|
**********************
**********************
Одиграј
Потез
**********************
**********************
|
Марија Алексић
Чуда из радионице
Занат је злато. Говорила је мајка.
Имао сам веште руке, могао сам да
направим свашта њима. Требало ме је само
пустити да будем сам. Чуда су излазила
из моје радионице. Најлепши качкети,
најмодернији шешири, класичне капе и
руске капе. Мирис старо картона од кога
сам правио сунцобране за моје капе је
испуњавао целу радионицу. Шта сам
замислио, могао сам дасашијем. Требало
ме је само пустити да будем сам. Ратне
године у којима сам проовео своје
детињство су ми улиле толико стрпљења да
ме је то пратило цео живот. Кажу да сам
страшно стрпљив. А знате ону народну,
чувај се беса стрпљивог човека. Тако је
и код мене било. Мирноћа која је
испуњавала моје тело знала је да пређе у
окорели бес само кад би кап прелила чашу
. Ретке су то прилике биле, а било их
је, не могу да кажем да није .
Социјалистичке фабрике започете
педесетих година 20.века су биле мој
идеал. Нашао сам свој живот у једној.
Знате, ја сам човек који није волео
промене. ''Ресава '' је била мој живот.
Фабрика изграђена на периферији
Светозарева окупила је више стотина
радника, а ја сам био један од њих.
Знали смо да ноћи проведемо у њој,
спремајући модне ревије и извоз за
иностранство.
Креаторка Боба са исрцтаним обрвама је
свако јутро доносила кафу и чаврљала о
обично- необичним стварима пре него би
приступила цртању. Амбуланта је била
посебна зграда у коју смо ишли само кад
је било потребно. Волео сам да једном у
недељу дана свратим да висим Симониду,
лекарку која је увек имала неку мудру
мисао која ме је држала до наредног
сусрета. Висока стакла Ресаве су била
тако прозирно чиста да се цело
Светозарево видело.
Родио сам се у Јагодини 1934.баш кад су
убили краља Ујединитеља. Растао сам у
ратној Јагодини а одрастао у
Светозареву. Светозарево је добило име
по социјалисти Светозару Марковићу ,а
сећам се као данас кад ми је мајка рекла
, мени дванаестогодишњаку да мора да иде
да мења 'артије јер се сада зовемо
Светозарево. Та хладна 1946.је мени
донело завршетак осмољетке и могао сам
да бирам на који ћу занат. Брат Милан ,
брз и окретан, изабра да буде месар. Нож
је летео у његовим рукама, његови вешти
покрети су били тако спретни и сигурни
да сам могао са сигурношћу да му будем
мета и да знам да неће промашити. Сестре
нису биле писмене. Није било места ни за
нас момке, а девојчицама је већ било
предодређено да се удају и рађају. Нико
није мислио на њихово образовање. Рат је
донео многа пустошења, ко ће мислити о
школовању.
Уписао сам капаџијски занат. Смиривао ме
је сваки покрет иглом и концем. Секао
сам вешто папире и правио моделе.
Требало ме је само пустити на миру. Чудо
је излазило из моје руке. Одмах сам се
допао мајсторима. Видели су моју
сигурност и мирноћу. Радио сам
даноноћно. Није ми било тешко. На занату
сам упознао и прве пријатеље али и прву
конкуренцију. Миле ''глува кучка'' је
био један од њих. Имао је Миле вешту
руку, али смо се стално гледали чији је
качкет бољи, уредији...а шта ћете, деца
смо били. Дође време да се иде у војску.
Три године сам био одвојен од куће.
Срећа је била што ми дадоше Ниш. Научио
см да склапам и расклапам пушку, да
чистим под и кувам пасуљ. Никада више
ништа нисам скувао. То ми је било
довољно. Вратио сам се у Светозарево.
Чинило се да сам све потребно обавио да
је једино остало оженити ме. Ресава је
окупљала младе, полетне момке и девојке.
Свако ко је имао талента, воље и жеље
могао је да дође. Ресава је свима ширила
руке. Висока смеђа мршава девојка ме је
стално гледала. Њене зелене крупне очи
су баш биле јединствене некако у маси
очију са којима смо се свакодневно
сретали. Звала се Миланка. Била је из
села на Морави. Мали Поповић је био
удаљен 10 километара од Светозарева.
Купио сам први мотор Зааставин ,
наравно. Било ми је жао да је пустим да
прелази скелу свакодневно и враћа се
кући са посла. Возио сам је и чекао. И
тако...знате већ ...Венчали смо се 1956.
Година је била орабрујућа, лепа,
ведра...можда је само тако мени
изгледала јер сам био срећан. Срећа је
много чудан појам. Оно што тебе чини
срећним , можда је за другог ништа. Био
сам много срећан. Наредне 1957.сам дибио
сина. Како другачије да се зове него
Драган, где ћете драже од тога. Ресава
је и даље била моје уточиште. Свака
недаћа која ме морила је нестајала
кад одем у своју Ресаву. Колико нам је
било лепо у социјализму.
Остао сам му веран до смрти.
Почели смо да градимо своју кућу. Кућа
беше баш поред реке Белице. Место лепо и
плодно. Свака капа је била уткана у
темељ куће коју сам подизао. То је била
чар социјалистичког духа у коме сам
слободно дисао. Чинило се да могу све.
Кућа је полако ницала, а моје вредне
руке су шиле свакога дана по неколико
стотина капа . Свака лењиновка која је
гледала са полице је била тако скројена
и опшивена, да су је тражили из свих
градова. Ноћима сам седео за машином и
шио. То ме је испуњавало. Чудо је
излазило из моје радионице. Требало је
само пустити ме. Музика са Радио
Београда ме је будила и успављивала .
Речи Душка Радовића које сам слушао су
ме носиле читав дан. После проведене
ноћи за машином, сели бисмо ја и моја
Миланка у ''Фићу'' црвене боје и
наставили да радимо.
Ресава нас је чекала. Нисмо смели да је
изневеримо. Застава је производила две
врсте аутомобила, 101 и чувеног
''фићу''- купио сам га и довезао из
фабрике. Црвена боја је тако обојила
двориште и тек направљену кућу. Још
један производ социјализма коме сам
остао тако веран до смрти. Ништа нам
није недостајало. Врњачка бања нас је
сваке године дочекивала као најљубазнији
домаћин. Одседали смо код газдарице Маре
и газде Драгана. То је био онај
десетодневни одор који ми је опуштао
мисли. Врло често ми се мисао враћала
мојој радионици и капама које су ме
чекале да буду сашивене. Време је
пролазило али седамдесете нису биле
обећавајуће. Бринули су ме први немири
на Косову. Тито је био болестан. Плашило
нас је време које тек долази. Мирисало
је на немире и осећао се у ваздуху страх
који је само лебдео. Нису могли сви да
га додирну, само они који су осећали дух
друштва у коме смо живели.
Мирис Балкана је проклет. Сви би да га
осете на овај или онај начин. Буре
Барута које ће сваког момента бити у
ватри је наговештавало време које тек
долази. Далеко је било сунце. Само се
назирала киша и облаци који су
прекривали небо. Небо над Балканом ће
врло брзо бити сиво. Ја сам и даље
највише времена проводио за својом
машином. Некад ми се чинило да причам са
својим качкетима. Најбоље разговоре сам
водио са ''лењиновкама''. Волим дух
социјализма, волим дух Русије. Дошле су
деведесете. Миланка није могла да се
носи са њима. Претерана брига за јединца
који би сваког момента могао да оде у
рат је дотукла. Умрла је са свега
педесет година. Ја сам и даље шио.
Требало ме је само пустити. Чуда су
излазила из моје радионице.
Склопио бих очи и одмарао уз звуке Радио
Београда. Песме севдалинке су ме водиле
у младост , у моју сиромашну и ратну
младост.
Волео сам да ћутим. Тада сам био
најспокојнији. И волео сам своје капе.
Требало ме је само пустити. Чуда су
излазила из моје радионице.
Б у л е в а р
Многи кажу да је то најдужа улица у
Београду. Спаја два дела града, носи
два имена има то двојство у себи
које га прати вековима. Булевар...
Када сам дошла у Београд, био је
Булевар револуције. Имао је ту
револуционарну црту у себи, поготово
када ходате левом страном Булевара и
посматрате љуте уличне продавце.
Постао је недуго затим Булевар краља
Александра. Вратила се та
аристократско - монархистичка црта у
називу најдуже улице у Београду.
Да ме сада питате, шта ми се више
допада, не знам да вам кажем. Да
будем искрена, највише волим мирис
куваног џема из уџерица на Булевару.
Најлепша је јесен на Булевару. Старе
трошне кућице које су у распаду
миришу посебном свежином. Милина је
проћи поред њих. Као да се Јатаган –
мала вратила у Београд. Старе
Београђанке испред својих старих
кућерака мешају огромне шерпе са
ајварима, пеку паприке и гледају
који студент из провинције је нашао
уточиште себи макар за месец дана.
Мачке са дугачким реповима се
облизују око ватре и чекају моменат
да дохвате које парче џигерице ако
им газдарица баци. Трамвај удара
јако по шинама и то је онај
препознатљиви звук Београда који
нема ниједан град у Србији више.
Будити се у Београду је посебна чар.
Чујете сирене бродова у луци, чујете
клепетање трамвајских шина и гласове
продаваца на улицама Булевара. Ако
скренете десно или лево, у неку
уличицу, упашћете у блато да ће вам
ципеле бити замазане наредних десет
дана.
Булевар вас грли својом несебичном
топлином. Кафанице са карираним
столњацима поређаним на самој ивици
окупљају уличне булеварске пијанице,
које гледају и звиждућу за сваком
девојком која туда прође. Волим
Булевар. Волим га и као Булевар
револуције и као Булевар краља
Александра.
Краљ Александар је краљ који је
задужио много Југославију, заправо
он је створио. Републиканци би рекли
да није баш тако, а противници
југословенске идеје да је то највећа
грешка коју је направио. Неки би и
оправдали догађај у Марсеју. Нема
оправдања за тај октобар 1934. Кад
бисте питали улице Булевара како би
волеле да се зову, верујем да би
свака пукотина изјавила да је
револуција задојила и да је име које
је носио право. Стари комунисти су
били јако разочарани променом имена.
Кад бисте залутали и наишли на
окорелог социјалистичког
милиционера, рекао би вам да сте у
Булевару револуције. Слагао би
вас не трепнувши .
Булевар – колико љубави у том имену.
Само звуци старог саксофона уличног
булеварског певача одзвањају. Јутро
је. Недеља. Булевар живи.
Јовица Бегић
Омољски
“Писци преду”
Вештина могућег. Неко не добије жељену
играчку на време. Неко глад хтео не хтео
усвоји за пријатеља. Некоме родитељи вечно
немају времена.
Дан је кратак за преокрет. Улица је лажно
расположена. Мачка преде и то је њена
вештина могућег.
То је њен „дневник“.
Писци су прогоњене „мачке“. Писање је
њихова пређа. Прогоњени од света пишу
пређу за тај исти свет. Свет је огледало.
Речи у огледалу имају сасвим друго
значење.
Неразлучиво неразумљивог разумевања. У
целој ствари речи су понајмање злочиначке.
Речи сарађују. Писци нису кротитељи речи.
Речи су старије од писаца.
Немар је одбрана од смисла и реда.
Немар није вештина.
Немар је луксуз.
Немар не станује код писаца.
Они убијају
Застале су речи попут рибље кости.
Хемија је однела победу. Иза хемије су
цифре, иза цифри генерали зла и ужаса.
Човек у овом веку престаје да буде биће.
Све му је дозвољено осим да буде човек.
Земаљски закони су бесмислени ако се не
поштују космички.
Васељена је старија и искуснија од
земаљског егоизма и пожуде господара и
његовог нестрпљења да влада и управља оним
што никада и није било нити ће бити било
чије власништво.
Није једноставно назвати рат храном. Које
силе за доручак и ручак имају рат ?
Вечера припада медијима то је већ рутина.
Роботи војници не полажу заклетву.
Они убијају.
Ненад Руменић
ПРИЧА НАД ПРИЧАМА
Знао је да треба да напише
причу. Савршену причу. Можда ће та
прича прерасти у новелу, можда
чак и у роман. Али свеједно. Са том
причом он ће се ослободити. Његов
живот имаће сврху.
Размишљао је каква треба
да буде фабула. Никако не сме да буде
обична. Рецимо као прича о рушењу
љубавних табуа у држави различитих
вероисповести. Можда прича са
призвуком хорор фантастике. Рецимо
генетски супериорна цивилизација са
неке удаљене планете која се спрема у
мисију и покољ на земљи. Али кад боље
размисли и такве приче је пуно
пута гледао у филмовима.
Прича свакако треба да
узбурка крв читаоца. Да га натера на
размишљање, можда и преиспитивање
самог себе.
Можда се треба препустити
интуицији и прича ће сама потећи из
неког скривеног дела десне хемисфере
мозга. Или из искиданих делова прича
предака преношених са колено на
колено. Али знао је да је најтеже
почети причу. Та прва реченица делује
као да си испред великог комада стене
са длетом у руци, а из те сировости
треба исклесати монументалну бисту.
Затим треба држати конце приче сигурно
у рукама као Клота своје вретено.
Поигравати се са речима и направити
разиграну ритмику. Са том причом он ће
прочистити своје црне мисли. Извући се
из лагума прошлости.
Да би конструисао причу
мора бити добар занатлија. Мора ући у
срж граматичких правила, синтаксу,
етимологију речи... А можда опет има
онај природан дар за изражавање без
нарочитог познавања поетских фигура и
правилних конструкција. Тајна може
бити у једноставном дијалогу и некој
ситној несавршености. Међутим,
најважније је да прича има душу. Да
речи синхроно пливају кроз читаочев
ум. Негде дубоко у њему одзвањају.
Никако не сме да скрене у
монотоне описе природе, нити да копа
дубоке бунаре интроспекције. Лепршавим
стилом са примесом горке ироније, и
што више нестварних симбола, треба да
створи тај неопходни флуид са
замишљеним „противником“.
Толико је читао руске
класике и француске реалисте,
натуристе, да не сме потпасти под
њихов утицај ни по цену ломљења
скупоценог налив пера. Мора бити свој
и искористити надолазеће надахнуће на
прави начин. Као кувар који прави
пасту са мало медитеранских зачина а
пуно љубави.
Опет, да ли прича треба
да буде проткана траком светлости или
траком таме, еротиком или смрти, духом
универзума или распадом грађанске
породице, питање је на које нема
одговора.
Све може да буде ствар
тренутка читалачког укуса и уклапања
тривијалности у компактну целину.
Књижевност има своје токове као и што
су и његове разуздане мисли. Нека
неписана правила. Пре свега он мора
том причом избацити прљавштину из
себе. Бити помало луд као коцкар пред
вечитом дилемом црвено или црно на
високобуџетном рулету.
Знао је да ће га прича
исцрпети, да ће бити у полубунилу
искривљене свести. Биће му потребни
рисови папира, кутије и кутије дувана,
ноћи знојавих постеља, крвничка
гребања по тек окреченом зиду. Писање
савршене приче носи са собом одређене
тешкоће. Као што Бодлера знају по
„Цвећу зла“ и њега треба да запамте по
тој једној оригиналној причи. Боље
него по туцету осредњих романа или
гомили недоречених поема.
Не, он свакако није жељан
славе али жели као змија кад пресвлачи
кожу да остави неки траг. Траг по
којем ће га познати. Линију светлости
која ће обасјати наредне генерације.
Умну дугу у чијим ће бојама знатижељни
купати лице.
Статус књижевника за њега
је занимљив колико и јеленски рогови
за риболовца. А тек трућање на
песничким вечерима и задригла публика
у стереотип-завеси дуванског дима. Он
пише да спаси своју кожу а не да пружа
шлагворт надобудном критичару.
Великим делом свога бића
осећа да може да то „нешто“ изнедри,
да му искидани делови приче струје
негде у периферији вена, само треба то
вешто саставити у јединствени мозаик и
прснути крвљу емоција преко запечене
коре.
Истина је да му недостаје
фатална жена, да живи као прогнаник на
голом отоку, али та прича, та прича ће
надоместити све. Он ће се стопити са
њом, живеће њен живот, биће му
алтер-его. Послаће поруку свету
а онда ће се заљубити у речи. Осетиће
пулс редова у себи. Прокрвљеност
живота која граби последње тренутке.
Та прича постаће му љубавница са којом
леже у кревет и прави хиперболу
означеног пасуса. У гротлу тих
књижевних понирања он ће се поново
родити. Биће као лава што усијаним
репом гмиже и осветљава пусто село.
Као коњ у пропињању што њишти да тргне
успаваног јахача.
Свестан је колико све то
долази из главе. Те мисли што лете и
одбијају се по изувијаним површинама
лобање треба похватати и уобличити.
Наћи им трајекторију којом ће се
блиставо катапултирати на папир. Био
му је потребан тај ескапизам као
ходочашће у Меку.
Само, та прича мора да
садржи фрагменте његовог живота и
соцреалистичне прошлости. Мора да дише
са њом и када заглави плућа у муљу. А
све остале надоградње, сновиђења,
сулуде перцепције употребиће као цреп
који треба да наслаже на кров приче.
Да направи велелепну грађевину у коју
ће да сакрије своје мисли. Побегне од
света као монах у окриље спасоносног
благослова.
Почео је ноћу да сања
свакојаке приче. Али ујутро кад би се
пробудио све су му личиле на кошмар.
На суманута слова поређана у
бесконачни низ. Инспирација му је
лебдела у ваздуху али никако да је
дотакне.
Тог судњег дана кад је
сат откуцао поноћ извадио је свечано
одело из масивног шифоњера. Навукао је
борсалино-шешир на главу и под мишку
ставио црни расклопиви кишобран.
Онда је ступио у мрклу
ноћ и кренуо да тражи своју причу.
Причу сакривену на доковима
бродоградилишта или у исцепаној
мокасини скитнице. Причу без краја у
којој нема победника ( само исцељених
душа ). Та прича унутар зидина
забрањеног града управо треба да му
спасе живот. Открије ко је заправо он
и куда је пошао.
Том причом треба да
изнесе лепоту из ограниченог простора.
Избљује љубав као гејзир из мртвог
језера. Оживи ликове из затвореног и
кужног кварта. Поново се роди између
корица у сребротиску. Са таквом причом
треба да се попне на врх градске
одбрамбене куле и погледа далеко према
равници и мору. Ако полети на крилима
речи знаће да је спашен из
заточеништва велике замрзнуте коцке
времена. И постаће прича која слободно
лута између непрегледних преграда
галаксије. Биће вечност коју је тако
дуго тражио.
|
