Кафане
25.04.2025 • Дарови • Аутор: Станислав Винавер
Кад дођем у варош, тражим кафану. Једном, лутали смо целе ноћи под великим дрвећем у Кристијанији. Нигде није било преноћишта за нас. Кафане су све биле затворене. Ми смо разумели, да су Норвежани неки ћутљиви и равнодушни народ. Своје ноћи они нису населили шумом циганских оркестара, отровним димом сале утонуле у дуван, звекетом чаша, промукли су гласова, бледим лицима и очима, очима. Сутра дан тај Рус и Францускиња, и ја, одосмо у норвешку кафану.
