео како се преобразила! Чајем ме

послужила, распитивала се. А где ви, пита, живите? А ја кажем... Нигде не живим. Тако се заузела,

бог јој дао здравља. Преко ње сам и добио собу, код њених познаника. Има само један

услов: да се не женим!

- Ма зар је глумица такав услов поставила?

- Зашто би глумица... Газде. Самом ћемо, кажу они - дати, двома - ни у ком случају.

Задивљен фантастичним успесима мог пријатеља, рекох размисливши мало:

- Ето, сви су писали: трула интелигенција, трула. Та она је, по свој прилици, већ нестала.

После револуције никла је нова, челична интелигенција. Она и намештај може да носи, и дрва да цепа и рендген да опслужује.

- Верујем - наставих, понет лирским заносом - да она неће нестати! Преживеће!

Испуштајући загушљиве колутове дима „Ире - на комад”, он се сложи:

Зашто бисмо нестали? Не пристајемо да нас нема.

Никола Колаковић

ТЕРАЗИЈСКЕ ЛУТКЕ

Горе,изнад њихових глава, скоро неприметно њихало се лишће липе. Два младића у радним униформама које су помало подсећале на војничку седели су за столом у хладу испред кафане на углу. Седели су нагнути један према другоме, разговарајући тихо. Поглед црномањастог младића стално је кружио унаоколо пун прикривене сумње, док је смеђи младић гледао испред себе такође пун неке опрезности. Могло се приметити да говоре нешто поверљиво и да су спремни сваког тренутка да промене тему разговора и забринут израз лица замене безазленим само ако то устреба.

Чу се зујање мотора у даљини и високи келнер истрча из кафане. Прво уплашено ослушну, па стави шаку изнад очију и погледа у небо. Већ умирен, као да је посматрао лет голубова на сунцу, лено приђе младићима, јер један камион натоварен џаковима протутња поред кафане накривљен на једну страну.

Где сте данас радили? – упита их.
Црномањасти га погледа.
На бившем породилишту.
Има ли много мртвих?
Кажу да је било неколико жена са децом.
И сви су изгинули?
Да.
Јесте ли извукли неки леш?
Не!
Баш ништа?
Само једну ногу?
Женску?
Да ,била је у свиленој чарапи.
Нисте могли да оцените колико је година имала њена власница?
По својој прилици није имала више од тридесет.
Можда је то била нека лепотица?
Могуће.
... Е, шта ћемо... – уздахну келнер,звекну ситнишем у џепу и уђе у кафану.
Кажем ти сто посто да је онај полицајац одвукао ногу – рече смеђи.
У то ипак не могу да поверујем.
Али кад ти кажем... Видео сам синоћ када је понео са собом кофу. Мислио је да смо сви отишли, а ја сам се намерно сакрио у рушевини, иако је остало још само петнаест минута до полицијског часа. Горео сам од нестрпљења да видим.
Можда зато није дозволио да је поспемо кречом.
Сигурно.
Шта мислиш хоће ли данас бити бомбардовања?
Кад није до сада, не верујем да ће и по подне.
Хоћемо ли још по једну ракију?
Не бих више. Већ ме је ухватило.
Да платим! – викну црномањасти младић.
Изгледа да данас неће бити бомбардовања – рече келнер.
И ја мислим.
Куда ћеш по подне? – упита црномањасти.
Келнер пође. На самим вратима стаде и довикну младићима:
Ако нађете нешто згодно, јавите ми.
У реду – рече црномањасти.
Имам састанак са једном малом – рече смеђи.
Где си је нашао?
На Калемегдану. Пиљила је у једног СС-овца, али је он није запажао. Седео је на клупи трештен пијан.
И?
Пустио сам је мало да се удаљи, а затим сам јој пришао и затражио исправе.
Овако обучен?
Не имао сам цивилно одело.
И шта је било даље?
Није имала исправе. Казао сам јој ако не жели да је водим у затвор нека пође са мном.
И, је ли пошла?
Одмах. Била ми је чак и захвална.
Пази да те некоме не „откуца“ за лажно представљање. За то стављају уза зид.
На то сам и мислио. Ипак нећу изићи на састанак.
Устадоше идођоше до угла.
Ујутро опет у шест.
Да – рече смеђи.
Тако бих слатко побегао у шуму. Не могу више све ово да поднесем.
Здраво! – рече смеђи.
Црномањасти пожури низбрдо. Смеђи још мало постоја па пређе улицу. Док се уморно клатио према кући две мисли су му се врзмале по глави: „Да ли га црномањасти провоцира и куда ли је полицајац што их чува на обавезном раду однео ону кофу са женском ногом.
Осети опет задах трулежи и тугу за изгинулим женама и децом. Зарече се да ће се одмах после рата оженити својом вршњакињом која ће му родити дете. Зажеле да заувек заборави на ову страхоту и неизвесност. Учини му се да га неко прати и осврте се.

Није било никог.

На десетак метара испред себе видео је Теразије и на гвоздену ограду наслоњена два хомосексуалца.
Осмехивали су се и позивали га.

Јовица Бегић Омољски

                                       Србија Удовица – 100 година издаје

Сто година од краја Великог рата а Србија је још на почетку почетка.

Време се измакло, провалија постала сапутник и на крају невољни друг. Страдања и погибељ целокупног века бесмисао бесмисла.

Када официри побацају прободени краљевски пар са терасе - врата пакла се отварају за цео век.

Издаја је реч за повраћање. Издајник је неко коме се брише лик. Остаје само печат да гори не постоје. Издаја је престала да буде тајанствени чин. Издаја је на крају постала посао а да је прескочила трговину.

На крају Великог рата Србију прво издају буржуји. Свесно и прецизно гуше Србију ради властитог богаћења. Никад доста кад је џеп поцепан. Мењали су сакое а џепове нису шили.

Кад је постало густо побегли су јер су имали где и са чим.

На крају Другог рата Србију издају српски комунисти. Идеолошка заслепљеност и мржња уједињени са генетским полтронством рађају инвалидну земљу са две штаке у виду аутономних покрајина.

Кад је постало густо побегли су јер су имали где и са чим.

Најслађа издаја је последња у низу, никако последња на крају јер краја нема. Наравно реч је о демократској демократији демократске демократије демократа. То што су издали Србију није толико ни важно јер нису издали демократију која је иначе стала у један кофер.

Кад је постало густо побегли су јер су имали где и са чим.
                    Зора свиће, дана нигде !

ПРИЧЕ

Михаил Булгаков

Трула интелигенција

Никола Колаковић

ТЕРАЗИЈСКЕ ЛУТКЕ

Србија Удовица – 100 година издаје

Трула интелигенција