Бранислав Брана Цветковић             

ПТИЧИЈА ТУГА

Што си ми се распевала,
Птицо мала?
Је ли то за храну хвала,
Што ти моја рука дала,
Птицо мала?
 
Дете пита, птица вели:
— Та ме песма не весели,
Њу су горки јади сплели!
Немам што ми душа жели…
 
Са питањем дете хита:
— Зашто тужиш, кад си сита
Од семења и од жита?
Боље да си поносита!
 
Дете пита, птица збори:
— Боље да ме и глад мори,
Али да сам где у гори,
Где се птичја песма ори
О слободи и о зори —
За слободу Бог ме створи….

                                                  преузми књигу : Музеј Позоришне Уметности - Брана Цветковић (1875 - 1942) 

---

---

                                                                                                   

Извод из романа ЖОЗЕА  САРАМАГА  „Повест о опсади Лисабона“  

Коректор је рекао, да овај знак се зове delatour, користимо га кад нешто треба да избришемо или уклонимо, само име каже, а важи како за појединачна слова тако и за целе речи. Личи на змију која се предомислила у часу кад је хтела да угризе властити реп. Фино запажање,господине,заиста, ми се толико грчевито држимо за живот,да би се чак и змија поколебала пред вечношћу. Нацртајте ми га овде, али полако. Лако је само треба да повучете овај потез, непажљив посматрач помислио би да исцртавам неки траљав круг, али не, примећујете да линију не завршавам тамо где сам је започео, већ скрећем поред, па на унутра,повлачим надоле и пресецам јој доњи део кривине, на крају изгледа као велико слово Q и то је то. Штета, на први поглед цртеж је много обећавао. Задовољићемо се илузијом сличности, ипак, истини за вољу,господине, дозволићете да се изразим као какав пророк, различитости су одувек оно најзанимљивије што нам живот пружа.

Какве то везе има са коректуром. Ви, писци, живите у облацима, своје драгоцено знање не трошите на тричарије и ситнице, на нечитка, претумбана и наопачке написана слова како ми обично називамо омашке из времена ручног слагања слова. Тада су различитости и грешке било једно те исто. Признајем да моји delatouri  нису толико прецизни, кад нешто не ваља, ја само прецртам јер имам поверења у промућурности штампара, то племе је по бочној линији блиско чувеној породици фармацеута едиповских способности, кадрој да дешифрује и оно што никада није било ни написано. А онда узимају ствар у своје руке. Ви сте наши анђели чувари, ми вам у потпуности верујемо, некако ме, ето, подсећате на моју брижну мајку која ми је безброј пута правила раздељак, стално ме изнова зачешљавајући, све док не би испао савршен као да га је лењиром исцртала. Хвала на поређењу, али ако је ваша мила мати већ почивша, надаље би требало тежити ка савршенству властитим снагама, јер увек сване дан кад постане јасно да се нешто мора исправити у самом корену. Што се тиче исправљања, ја исправљам, али најтежа места решавам на најбржи начин, тако што испишем нову реч преко старе.

Приметио сам, немојте ми, молим вас, говорити тим тоном, чиним најбоље што умем, а притом имам врло мало слободе, свако ради оно што може. Да, господине, више се и не може очекивати, нарочито у вашем случају, ви немате жељу да нешто мењате, не уживате у томе и нисте склони исправкама. Писци стално нешто мењају, ми смо вечити незадовољници. То и јесте једини начин, јер савршенство постоји само на небу, али исправке писаца су другачије, проблематика је дубља, битно се разликује од наше. Хоћете да кажете да коректорска бранша ужива у томе што ради. Не бих ишао толико далеко, све зависи од посвећености, али када би се једног дана појавио неки рођени коректор, као створен за тај посао, представљао би прави феномен, ипак, по ономе што се досад дало видети, ми коректори гајимо у себи велику страст. Ово први пут чујем,сваки дан носи радост и тугу, а исто тако и неку вредну поуку.

Тврђење мудрог Аристотела да обична домаћа мува има четири ножице, ево примера аритметичког одузимања које су потоњи аутори наставили да понављају вековима, иако чак и деца знају, на темељусвојих сурових огледа, да мува има шест ногу, јер их још од Аристотеловог доба чупају, грозничаво их бројећи, једна, две, три, четири, пет, шест , али та иста деца кад одрасту и почну да читају грчког мудраца, говоре једно другом, Мува има четири ноге,толико је јак утицај ученог ауторитета и до те мере је истина подривена том одвајкада набубаном лекцијом.

Овај неочекиван упад преко границе ентомологије обелодањује нам, у закључку, да грешке приписане коректору нису његове, већ из ових књига,  заснованих на пуком понављању староставних дела, без преиспитивања, стога нам је жао што је коректор испао жртва сопствене дубоке вере и туђих заблуда. Тачно је да, чинећи уступак,подлежемо оном општем изговору већ одбаченом, премда га нећемо пружити без једног предуслова, наима, да за своје властито добро коректор треба да обрати пажњу на изванредну лекцију о заблудама коју нам је дао Бејкон, други мудрац, у књизи насловљеној  Novum Organum. Он заблуде сврстава у четири категорије, овим редом, idola tribus,  или заблуде племена, тј. људске природе, idola specus, или заблуде пећине, тј. појединаца, idola fori или заблуде трга, тј. језичке заблуде, и најзад idola theatri или заблуде театра, тј. система. 

У првом случају оне потичу  од несавршености, настају под утицајем предрасуда и страсти, из наше навике да о свему судимо следећи важеће идеје, из незасите радозналости упркос ограничењима наметнутим нашим мишљењу, из наше тежње ка проналажењу већег броја аналогија међу стварима него што их уистину има. У другом случају извор заблуда потиче од разлике у мишљењима, док се једни губе у детаљима, други то чине у опширним уопштавањима, као и од тога којим наукама ми сами дајемо преимућство, што нас опет наводи да све сводимо у оквире тих наука.

Када је реч о трећој категорији, оној о језичким заблудама, наопако је то што речи често више немају никаквог значења, или је њихово значење неодређено, или могу бити схваћене у сасвим другачијем смислу, и на крају, у четвртој категорији, постоји мноштво заблуда театра чији се списак никад не би завршио када бисмо овде почели да их набрајамо. Нека се, дакле, коректор држи овог каталога и напредоваће, а нека се, такође, послужи оном Сенекином реченицом, баш како данашњица и налаже, Onerat discentem turba, non instruit, беспрекорном изреком коју је коректорова мајка пре много година, не знајући  латински и уз слабо познавање матерњег језика, превела с непоколебљивом скепсом. Што више читаш, мање знања стичеш.

У случају „Повести о опсади Лисабона“  Ромео већ зна да евентуалних подстрека за усхићеност неће бити напретек, иако Реимундо Силва у претходном, прилично увијеном разговору о исправљању грешака и омашкама у коректури, рекавши аутору да му се књига допада, заиста није лагао. Али шта значи допадање, питамо се, између онога  што вам се много допада и онога што вам се уопште не допада постоје мање и мало, није довољно то написати да бисмо знали колико да, или не, или можда значи у свему овоме, морате то гласно изговорити, слух ће ухватити завршне вибрације, а ако нас оне обману или ми себи допустимо да нас обману, то је збо тога што нисмо били пажљиви слушаоци. Мора се признати, такође, да онај разговор, у том смислу, ни по чему није био обмањујући, било је одмах јасно да је у питању неко бледо, неодређено допадање, Раимундо Силва је изговорио ону млаку реч, Допада, која се охладила чим је била изговорена. На четиристо тридесет и седам страница рукописа није било ни једног јединог новог податка, ниједног спорног тумачења, ниједног дотад необјављеног документа, чак ни новог приступа читању.

Само још једно понављање хиљаду пута препричане, исцрпне историје опсаде, описи места, говори и подвизи, улазак крсташа у Порто и њихова пловидба до ушћа Тежа, збивања на дан Светог Петра, ултиматум граду, напори уложени у опсаду, борбе и јуриши, предаја, и најзад пљачка, die vero quo omnium sanctorum celebratur ad laudem et honorem nominis Christi et sanctissimae ejus genitricis purificatum est templum, кажу да је написао Осберн, ушавши у пантеон књижевности захваљујући опсади и освајању Лисабона, и приче које се о њима причају, ове латинске речи, које је неки зналац с презиром превео, да је на Дан свих светаца поткупљена џамија постала најсветија католичка црква, те сад мујезин више неће моћи да позива вернике на молитву Алаху, замениће га звоном или звонцем после замене једног Бога другим, камо лепе среће да су га пустили да оде.

Слеп је јадник, али подједнако слеп као мујезин је и крсташ Осберн, само овај други од крвожедног беса, једнак њему искључиво по речи  слеп, кад је испред свог мача угледао једног старог Мавра који није имао снаге ни да бежи и ваљао се по тлу, батргајући се рукама и ногама као да је сам себе хтео да сахрани у земљу, но овај страх је био стваран, за разлику од оног другог, замишљеног страха, који ће му се и остварити, с истом веродостојношћу као што је сада жив, иако то неће потрајати, то ми кажемо јер знамо, а ни он неће бити у стању да сам себе сахрани јер ће тад бити мртав, мисли коректор док се, у међувремену, копају масовне гробнице. 

С времена на време, из правца реке, допире промукло завијање сирене, овако је још од јутрос, то је упозорење бродовима, али га Раимундо Силва тек сад примећује, можда и због дубоке изненадне тишине која се у њему јавља.

                                                                                                                                                                      обрада: Посада

           

                                                          Џеронимо - Моја Прича

У почетку свет беше прекривен тамом. Не беше ни
Сунца, ни дана. У вечној ноћи није било ни Месеца, ни
звезда.

Међутим, постојале су све врсте звери и птица. Међу
зверима беху страшна, безимена чудовишта, затим
змајеви, лавови, тигрови, вукови, лисице, даброви, веверице,
пацови, мишеви, као и све врсте гмизаваца, као што су
гуштери и змије.

Људски род није могао да се развија јер су звери и змије уништавале
свако људско потомство.

Сва створења имала су моћ говора и била су
обдарена разумом.

Постојала су два племена: птице, или пернато племе,
и звери. Птице је водио њихов поглавица орао.
Ова племена често су већала. Птице су желеле да се
пусти светлост, а звери су то упорно одбијале.

На крају, птице поведоше рат против звери.

                                                                     
                                                                    

                                                                       преузми књигу :  Џеронимо - Моја Прича

      

                  

                                                                                                                                                             обрада: Посада

---

---

---