Бела Хамваш  – есеји Историја и Апокалипса

Сабласт број један и уједно најусијанија


Кад интелигентан Европејац у двадесетом веку отпутује и приспе на границу стране државе, после царинског и пасошког прегледа,
он приђе некоме и каже: Ја сам странац у овој држави, молим вас, реците ми шта то ви сад лажете? Домородац му онда одговори:

Аробори.

Шта значи та реч?
    Нико тачно не зна.
       Да ли се примећује њено дејство?

Дејство јој је приметно велико. Раније смо живели у паоти, али је она крахирала. Од тада нам је цео живот у знаку ароборија, и у
држави влада ароборијални процват. Опште стање. Странац климну главом.

Хвала, господине, немојте се замарати, остало већ знам и сам. Значи, то је оно што желим да назовем сабласт број један.

А на питање како смо доспели дотле, могу да одговорним на следећи начин:
Може се претпоставити да свако зна разлику између брака из љубави и брака из интереса. Може се претпоставити и да свако зна да
брак из љубави креће са великом страшћу, прве седмице протичу у дивотном заносу, али у веома много случајева ускоро постаје
неподношљив.Страст, осећање, карактер, темперамент унапред су искључени у браку из интереса и тако је човек поштеђен разочарења.

Е, па, Хегел је био онај велики мислилац који је приметио да је човечанство до сада живело у страсном љубавном браку са животом
и узрок свих његових криза, збрка, невоља, мука, озледа, проклетства током историје била је слепа вера у усрећитељску суштину љубави.
Другачије и није могло бити. Људи су се заљубили у живот, у уживање, у лепоту, у дивоте, на своју пропаст. Зашто?

Јер страсни брак са животом се после неколико седмица уживања претвара у неиздрживи пакао и људи постају исто толико несрећни
колико су срећни желели бити.Управо због тога је Хегел учио да се не сме слушати срце, жеља, осећање, да треба одстранити страсни
љубавни брак са Животом, и човек, ако жели да му ствари иду у реду, треба да склопи с Идеалом брак из интереса.

Вероватно никада није живео мислилац који би имао тако велики утицај као Хегел. Чињеница је да су све државе и власти, школе и
универзитети, академије и акционарска друштва, партије и цркве, следећи његове мисли,почеле да прогањају љубавни брак слопљен
са животом, затим га ставили ван снаге и озаконили брак из интереса са Идеалом.

Човечанство је одахнуло. Е па, то је темељно сређено. Више се није могло позивати на страст, на срце, на осећања. Једино је важан био
аробори. Назива се још и поета, елми и кун. Важно је да постоји у свакој држави.Наравно, он не дотиче суштину.
Јер пред широком јавношћу, наиме, свет је аробори и кун и паота, али свако зна да он не важи и даље сви живе у љубави. Свако је
обавезан да се приказује како у великом сагласју живи у интересном браку склопљеном с Идеалом, том прецвалом уседелицом, а приватно,
пак, ко у жилама има и кап крви до ушију је и даље заљубљен у њено величанство Живот и заљубљен је у дивоте, и у уживања и у лепоту.
Чему се ја са своје стране ни мало не чудим, а ко познаје две даме о којима је било речи, такође се неће чудити.

Обрада: Посада

                                                                           Маркус Витруније Полио

Десет књига о архитектури

Увод

Док су се твој божански ум и воља,

Императоре Цезаре, бавили узимањем власти над светом и док су грађани уживали у
твом тријумфу и победи кад си непобедивим јунаштвом сатро све непријатеље и док су се
сви побеђени народи покоравали твојој вољи, а римски се народ са сенатом слободно и
без страха управљао твојим узвишеним замислима и одлукама - у то доба, због толиких
твојих брига, нисам се усудио објавити што сам писао и изложио врло пажљиво о архитектури,
јер сам се бојао да те не расрдим, ако ти дођем с тим у незгодно време. Али, кад сам
се уверио како се ти не бринеш само за општи живот свих грађана и за уређење државе него
и за јавне грађевине, да државу не прошириш само провинцијама него да и достојанство
власти добије нарочити углед помоћу јавних зграда, помислио сам како не смем
про­пустити прилику да ти одмах прикажем дело о том предмету утолико више што сам већ пре
у том погледу био познат твом оцу и одан његовој врлини.

Међутим, како је веће небесника њему наменило престо бесмртности, а родитељску власт поверило теби,
мојом је оданошћу, чувајући успомену на њега, пренесена љубав на тебе. Тако сам с
Марком Аурелијем, Публијем Минидијем и Гнејем Корнелијем одмах био запослен на
грађењу балиста и шкорпиона и на поправљању осталих ратних справа. За то смо и ја и они
од тебе примили награду. Откад си ми то дао, ниси престао с наклоностима према'сестриној
препоруци. Задужен, дакле, толико тим доброчинством да се до смрти не морам бојати
оскудице, прихватио сам се посла да за тебе напишем ово дело, јер сам видио да си ти
много градио, да још градиш и да ћеш се у будућности, према величини других дела,
бринути за јавне и приватне грађевине које ће се предати успомени потомства. Ја сам ту изложио
тачне прописе да би ти, имајући их на уму, могао стећи суд о вредности и досадашњих и
будућих радова, јер сам у овим књигама изложио све законе те науке.

Књига I   O архитектури и о образовању архитекта
 
Образовање архитекта мора се састојати од више наука и различитих знања,
јер архитект треба оценити и вредност дела која потичу из области других вештина.
Архитектура се састоји од праксе и теорије. Пракса је способност стечена трајном
вежбом. Њом се, према приложеном нацрту, гради дело рукама од ма какве грађе.
Теорија је онај део који законе изграђеног дела уме на основу закона пропорције
доказати и растумачити. Зато они архитекти који су настојали без научних студија

постати вешти само у ручном раду нису могли према својим напорима постићи
призна­ња. А и они који су се ослањали само на теорију и на своје научно образовање
изгледа да нису увек успели у послу, јер су били у неизвесности. Напротив, они који су
овладали и једним и другим, наоружани сваким оружјем, брже би постизали признања
за своје подухвате. Као и у свему другом, тако је и у архитектури садржано ово двоје:
каква се ствар приказује и што она значи. Приказује се известан предмет о коме је
реч; тај предмет одређује облик који је изведен на основи научних закона. Из тога
се види да архитект мора знати и једно и друго, ако хоће да га признају за таквога.
Према томе, архитект мора бити и талентован и прихватљив за науку. Јер, ни талент без
науке, ни наука без талента не могу створити савршеног уметника. Зато архитект
мора бити писмен, вешт у цртању и добар познавалац геометрије, добро познавати
историју, марљиво слушати филозофе и упознати музику, не бити незналица ни у медицини,
разумети се у правна питања и имати знања из астрологије и небеских закона.

Ево и разлога зашто то мора бити тако. Архитект мора бити писмен како би му памћење
на основу записа било поуздано. Затим, вешт у цртању како би што лакше нацртаним
сликама могао представити облик предмета који жели изградити. Геометрија архитектури
такође доста помаже, а понајпре учи како се рукује лењиром и шестаром, како би се
што лакше у равнини приказали планови зграда; затим, како се полажу угломери, висак и
траке за правац. Исто тако помоћу оптике се на зградама правилно граде прозори
према одређеним небеским странама. Помоћу аритметике се израчунавају трошкови за
грађевину, одређују се односи димензија и на основу геометријских закона и метода
решавају замршена питања симетрије. Историју треба добро знати, јер архитекти често у
делима приказују различите орнаменте, па људима, ако их упитају, морају тумачити
зашто су то начинили. Тако, например, ако неко у грађевину стави уместо стубова
женске фигуре у столама, које се зову каријатиде, па на њих стави мутуле и венце,
може да објасни то овако, ако га неко упита: пелопонески се град Карија6 с непријатељима
Персијанцима удружио против Грка. Кад се Грци након победе ослободе непријатеља, они по
општем закључку објаве рат Каријабу. Заузевши њихов град, разоре га и поубијају
мужеве, а њихове жене одведу у ропство. Ту им не дозволе скинути одећу и матронски
накит, не само зато да их једном воде у тријумфу него да се види да оне трајно за
при­мер ропства испаштају казну тешке срамоте за свој град. Стога су тадашњи архитекти
на јавне зграде стављали њихове кипове како носе терет да и потомству остане у
успомени казна за издају Каријаца. Исто тако су и Лакедемоњани под вођством
Паузаније, Агесиполидова сина, у боју код Пиатеје малом четом победили силну
перзијску војску па након тријумфа, славна због ратног плена и добитка, од тога
пле­на начинили персијски тријем и у њега за потомство, као знак славе и јунаштва грађана,
уместо победничког трофеја ставили кипове у варварском оделу. Непријатељи су по
заслузи за обест кажњени тиме да на себи држе кров да их увек прожима страх од
лакедемонске храбрости, а да се и грађани, гледајући пример те храбрости, побуђују
славом и буду спремни на одбрану слободе. Стога су отада многи архитекти стављали
персиј­ске кипове да држе епистиле и на њима украсе. Тако су они на основи тог призора
обо­гатили дела красним и разлитим облицима. Има и других историјских примера те врсте
које архитекти морају знати. Филозофија архитекта оплемењује и не да му да буде
уображен, него, напротив, она од њега захтева да буде скроман, поштен и без
похлепе за новцем. То је врло важно, јер се заиста не може створити ниједно дело без
поштења и савесности. Архитект не сме бити похлепан; не сме му срцем овладати
жеља да прима награде, него мора будно чувати своје достојанство и добар глас. Осим
тога, онај део филозофије који се грчки зове () расправља и о својствима
ствари па архитект мора и у то бити што боље упућен, јер има много различитих питања из
физике, например, код водовода. Тако кад навали вода у водоводним цевима
у хоризонталној равни настају различита природна струјања, па њиховој
снази може доскочити само онај архитект који из филозофије зна основне законе о
приро­ди ствари. Исто тако, ко хоће читати Ктесибија, Архимеда и друге, који су писали слична
дела, неће их моћи разумети ако га о том нису пре поучили филозофи. Музику пак треба
архитект знати како би могао схватити њен основни закон и математички однос,
да правилно може извести својства балиста, катапулта и шкорпиона. На главама,
наиме, десно и лево налазе се отвори за полутонове, кроз које се помоћу витла и
полу­га напиње ужад, усукана од тетива која се не заглављују и не привезују пре него
мај­стору не допру до ува јасни и једнаки тонови. Јер, кад се одапну руке које су испружене
кроз напету ужад, морају обе истовремено и једнако дати ударац. Ако тетиве нису
хомотоне, неће метак послати у одређеном смеру. Исто тако је у позоришту с
бронзаним посудама, што их Грци зову резонатори. Оне се по математичком
закону према звучним интервалима стављају у нише испод седала, ређају по музичким
симфонијама или хармонијама и разместе једна до друге у низу: квинта, кварта, окта­ва
двострука октава. Тако се звук кад дође с позорнице па удари у место које му
одговара, појача, па тако јаснији и угоднији дође до ушију. Хидрауличке оргуље и друге направе,
сличне тим инструментима, не може нико начинити без познавања музичких закона.
Медицину архитект мора знати због небеских нагиба, које Грци зову идигата, и да би знао
јесу ли здрави или нездрави ваздух и крајеви, и каква је вода.
Без тих услова не може се подићи никакво здраво насеље. Из права архитект
такође треба знати шта се односи на зграде са заједничким зидовима због стреха и
клоака, због прозора и због водовода. И друге такве ствари морају архитектима бити
познате, например да, пре рада, осигурају то да власници немају парни­ца после
кад им куће изграде; затим, код састављања уговора једнако се брину и за
господара куће и за закупника. Јер, ако је уговор паметно написан, онда ће се иједна
и друга страна лако решавати обавеза. Из астрономије знамо за исток, запад, југ и
север, затим за небески закон, еквиноциј, солстициј и за путању звезда. Ако ко о
томе нема појма, неће моћи никако разумети принципе хорологије.

Кад је, дакле, та наука богата и пуна толиких различитих и многоструких знања, мислим
да се с правом могу признати за архитекте само они који су се од детињства пењали
степеницама различитих дисциплина, хранили се знањима из различитих наука и вештина док су се
попели до највишега храма - до архитектуре. Али ће се можда неукима учинити чудно да
људска природа може учити и памтити толики број научних предмета. Међутим, ако
узму на ум да све дисциплине међу собом имају стварну и заједничку везу, лако ће
веровати како то може бити. Јер, све дисциплине чине целину као што је и тело целина,
сложена од удова. Стога они, који се од детињства поучавају у различитим знањима,
упознају у свим наукама исте појмове и међузависност свих дисциплина, па због тога све
лакше дознају. Тако Питеј који је у Пријени одлично саградио Минервин храм, гово­рећи
о старини архитектима, каже у својим коментарима како архитект у свим вештинама
и научним гранама мора бити толико способан да учини више од оних људи који су
неке ствари својом марљивошћу и вежбама довели до савршенства. То се стварно не
потврђује. Јер, архитект не мора и не може бити учен, како је био Аристарх, али не сме
бити неписмен; не мора бити музичар као Аристоксен, али не сме бити немузикалан;
нити сликар као Апел, али не сме бити невешт у цртању, нити скулптор као, например,
Мирон или Поликлет, али се не сме догодили да не зна правила скулптуре; нити опет
лекар као Хипократ, али ни посве неук у медицини; не мора бити ни у другим
научним гранама посебно врстан, али ни каква незналица у њима. С обзиром на
толики број различитих предмета не може свако досећи нарочито савршенство кад од тога
једва може упознати и разумети само теоријска питања. Та, не само да архитекти не
могу у свему томе постићи највећи успех него ни они који се приватно баве посебним
гранама које вештине не постигну толико да сви заслуже највиши ниво похвале. Ако
су, дакле, у појединим гранама поједини уметници (не сви него мало њих) за цео
живот једва стекли признато име, како онда може архитект који мора бити упућен у више
вештина не само (а то је већ необично и велико) постићи толико да му ништа од њих
недостаје него и то да премаши све уметнике који су у поједине вештине уложили своју
радиност и нарочиту марљивост. Чини се, дакле, како се Питеј у томе варао, јер није видео
да се свака вештина састоји из две ствари, из материјалног рада и теорије. Од тога
једно, тј. материјални рад, припада онима који су способни у појединим предметима,
друго је, тј. теорија, оно што је заједничко образованим људима. Тако је, например,
лекарима и музичарима заједничка ствар она која се односи на ритам жила и покрет
ногу, али, ако затреба залечити рану или болесника отети смрти неће се тога примити
музичар, него тај посао припада лекару. Исто тако, на музичком инструменту по
такту неће свирати лекар већ музичар, како би уши у песмама осетиле потребни
осећај. Тако и астролози и музичари могу заједно расправљати о односу звезда и о
консонанцијама, у квадратима и троугловима кварте и квинте, а с геометрима могу
говорити о оптици, која се грчки зове оптика па и у свим осталим гранама
науке многа су или сва питања заједничка колико се ради о теоријској расправи о
њима. Израда пак дела, која се руком или техничким способностима доводе до лепог
облика, ствар је оних људи који су се оспособили за рад у једној грани вештине. Стога је
сасвим довољно учинио онај архитект који из одређених наука упозна барем оне
делове и њихове законе који су му потребни у архитектури да их има на располагању,
ако о тим стварима и вештинама мора изрећи свој суд и дати одобрење. Људи којима је
природа дала толико талента, оштроумности и памћења да могу геометрију, астрологију,
музику и остале дисциплине темељно изучити, прелазе задатке архитеката и постају
математичари. Они тада о тим наукама лако могу расправљати, јер добро знају више
научних дисциплина. Али, такви су ретки, какви су некад били Самљанин Аристарх,
Тарентинци Филолај и Архита, Пергејац Аполоније, Кирењанин Ератостен, Архимед и
Скопина из Сиракузе, који су нашли много инструмената и сунчаних сатова које су
протумачили на темељу броја и природних закона, и оставили их потомству.
Стваралачка снага природе не даје такве таленте сваком и читавим народима већ неко­лицини
људи; посао пак од архитекте тражи да буде упућен у сва знања, а сама му ствар
ипак због своје опсежности не да да буде упућен у све научне гране онако како
треба, у највећој мери, већ је то знање осредње. Кад је то тако, то и ја молим, Цезаре,
тебе и све оне који ће читати моје књиге, да ми опростите ако нешто не буде изложено сасвим
по правилима граматике. Јер, ја се нисам трудио да пишем ово дело као какав велики фило­зоф
и речит говорник, нити као граматичар, вешт најсуптилнијим правилима граматике, већ
као архитект, мало упућен у ту науку. Што се пак тиче подручја мога рада и његових
теоријских питања, обећавам да ћу их, надам се, у овим књигама несумњиво приказати с
највећим ауторитетом, и то не само за градитеље, већ и за све образоване људе.

                                                                                                                      Обрада: Посада