Путопис-Непал-Тибет-Кина

Голмуд и слано језеро

У Голмуд стижемо у двадесет и три сата. Пролазимо кроз кордон мрких војника с дугим цевима. Доживљавам их као ружан сан. Ујутро нам у хотелу додатно наплате све што смо користили у соби. Неки се ценкају, па боље прођу.

У Кини смо. Голмуд је голем и нов. Саграђен у пустињи. Авеније су широке. Уз возни трак је канал с водом, па ред стабала, па пешачки пролаз. Урбанисти су добро одрадили свој посао. Стубови електричне расвете имају самостално пуњење соларним ћелијама. Нема смећа. Само прашина. Зграде су велике и безличне. Кинези мргодни.

Око града се налази више од двадесет сланих језера. Ово подручје не спада у Аутономно подручје Тибет. Влада у избеглиштву сматра га делом Тибета. Традиционални Тибет обухвата 2,5 мил. км2, Аутономно подручје Тибет 1,2 мил. км2. У Аутономном подручју Тибет живи 2,6 милиона становника. Далај Лама и Xининг сматра Тибетом. Ако би Кина изгубила ово подручје, била би само источноазијска земља. С овим је средњоазијска, као и Русија.

Голмуд је изграђен пре двадесетак година. Пре су ту била само села Тибетанаца и Монгола. Вода, со, нафта, цинк, злато, плин, цемент, војне базе… Заштита природне средине ту не постоји. Туристи их не занимају. Шта ми ту тражимо?

Возимо се кроз индустријско подручје. Кажу да је језеро Qархан, величине 5000 км2 настало раседом. Пуне га три реке. Сунце га испарава брже него што га реке пуне. Ту изваде сто милиона тона соли годишње. Влада не допушта шетње уоколо. Само ограничено. Ми се заустављамо уз један од базена. Седим поред уставе где вода пролази испод малога моста. Где год погледам, нигде ни трачка лепоте. Покушавам у води која се пени у бетонском отвору величине једнога метра видети лепоту коју сам очекивала. За ово смо изгубили два дана времена и што је још горе два дана напора. Сви су разочарани, јер смо због овога у Ласи били само један дан. Пуно тога се одрекнеш, да дођеш на овакав пут. Да је мене Винко наговорио да овамо дођем, појела бих му мозак. Он је добар, па мени неће, каже ми Сања. Све наше жудње за лепим и необичним исто спадају у покретну траку. Треба застати и ући у дубину. Вода се игра с пластичном боцом са жутом налепницом и колико год се та боца врти и окреће, остаје на истоме месту… Вртиш ме у круг, вртиш ме у круг, ко да твоја сам играчка… Можда сам се у оном возу требала возити због оних нежних руских успаванки… Можда је то знак да се не иде од тачке А до тачке Б, него се треба изместити и проматрати тај пут. Научили смо на ефикасност, па су сви љути.

Професор је миран. Он је баш ово желео видети. Различите су перцепције. Он је вођа пута. За ово путовање била је и листа чекања оних који се нису успели укрцати на ову линију. Такав је живот. Стално си на некој линији, све док се не искрцаш и постанеш свој. Сиво небо и сива вода спајају се у бескрају. Рђави, зелени брод клизи по мутној води. Једва се помиче и тај ми непокрет сруши отпор због свакодневних напора у маневрисању с коферима и хотелима. Можеш свугде пронаћи лепоту. Сигурна сам да ће Давор и овде направити добре фотографије, а по то је и дошао. Мала Кинескиња на четрнаест центиметара високим штиклама отвара музеј. Група се понаша као незаинтересовани средњошколци. Кинескиња, срећна што је све брзо завршило, одскакуће до свога големог џипа.

За утеху нас воде у обилазак села у којему живе сиромашни Кинези. Насеље је ново. Једна улица. С обе стране улице једнаке куће с равним крововима и керамичким плочицама на уличној фасади. Воле фотографисање. Један ме млади мушкарац зауставио да фотографишем његово мало дете које је донео из куће. Обучени су као муслимани. Жене имају занимљива покривала за главу, као украшени шатор. Понека кућа има капију, а једна и кров. Чини се да ове туристи никад нису обилазили. Сви су изашли из кућа. У једном дворишту све је препуно гои бобица. Водич каже да су тамо од куда су их довели радили за један долар на дан. Њихово уточиште је породица. Издалека се осећа повезаност. И нису мргодни као Кинези у градовима.

                                         


Враћамо се натраг у Голмуд. И овде жене носе шаторе на глави. Тако замотане успевају возити и мотоцикле. Имају и рукавице. Виде им се само очи. Мала деца носе панталоне с рупом на гузи. Разгледавамо центар града. Уз тржницу река. На реци дечја играоница. Ружна грађевина од бетонских тамно сивих неправилних врећа које су требале симулирати камење. Прозори са челичним затворским решеткама. Изнутра се чују дечји гласови. Певају. Накарадност идеја најлакше се види у архитектури. У амбуланти се успемо споразумети пантомимом. На штанду ми жуте мандарине наплате као да су златне. У Кини смо.

Маша ми каже да је пре пута скинула с интернета три странице основних кинеских фраза. Све су негативне, за разлику од енглеских које су све позитивне и љубазне и сад јој је јасно зашто. Додатни шок доживи кад схвати да су јој за ноћно путовање возом до Xининга једну кћер одвојили у други воз. И никаква интервенција, нити молба није помогла. И ја сам у другом возу, па нема проблема.

                                                                                                                                                                         Кармела Ахел

                                                      
преузето са сајта : Голмуд и слано језеро

---

---

                        КАМЕНОВИ ИНКА  

          Да су нам се од културе Инка сачувале само
развалине града Мачу Пикчу, на њима би се могао саградити цео
свет. Развалине су недавно откривене.

На једва приступачном месту, у најнеплоднијем пределу Кордиљера,
на висини већој од четири хиљаде метара, људи су случајно
набасали на развалине. Од тада се већ испоставило да
камен и није ту вађен, него у долини удаљеној неколико
километара и изношен је горе у блоковима који су већи од
стена киклопског зида у Кнососу.

Један део блокова је постављен необрађен, други део је клесан
тако савршено да суархеолози задивљени, „ни оштрица ножа не може
да се угура у процеп”. Али блокови нису правилно тесани; има
петоугаоних, шестоугаоних, осмоугаоних, десетоугаоних,
чак дванаестоугаоних каменова. Цртеж линија спојева на
зиду је такав да се нигде другде не може наћи. Није то
безбедност, није смиреност, није узвишеност, није готово
незамислива величина људског напора оно што говори из
зидова: све је то природно и казује више од тога.

Околина града је гола и чиста стена — dark trachyt,
тамни трахит, како вели један путник: то је једар камен
који је у својој интензивној сивоћи сулудо тврд и тежак,
камен у чијој потмулости без сјаја има нешто саблажњиво
безразложно. Базалт упоређен с трахитом је суморан,
свечан, али у базалту има фантастике, бизарности, као да је

музичкији. Гранит је пак сасвим поуздано трезвенији,
сувљи, и у сваком случају разумљивији, прозирнији образац.
Трахит је хировит: његова строга, недопустиво сива
двосмисленост личи на полутаму. Полутама, међутим, не
припада сумраку, или зори; само веома високо у планинама, у
маси густих маглених облака постоји оваква безбојност,
овакво сивило без уступака. Само је тежак облак, који све
прекрива и све прожима, у стању да толико буде
равнодушан према свакој врсти боје и промене и нијансе и
светлости. У трахиту постоји та равнодушност. Није му
потребна светлост. Не одбија је — само је не прихвата. У
свом затвореном, тврдокорном, праволинијском недостатку
гестова потпуно је повучен у своје сивило.

Радозналост не постоји ни у једној природи камена:
не постоји у њему нешто што је у биљци, или у
животињи, нешто што непрекидно жели да искорачи изван себе.
Камен нема стремљења, он неће ништа, не једе, не учи, не
развија се. Од свих живих бића камен је понајмање
принуђен на промене. Није му неопходна помоћ, ни храна,
искључен је из „узајамне потпоре природе”. Најближе би био
пасивности, да у њему не постоји највиши степен
активности. То нешто тачно одговара ономе што је камен сам,
због тога има нешто што нема у другом бићу изван њега:
осећај за стварност. Никада ни за трен не одступа ни за
корак. Задовољан је тиме што постоји? — Питање се не
може ни поставити. Камен се не брине за то што он постоји.

Равнодушан је и према сопственом бићу. Нема своје
афекте, нема такозвани нагон самоодржања Свеједно му је
што јесте и где јесте: на врх планине, у долини, уграђен,
издробљен у макадамском друму, на дну мора, или у
скулптури. На њега не делује ни светлост, ни топлота, ни
хладноћа, нити тама. Само страшна тежина његовог
присуства, као факат који се не може померити: обим у материји.
Можда камен казује само једну једину реч; реч је
започео на почетку времена и окончаће је на концу времена.
Изговара сваки глас више стотина хиљада година. Јер је
време камена много спорије од човековог. Ако каменови
говоре речи, реч коју изговори трахит, једносложна је.
Најспорији камен: понајмање је склон да прими к знању време.

Он је мономанијак међу каменовима. Све што камен
чини каменом постоји у њему и то не свесно, него узето
много дубље: као с њим рођено, неодвојиво од њега, проста
нетајанственост његовог бића, — једна врста оне фиксне
тачке која се не мења ни под дејством укупних сила
живота. Сива тежина и тврда стакловитост трахита, његова
бестрасна масивност непокретно леже у дубини сопствене
природе; на изглед без и најмањег знака живота, он је
потпуно равнодушан према сваком приближавању,
целокупну своју будност с ужасном концентрацијом усмерава на
своје непокретљиво тамно сивило и на испуњавање своје
запремине.

Град Мачу Пикчу саграђен је од трахита, на стени од
трахита, међу планинама од трахита:

"seems not now a work of human art, but as it were titanic"

—  изгледа није људско, већ титанско дело”, као што каже Шели,
као да га је „планина уобличила и да је израстао из планине,
из станца камена” (Epipsychidioп).

Град прећуткује исто оно што и око њега хиљаду метара виши планински врхунци,
провалије, гребени, седла, као и оштри планински ланци, пространа планинска била,
висеће стене и стрмените куле. Исто оно сумануто сивило, она мономанијачка индиферентна
тежина, бестрасна масивност, непокретна положеност у себе, изнад чега је четири стотине
година пролетело као трен и на чему ништа изменити неће ни четири хиљаде
година.

                                           линк за преузимање књиге :  Хиперионски есеји
 


                                                                                                                                                             Бела Хамваш