Walter Benjamin                                                           

SUDBINA I KARAKTER 
  

Sudbinu i karakter ljudi obično smatraju kauzalno povezanim i karakter označavaju kao uzrok sudbine. Misao koja se nalazi u temelju toga sledeća je: kada bi, sa jedne strane, karakter nekog čoveka — što, dakle, znači i način njegovog ponašanja — bio poznat u svim pojedinostima, i kada bi, sa druge strane, zbivanja u svetu bila poznata u onim područjima u kojima dolaze u dodir sa tim karakterom , mogli bismo tačno reći i šta bi se tom karakteru dogodilo i šta bi on uradio. To znači: njegova sudbina bila bi poznata. Savremene predstave ne omogućuju neposredan odnos mišljenja prema pojmu sudbine, a današnji ljudi dolaze i na pomisao da karakter čitaju, recimo, iz telesnih crta čovekovih, jer na neki način nalaze u sebi uopšteno poznavanje karaktera, ali im izgleda neprihvatljiva predstava da, analogno tome, čitaju čovekovu sudbinu iz crta njegove ruke.

To izgleda isto tako nemoguće kao i „proricanje budućnosti"; pod tu kategoriju se, naime, bez oklevanja podvodi proricanje sudbine, a karakter, nasuprot tome, izgleda kao nešto što se nalazi u sadašnjosti i prošlosti, nešto što se, dakle, može saznati. Međutim, upravo oni koji se poduhvataju toga da ljudima po ovim ili onim znakovima proriču sudbinu, upravo oni tvrde da je sudbina za onoga ko ume da na nju obrati pažnju (ko uopšte u sebi nalazi neko neposredno znanje o sudbini) na neki način prisutna ili, opreznije rečeno, pri ruci. Kao što se može pokazati, nije besmislena pretpostavka da bilo kakvo „nalaženje pri ruci" buduće sudbine ne protivreči ni pojmu sudbine, ni ljudskim saznajnim moćima da se ona predskaže. A valja naglasiti da se i sudbina, kao i karakter, može sagledati samo u znacima, ne sama po sebi, jer — makar nam ova ili ona karakterna crta, ovaj ili onaj splet sudbine i bili neposredno pred očima — ipak je kontekst koji podrazumevaju pojmovi karaktera i sudbine uvek prisutan samo u znacima, pošto se taj kontekst nalazi nad neposredno vidljivim.

Sistem karakteroloških znakova se uopšte uzev ograničava na telo, ako apstrahujemo karakterološko značenje onih znakova koje ispituje horoskop, dok znaci sudbine, prema tradicionalnom shvatanju, mogu pored telesnih postati i pojave spoljašnjeg života. Veza između znakova i označenog stvara, međutim, u oba ta područja podjednako zatvoren i težak, iako, uostalom, različit problem, jer, uprkos svem površnom posmatranju i pogrešnom hipostaziranju znakova, oni i u jednom i u drugom sistemu ne znače karakter ili sudbinu na osnovu uzročnih veza. Povezanost značenja ne može se nikad uzročno zasnovati, čak iako, recimo, sudbina i karakter mogu u ovom slučaju uzročno izazvati prisustvo tih znakova. Nećemo dalje ispitivati kako izgleda taj sistem znakova za karakter i sudbinu, nego ćemo posmatrati samo ono što je označeno, tj. karakter i sudbinu. Pokazuje se da uobičajeno shvatanje njihove suštine i njihovog odnosa nije samo problematično, utoliko što nije u stanju da učini racionalno shvatljivom mogućnost predskazivanja sudbine, već da je i pogrešno, pošto odvajanje na kome se zasniva nije teorijski izvodijivo.

Jer nemoguće je stvoriti neprotivrečan pojam o spoljašnjosti aktivnoga čoveka, čijom se jezgrom, po tom shvatanju, karakter smatra. Nijedan pojam spoljnog sveta ne može se definicijom razgraničiti od pojma aktivnog čoveka. Naprotiv, između aktivnog čoveka i spoljnog sveta sve je u uzajamnom dejstvu, njihovi delokruzi prelaze jedan u drugi; ma koliko predstave o njima bile različite, pojmovi o njima su neodvojivi. Ne samo što ni u jednom slučaju ne možemo odrediti šta se u krajnjoj liniji ima smatrati funkcijom karaktera, a šta funkcijom sudbine u ljudskom životu (to ovde ne bi ništa značilo kad bi se, recimo, jedno i drugo prožimalo samo u iskustvu), nego je i spoljašnjost koju zatiče aktivan čovek moguće u proizvoljnoj meri načelno svesti na njegovu unutrašnjost, njegovu unutrašnjost u proizvoljnoj meri na njegovu spoljašnjost, i čak je nemoguće načelno je smatrati spoljašnjošću.

Sudbina i karakter u ovom razmatranju, daleko od toga da se teorijski odvoje, poklopiće se. Tako je i kod Nietzschea, kad kaže: „Ako neko ima karakter, ima i doživljaj koji se stalno vraća”. To znači: kad neko ima karakter, njegova sudbina je suštinski konstantna. To, naravno, sa svoje strane znači: tako on nema sudbine — i taj zaključak izveli su stoičari.

Ako, dakle, treba da dođemo do pojma sudbine,  moramo ga sasvim odvojiti od pojma karaktera, što opet ne možemo postići pre nego što pojam karaktera preciznije odredimo. Na osnovu tog određenja postaće oba pojma potpuno divergentna; tamo gde je karakter, tu sigurno neće biti sudbine, a u kontekstu sudbine nećemo naići na karakter. Uz to treba imati u vidu da oba ova pojma treba uklopiti u takva područja u kojima neće uzurpirati dostojanstvo nadređenih područja i pojmova, kao što se to događa u svakodnevnom govoru. Karakter se, naime, obično dovodi u vezu sa etičkim, kao što se sudbina dovodi u vezu sa religijskim planom.

Treba ih proterati iz oba ta područja otkrivanjem zablude koja ih je tamo mogla preneti. Tu zabludu je prouzrokovalo povezivanje pojma sudbine sa pojmom krivice. Tako se, da navedemo tipičan slučaj, sudbinska nesreća smatra odgovorom boga ili bogova na religijsku krivicu. Ali tu se treba zamisliti nad tim da ovde nedostaje odgovarajuće upućivanje pojma sudbine na pojam što ga moral daje zajedno sa pojmom krivice — naime, na pojam nevinosti. U grčkom klasičnom vidu misli o sudbini, sreća koja čoveku padne u deo uopšte se ne shvata kao potvrda njegovog bezgrešnog života, već kao iskušenje za najtežu krivicu, za nadmenost. Odnos prema nevinosti, dakle, u sudbini se ne pojavljuje. I — ovo pitanje zadire još dublje — da li u sudbini postoji odnos prema sreći?

Da li je sreća, kao što je nesumnjivo nesreća, konstitutivna kategorija sudbine? Sreća je pre ono što srećnika oslobađa iz spleta sudbina i iz mreže vlastite sudbine. „Bez sudbine" — ne zove tako uzalud Holderlin blažene bogove. Sreća i blaženstvo, dakle, izvode čoveka iz područja sudbine isto onako kao i nevinost. Ali poredak čiji su jedini konstitutivni pojmovi nesreća i krivica i u okviru kojega nema nikakvog zamislivog puta oslobođenja (jer ukoliko je nešto sudbina, nesreća je i krivica) — takav poredak ne može biti religiozan, ma koliko i izgledalo da na to upućuje pogrešno shvaćen pojam krivice. Treba, dakle, tražiti drugo područje, u kome isključivo važe nesreća i krivica, terazije na
kojima su blaženstvo i nevinost suviše laki, a pretežu nesreća i krivica. Te terazije su terazije prava.



link za preuzimanje knjige : Eseji

Obrada: Posada

                                                                                   
                                                                       Bela Hamvaš

                                     ESKVILINSKA VENERA?

„Eskvilinsku Veneru” je isklesao u petom veku nepoznati grčki umetnik. Neki je nazivaju Atalantom, jer skulptura očekuje da se s njom stupi u lični kontakt, a šta je drugo imenovanje do jedna vrsta dodira? Možda je isklesana za vreme kralja Alkesta IV između 471. i 466. godine. Možda potiče iz Knososa, iz škole Kritiosa i Nesiotesa. Neki podozrevaju da ju je isklesao jonski umetnik u Velikoj Grčkoj, u isto vreme kada su nastali „Vozar dvokolica iz Delfa” i „Olimpijski Apolon”. Sada se nalazi u Rimu, Palaco Konzervatore.

Bilo kako bilo, jedina je skulptura, zajedno s „Vozarom” i „Apolonom”, koja nosi na sebi grandioznost arhaičkog stila, ali i osećanje za tananosti novijeg stila. U njoj više nema nikakve krutosti i upravo nema na licu onog osmeha koji razrešava krutost. Arhaički osmeh je znak života; to je ona tačka na kojoj se skulptura preobražava u čoveka. Osmeh pokreće kamen.

 „Eskvilinskoj Veneri” nije potrebno da bude pokrenuta. Već je u pokretu. Cela skulptura se smeši, ne samo usta Kamen je oživeo. Ali još nije omekšao u životu. Nije sazreo, nije upio toliko mesa da bi ga načeo kvarež. Skulptura je tvrdo mišićava, pa ipak je meka; dečačka je, pa ipak zaobljena; slatka je, ali od prirodne slasti meda, ne od šećera.

Nevini tren buđenja, onaj kada se oko otvara u zoru i prima prvu plodotvornu zraku sunca Još nije napustila materiju, još leži sasvim u kamenu, ali je u njoj već pokrenuta budnost života. Više ne spava, ali još nije ustala: sada se rađa. Nema trenutka koji bi od ovoga mogao biti plastičniji.

Budilački pokret u usnuloj materiji - to je znao i Mikelanđelo kada je klesao Zoru na nadgrobnoj ploči Lorenca Medičija. Samo što i Mikelanđelo omaši tamo gde omaši svaki skulptor, izuzev Grka: ne zna da je plastika drama. Zato što je drama, može da podnese samo jednu jedinu misao: misao delanja.

Predmet vajarstva uvek je pokret, ili, što je isto: spokoj. Jer su pokret i spokoj zajedno dramatični. Mikelanđelov kamen koji se budi nije dramski, napetiji je od toga, — istovremeno: malaksaliji je. Ne kreće se i vraća, nego hoće da se izvije i stropošta
se. Zora nadgrobnoga spomenika se lomi, eskvilinska Venera se savija. Zora strelovito leti, eskvilinska Venera leti mašući krilima.

Rodenov pokrenuti kamen, onako kako je isklesan Balzak, još je dalji od Grka Balzak se uzdiže iz vrtloga, materija se vrti. To nije čista drama pokreta i spokoja, nije prozirna borba života i smrti, što upravo vajarstvo jeste: dijalog nepokreta i pokreta.

Roden je liričar: kod njega i nije reč o borbi. Balzak je patos, trpljenje, nije drama, a otuda i nije skulptura.

link za preuzimanje knjige : Hiperionski eseji

                                                                                                                      Obrada: Posada

---

---

---