|
ПРИЧЕ
ДАРОВИ
ИЗБОР
ПРЕВОДИ
ЛИНКОВИ
ПОСАДА ДЕЦА
ПОСАДА SF
ПРЕУЗМИ ИЛИ
ЧИТАЈ
ЕСЕЈИ
НЕОРА
ПОСАДА
АРХИВА
ПУТОПИСИ
**********************
**********************
Одиграј
Потез
**********************
**********************
|
Ненад
Руменић Лазачки
Х А И К У
1.
Врт
мандарина
у
њеној наранџастој
коси-
сад спава.
2.
Јато
чворака
улази
ми у мисли
док
пишем песму.
3.
Пшеница
полегла
ветар
се смешка-
зна
да је кривац.
4.
Мрав
у пустињи
савладан
тешком жегом
у
песку копа гроб.
5.
Пастирица
и
свирала
која свира
сама
од себе
чувају
снежне овце
док
у долини свиће.
6.
Рику
лавова
око
градских бедема
гуше
сирене.
7.
Када
плешемо
тло
страшно подрхтава
под
ножицама
док
ритам не прокључа
на
бучним даскама.
8.
Планина
спава
под
белим покривачем
док
смучар скреће.
9.
Знојави
косач
тражи
ледене воде-
трава
умара.
10.
Бестијаријум
прелистам
и дивим се
фауни
света.
(јун
1999 год.)
11.
Џибра
прокључа
ракија
се изнедри
мирис
опија.
12.
Мушмула
цвета
пчелице
се радују
првоме
меду.
13.
Ту,
на доксату
Састале
се делије
Кушају
вино.
14.
Тајни
рикошет
метак
у мојој глави
проналази
пут.
15.
Грогирани
боксер
у
рингу спушта руке
пораз
га боли.
16.
Мирис
кестена
столице
из салона
шири
блаженство.
17.
Јелењи
рогови
ударају
о младицу
оштре
се за борбу.
18.
Жуна
на жици
пева
последњи рефрен
одлази
на југ.
19.
Кап
из славине
прави
досадну буку
ремети
снове.
20.
Притајени
скок
гуштера
са бетона
тражи
се жртва.
ВЕЉКО
Т.ЋИРКОВИЋ
ПОНОВО РОЂЕЊЕ
Колска
шкрипа
Јесењу тугу ломи,
Старим друмом
Блатњавим
И плачним
Где су јутра,
Где су сузне ноћи
Живот тоне,
Куда с јутром поћи.
Куда ићи...
Нико ме не чека
Кога звати
Занемелим гласом
Само суза-
Верна друга моја
Зовом росе,
Највиткијим стасом.
Плете стазе
Кроз облаке плача
Пут бескрајни
Ка звездама води,
Да трепери...
- Поново
се роди.
СА ТОБОМ СЕ РАЂАМ
И ПОНОВО ГУБИМ
(Балада за њене очи)
Гледам
тај извор светлости и Мрака
Радујем се срећи
Што ме обасјава
У сваком трептају
Дýга– лице скрива.
Немир ме хвата, док гледам
Та два угљена црна
Драгуља- из којих се глас
Бисерни јавља.
Плам скривених жеља
У вечност се слива
Глас анђела збори
Молитву, што лице Господње
Открива.
У очима њеним
Нестајем и волим.
Све је то тако...умилно и
драго
Па и сам живот на тренутак
Стане
Да престане-чекам
Ова стварност чедна
Па да у те очи
Утопим се, Драга
Тад морам пољубити
Те драгуље црне,
Јер само тако пут откривам
Дуги
Светлост немира у мени се
Буди
Стапа се негде у дубини снова.
Где се с тобом рађам
И поново губим.
МАРИЈА АЛЕКСИЋ
Индиго
Гледам
твој лик на папиру
Доцртавам ти очи , уста и нос
Хоћу да те пресликам на миру
Како устајеш у мантилу и
бос...
Гледам твоје
тело на листу свеске
Доцртавам ти раме , прст и ногу
Хоћу да те прецртам док тишине ћуте
небеске
Како одлазиш ка зиду и мазиш стоногу
Гледам твоје очи на хартији од
свиле
Дописујем ти име моје на
њима
Хоћу да их
пресликам као да никад нису црне биле
Устајеш и тресеш пешкир по прозору од
лима
Гледам твоју косу како тамно сјаји
Дописујем јој облак изнад главе
Пратим кораке твоје по трави
Кажеш ми да те сви оставе...
Пресликавам ти душу на
индигу плавом
Хоћу име моје
да излази кад ветар јачи дуне
Кажеш – волиш ме са тим мојим дечјим
ставом
Ако одем , рече ти , твоје срце уме да
прокуне...
Киша и калдрма
Кораке
твоје чујем све до краја улице,
Огрћем се капутом
боје голуба,
Ко то каже да се пале
уличне светиљке,
Гледам калдрму и
грлим два улична стуба.
Киша
немилице пада и нема намеру да стане,
Хватам те за руку и
крећемо ка храму,
Калдрма чува старе
болне ране,
Немој ме никад
оставити саму,
Коцке по путу бројим
и слажем.
Кишобран носим у
десној руци,
Своје мисли облацима
облажем,
Хајде то једно пиће
сада стуци...
Попиј све
што се попити може,
Не желим више за
нас да чујем
Хоћу да изађем из
ове коже,
Друге ципеле желим
да обујем.
Калдрма исписује
причу давну нашу,
Наспи ми пиће и у
руку пружи,
Да наздравимо уз још
једну чашу
Не желим да се
растанак овај одужи.
Киша
добује, нервира ме тако,
Језа ми пролази
леђима до струка
Знам да ово неће
бити лако,
И док ме мази твоја
рука
Поздрављамо се на
калдрми сами.
Киша нам удара капима
по челу,
Бројимо капи у ноћној
тами,
Тражимо у ноћи сенку
белу.
Само
звона старе цркве звоне,
Као да нашу тугу
звоник одбројава
И док једна прича
све дубље тоне,
Ми не знамо да ли
је све сан или јава.
Јовица
Бегић Омољски
Улицама Бившег Града
Људи слике не виде
Људе речи
Отуђења Наук
Звечи.
Киселина
Распада
Угојена
Наслада
Људи
Цифре Пустолови
Угла Празнине.
Семафор Емоција
Невидљиво бледи
Нико не жели да зна
Шта је
по среди ?
Једино
се лудаци смеју
Други
су отишли на блеју
Бабе
гурају колица, Мирно
пролазе поред
Коцкарница.
Равнотежа Страха Понирање
Краха
Улицама бившег Града
Ухапшене душе Остатке Руше
Последњег Винограда.
Тамо
где су пале Бомбе
Сада
деле Бомбоне
Стршљанке
Оштре, Вреле
Зноје гаће где би Селе.
Испарава поподне
Магле крију Реке
Одјекује Цвркут
Неке
Птице Далеке.
М И Л А Н Д
Р А Ш К О В И Ћ
С
Т Р Е П Њ А
Слуђен
си, стрепиш, слутећ’ слом сред
сивила,
слутећ’ судбинску страст
самоуништења,
самотни сведок си сивих сновиђења,
сабласне стигме симбиотичких сила.
Суморне сенке силоватеља снова,
самртнички свет светковином
спознаван,
свеобухватни скаредни свет, спутаван
спиритуалном снагом Скерлетног
слова.
Свет сфумато сна, стрепња сред сна
скривена,
суморне сумње, спиритуална слутња,
скупљање сила, скрнављење светиња.
Сва смртоносна, сва самоуверена,
сред симетрије сја слава стрмоглава
–
срж свирепости, стих : “свет се
стропоштава!”
И
В И Ц О
М
П Е Ј З А Ж
А
С Н А
Тренуци
уздизања док шетах ивицом сна,
час испуњен вечношћу у заштићеном
кругу,
чари псеудо-игре – бат стопала на
спруду,
сред помодне сеансе далеко од
вулкана.
Сјај изгубљених дана кад изневерих
себе
плесом махнитог тела, затровани
рукопис,
сонет за сетни танго, језа кад
дотакнем плиш,
укус старих стихова који помињу
тебе.
Обличја у сфумату грозничавих
целова,
крхотине славећи пророци чудних
моћи,
извитоперени чин – ритуал древног
зова.
Пред звезданим двориштем проклетство
Посејдона,
мост наших сусретања под црним
крилом ноћи –
заборавом обмотан у пејзажу из твог
сна.
С А Њ А Р
Траје и
траје магија у мислима
тог сањара што, пловећ’ морем
светова,
дуго тражи кроз бревијар
јарких снова –
рецепт за срећу скривен у
бројевима.
Некад скокне у снове чудном
патуљку –
очекивани бој за упражњени
трон.
Само понекад рони у оксиморон
–
да слуша сетну успаванку за
шкољку.
Недостаје му чудо једне
стварности:
киша кроз прозор, време
сликано маглом,
у галерији – Девојка са
соколом.
Тад запоседне простор
бесконачности,
па загледан у меке очи кошуте
–
затекне се у граду од чисте
маште.
|
